Поводом текста А. Сарачевић, Р. Лазић, архим. Н. Богосављевић, В. Димитријевић: Захтев Светом Синоду СПЦ, Стање ствари, 4. 6. 2018.

Поштовано уредништво интернет стране Стање ствари, помаже Бог!

Четвртог јуна 2018. године на вашој интернет страни објављен је Захтев упућен Светом Архијерејском Синоду СПЦ у коме се од њих тражи да покрену питање неправославног учења о Цркви – шизмоеклисијализма (од речи шизма, што значи раскол и еклисија, што значи Црква), односно да ову тему припреме као тачку дневног реда будућег Архијерејског Сабора.

Овај Захтев, који је објављен у виду отвореног писма, прошао је доста незапажено, преузет је само од једне интернет стране –  по мом увиду, а из коментара на вашој страни може се видети да неки сматрају да је то узалудан посао, а други да је Захтев превише благ и да треба наступати оштрије. Један коментар, у виду питања – да ли се Захтеву може придружити, подстакао ме је да, као један од његових аутора и четворице потписника, у вези са Захтевом а као неку врсту образложења, напишем следеће.

Један од највећих проблема у Цркви данас јесте проблем екуменизма, или, ако желимо да будемо прецизни – лажног или псеудоекуменизма. Ово терминолошко разјашњавање ће можда изазвати противљење код антиекумениста, али мора се знати да сама реч екуменизам значи – свесветскост, односно усмереност ка целом свету, и да се на енглеском језику Васељенски сабори називају – Ecumenical Councils. Усмереност или окренутост Цркве ка целом свету не може бити лоша сама по себи и она представља мисију Православне Цркве, у смислу поучавања свих људи науци Христовој, њиховог крштавања и примања у Цркву. То би реч екуменизам требало да значи. Ми смо, међутим, сведоци да се под речју екуменизам подразумевају неке друге активности које немају православни карактер и које, заправо, представљају лажни – псеудоекуменизам, али, пошто их њихови протагонисти називају екуменизмом, то је ова реч прихваћена као ознака за скуп неправославних делатности у односу Цркве према онима који нису у Њој, и, самим тим, прокажена. Екуменисти се, међутим, хватају за њено првобитно значење и поносе се својим екуменизмом, негирајући било какве неправославне активности. Зато долази до неразумевања између антиекумениста и екумениста, и када их ови први оптужују за екуменизам, ови други прихватају да јесу екуменисти и питају –  шта у томе има лоше? Чак је и писац књиге Екуменизам и време апостасије (отпадништва), која се може назвати уџбеником антиекуменизма –  јеромонах Сава Јањић, изјавио да овај данашњи екуменизам није онај стари (лоши) против којег је он писао, и прешао је у њихове редове. Борба против екуменизма је, стога, по мом мишљењу, јалов и узалудан посао који може довести до раскола, али не и до решења проблема у смислу осуде неправославног учења и прекида исто тако неправославне праксе. Када би се она усмерила против лажног екуменизма, ствари би се промениле.

Како би борба ипак била успешна, сматрао сам, да треба именовати учење које је у основи псеудоекуменистичких (или, назовимо их официјелно –  екуменистичких) активности, оно које их омогућава и око кога не може бити двоструког тумачења. То је учење да постоји више цркава од којих је једна Православна а остале су неправославне и да је неопходно радити на њиховом уