Руси су пука препона коју треба да прескоче или заобиђу наше „добре комшије“ на путу ка свом спортском успеху који, кроз призму безумне југоносталгије, постаје и „наш“ успех
Милојко Пантић, пријатељ хрватског фудбала
После утакмице Русија–Хрватска постали смо сведоци два веома различита типа русофобије код Срба:
- Отворене, другосрбијанске (усташке), на коју не треба трошити превише речи. Њу баштини комунистичка, титоусташка жгадија која интерно окупира овај народ последњих 70 и више година. Она воли Хрвате, јер им идентитетски и припада више него Србима. Србе мрзи полуотворено, или сасвим отворено, па исто тако и Русе. Ту је ствар јасна, и ту се ништа ново није десило.
- Пасивне, подсвесне, безумне, рајетинске, запажене код „навијам за комшије“, или „навијам да победи добар фудбал“ дела становништва. Код ових људи, који су врло блиски ономе што је данас просечан Србин, дошло је до пасивне, подсвесне, перфидне дехуманизације Руса, као засебног ентитета, људског, историјског, словенског, нама блиског чиниоца. Руси нису људи, Руси нису народ, Руси нису у доброј мери заслужни за наш биолошки опстанак (што је заслуга стечена у више различитих историјских епизода). Не, Руси су препрека, пука препона коју треба да прескоче или заобиђу наше „добре комшије“ на путу ка свом спортском успеху који, кроз призму безумне југоносталгије и бесловесне наклоности према нечему географски блиском, постаје и „наш“ успех.
Трагедија је што је просечан становник Србије веома близу менталног склопа ове друге категорије.
Такав човек не да не може ништа да створи, него не може ни да очува оно што је наследио. Такав човек ће на референдуму препустити Косово. Такав човек ће за Вучића гласати наредних 200 година, ако може и ако треба.
Такав човек одустаје од себе и свог идентитета, а национално и културно наслеђе које још увек има, ту је само док га не разнесе ветар, или не потроши време.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Новака Драшковића, 7. 7. 2018)
Categories: Преносимо
Поставља се озбиљно питање, за кога би већина Хрвата навијала да се којим чудом десила утакмица Србија- Њемачка. Наравно осим оних петоро ( Ведрана Рудан, Игор Мандић, Лордан Зафрановић…) које је скоро у једном интервјуу поменуо проф. Милан Брдар.
Овде имамо још један велики проблем који нико не жели да види. Усташизација српског друштва. Класичан пример је Дејан Станковић. Док је играо за Лацио он је са мржњом према Партизану играо за дрес италијана. Са мржњом према половини Србије. Ту мржњу он гаји и дан данас. И да све не би остало замагљено човек је одлучио да не живи више у Србији. Живи у Италији. Деца му међусобно говоре италијански…А он помаже бедним Србима, гради станове и покушава да се опере. Комунисти су нам направили Црвену Звезду и Партизан и унесрећили нас до краја века.
Право је чудо да Милојко Пантић није постао амбасадор Србије у време Ђинђића и Коштунице, у некој за нас важној земљи, рецимо Русији. Него, у то доба вероватно није могао да дође до речи, од разних српских ”интелектуалаца” и чланова ”крунског савета”(Диклић, Вида Огњеновић, Батаковић…)
Писмо са Јадрана
Недеља 15 јули 2018, велики дан. Пишем из малог места у Далмацији где летујем са бројном породицом. Овде су скоро сви понесени успесима хр фудбалера у Русији и с разлогом сматрају да је већ и сам улазак у финале огроман успех. Мада Французи имају више изгледа на победу, многима се већ причињава да је Хрватска надиграла Русију, Енглеску и Француску.
Ако се то стварно деси, и ако Ђоковић освоји прво место у Вимблдону . . .
Јадран ја прелеп. Препун туриста. Велики број из Србије и БиХ. Мештани сретни, углавном задовољни. Многи лепо зарађују од издавања соба. Створили су своју државу која је данас сигурна и стабилна, у ЕУ и у НАТО.
@ Деда Ђоле
Лепо деда Ђоле,
када ти се већ толико допада у НДХ можда да останеш за стално.
Размисли !
Мислим да код Срба нема русофобије, из свима познатих разлога. Али постоји један трезвен став : Русија јесте наш пријатељ, али је далеко, има стотину својих проблема и не може нам увек помоћи.
Европска Унија нам је ближа, са њом имамо много више контакта и размене.
Иначе, прави и највећи победник светског фудбалског првенства је Русија, зато што су очи целог света биле упрте у њу, зато што је њено име недељама било на првим странама новина, у првим минутима ТВ вести.
Победник је и Владимир Путин кога је СВЕТСКО СТАЊЕ СТВАРИ избацило у први план. Путин кога је Ангела Меркел недавно посетила у Сочију, Путин који се јуче састао са Емануелом Макроном, Путин који данас у Хелсинкију седи са Доналдом Трампом.
Нормалан човек користи своју главу за расуђивање и не заноси се свакодневном медијском пропагандом и манипулацијама око основних животних ствари и вредности, чије жртве на жалост постају многи.