После свега, Вучићу данас нико не верује. Али, ово у Србији има један другачији ефекат од нормалног: нико му не верује, али многи не престају да га подржавају. Та околност чини да Вучићу може да из своје јавномњењске перверзије и даље вуче политичку корист
Професор Слободан Самарџић (Извор: Н1)
Прошло је шест година од како су Вучићеви напредњаци на власти. Пуно су причали, мало су радили – ако рад не посматрамо само као физичко напрезање – и мало урадили. Ипак, највише су радили и стварно урадили на ствари Косова и Метохије. Данас ни њихов последњи поклоник, а видећемо да ту постоји више категорија, нема више дилему у вези стварне политике домаћих власти. Она је обећала и она одржава своје обећање о признању независности Косова.
Највећи проблем председника државе, коју пред нашим очима претвара у недржаву, јесте лоша временска динамика његове пропаганде. Та пропаганда требало је да следи упоредну динамику постепених чинова предаје и постепене анестезије домаће јавности. Таква упоредна динамика, сада се то јасно види, није се остварила. У својој идеалној замисли, анестезија јавности требало је да буде постигнута до момента када Вучић буде приморан да отвори карте и да народу саопшти да се Косово мора признати. До тренутка отварања карата било је могуће убеђивати људе у то да власти никада неће признати независност Косова и да такав наум нема никакве везе са процесом нормализације односа. Напротив, такву везу наводно налазе само најцрњи унутрашњи непријатељи. Али, да би се та прича одржала било је неопходно да Србија до 2018/19. затвори сва поглавља у преговорима о приступању ЕУ, да се привреда видно развије, да стандард људи стварно порасте, да се отворе многи коридори ауто- и железничког саобраћаја, да се знатно смањи корупција, да правосуђе буде ефикасније, да медијске слободе буду веће и много што-шта, што би претежној већини становништва (тако су мислили) оставило убедљив утисак да је Косово дато за нешто опипљиво.
Све то се, међутим, није догодило. Зато је у новој фази убеђивања да се Косово неће признати наступила заглушујућа пропаганда успеха на свим пољима, којом је сада требало симулирати ону замишљену упоредну динамику. Али, карте у вези признања није био властан да отвори Вучић, већ крчмар који није дозволио да се рачун прави без њега. Новембра прошле године, само што је долетео из Брисела, Вучић је први пут јасно рекао да се обавезујући правни споразум о свеобухватној нормализацији односа са Косовом мора потписати. Наглашавамо да је то рекао први пут, зато што је то крио од јавности више од три и по године од како су се он и Дачић владиним документом обавезали да Србија прихвати такав документ (јануар 2014). Од када је долетео (новембар 2017) до данас (почетак јула 2018) креће нова фаза деловања на српску јавност. И она има своју еволуцију: од тога да тај документ (споразум) није признање Косова, до тога да Србија на Косову нема ништа и да би требало да будемо задовољни када бисмо добили само један метар територије.
Ову фазу тоталне пропаганде карактерише одсуство било какве унутрашње логике Вучићевог наступа. Он све чешће користи фигуру о предаји Косова од стране претходних власти (од октобра 2000), при чему безуспешно крије чињеницу да је у предавању многих делатности српских органа у покрајини предњачио он уредно испуњавајући Први бриселски споразум. Једног дана каже да ће упркос општем расположењу у јавности да не треба журити са споразумом и да је боље прихватити замрзнути сукоб он ипак пожурити не би ли спасао мир и стабилност. После неколико дана иступа дијаметрално супротним ставом да ће народ на референдуму донети крајњу одлуку. Увређен саопштењем Народног покрета Отаџбина из Косова и Метохије, ставља председника тог удружења Славишу Ристића на стуб срама са девизом „држ`те лопова“, товарећи му управо оно што је његова власт урадила у покрајини. Србе из покрајине који му опонирају назива криминалцима иако сви знају да је криминал, посебно на северу, процветао од како су насилно угушене српске општине и угашене све странке које су своје централе имале у Београду. И тако даље.
Укратко, Вучић своју ранију фину пропаганду преваре унапређује у агресивни вербални брлог без било каквог обзира према елементарним чињеницама. Он, заправо, са терена убеђивања прелази на терен вербалног силеџијства и свима поручује – баш ме брига шта мислите о томе шта ја кажем.
После свега, Вучићу данас нико не верује. Али, ово у Србији има један другачији ефекат од нормалног: нико му не верује, али многи не престају да га подржавају. Та околност чини да Вучићу може да из своје јавномњењске перверзије и даље вуче политичку корист. Данас у Србији има више категорија људи који скупно спадају у ту множину која је свесна истине, али нема проблем са јавним неистинама подржавајући вођу у његовом слободном вербалном иживљавању.
Прво, то су непосредни извршиоци власти коју један човек ауторитативно алоцира из иностранства у земљу. Следствено ту спада и читава номенклатура (виша политичка класа) по линији од врха до последњег локалног крака власти.
Друго, овде спадају страначки активисти не само хегемоне странке, већ и низа тзв. коалиционих партнера који, у зависности од удела у заједничком политичком подухвату, учествују у расподели моћи и богатства.
Треће, две поменуте категорије вуку за собом сопствени социјални супстрат који своје материјално стање, па и преживљавање, дугују стању какво је.
Четврто, Вучићеве говорничке бравуре добро подносе припадници наше европејске културне елите која добро разуме да је његова политика ултимативног предавања Косова и Метохије основни залог нашег пута у Европску унију и, ни мање ни више, коначне српске модернизације.
Пето, са нешто мање ентузијазма у односу на претходну категорију, и без експлицитног одобравања, Вучићеву тоталну пропаганду добро трпе и опозиционе странке тзв. европске оријентације. Четвртој и петој групи подједнако је својствено разумевање и прећутно одобравање да је Вучић једина политичка фигура у Србији спремна да обави онај недолични посао који њихови фаворити нису могли. Тиме и једни и други стоје иза историјског парадокса да наш пут у ЕУ највише зависи од Вучића и њему сличних.
И шесто, Вучићу не верују али га ирационално прихватају сви они који имају страх од горег, рецидив страха који је настао у тежим временима. Та врста страха перманентно се уноси од 2008. путем застрашивања „враћањем у деведесете“. Занимљиво је да су ову врсту јавномњењске манипулације од 2012. године преузели и усавршили они који су владали деведесетих година прошлог века а данашњи режим учинили веома сличним ономе.
Ако погледамо ову обухватну основу и друштвену структуру Вучићевих што изричитих што прећутних следбеника, биће нам јасно зашто он не мора да води рачуна о ономе шта говори. Али, ни тај збир групних бенефитарних подршки није му довољан да буде сигуран у оно шта ради. Он зна да за своју косовску политику нема већинску подршку у Србији и да је неће имати ни када га буде признао. Једини излаз из овакве ситуације је вечита власт.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Практично, једина битна разлика између осталих компрадора и Вучића је у степену подношљивости. Исту ствар раде, али је овај, као најбољи примерак своје врсте за издају, постављен да то одради. Тачно је и то да је за њега једини начин опстанка – вечна владавина. Најогавнији се спрема да влада вечно.
Међутим, рок трајања не одређује он. Он се грдан спремио, али Србија једноставно нема више ресурса које могао да понуди газдама, не били га отавили на месту на којем је сада. Биће препуштен самом себи. Обзиром да је сам најбољи од свих и да је окружен врсним професионалцима уништиће и нас и самог себе.
Ако је крај, нека барем буде славан. Прво њега да се решимо, а онда да се суочимо са стварношћу коју нам је оставио.
Да, г. Самарџић је дао одличну анализу стања у којем се налази Вучић, а следствено томе и цела Србија и васколико Српство. Две кључне поруке се издвајају у Самарџићевој анализи:
-да Вучић нема подршку за издају коју дуго спрема и
-да је коначно изашло на видело да су он и његова хибридна организација
предвођена СНС папазјанијом тумор у српском ткиву.
Остаје, међутим, питање како спасити државу и народ од киклопа који се љуља у самртничком ропцу и прети да са својом гангстерском организацијом и непринципијелним партнерима, приликом неминовног пада, пригњечи и жестоко оштети поменути народ и државу !?
Свако трезвен зна да Вучић своју снагу црпи из подршке најглупљег дела српског становништва уз помоћ медијске индоктринације. Пошто је немогуће у овом тренутку допрети до “мејнстрим” медија, а циљ би требало да буде мотивација продуктивног и разумног дела српског становништва да се масовно изјасни и ако је могуће јавно окупи, намеће се закључак да је једино сврсисходно решење: У НАРОД ! На више фронтова, са разноврсним оствареним стручњацима, са песницима и ратницима, на трибинама и митинзима, уз разглас или без њега, широм Србије до сваког села и засеока, да се чује Лазарева беседа:
КО ЈЕ СРБИН И СРБСКОГА РОДА
А НЕ УСТ`О У ОДБРАНУ КОСОВА…
…РЂОМ КАП`О ДОК МУ ЈЕ …!
To ako je ovako kako autor tvrdi, to onda nije samo Vuciceva izdaja, nego izdaja kompletne politicke klase, i dobrog dela drustva
Слободан Самарџић говори са таквим самопоуздањем и ауторитетом, као да се , у најмању руку, тукао са Арбанасима на Кошарама 1999, а не био сарадник, чак и министар булументе која је уз помоћ стране агентуре појахала Србију 2000. године.
Г. Самарџић даје добру анализу, али с једном маном. Он већ годинама покушава да нас убеди да постоји једна међа, вододелница, у години 2008-ој. И да је једно било до тада и од тад. Али није тако. Од доласка ДОС-а на власт Косово са асистенцијом власти у Србији клизи или пузи ка независности. Сигурно има ту одговорности свих власти, не исте. Не оптужујем, а и не мерим. Само кажем да би поштеније било то признати и покајати се. За вољно и невољно сагрешење..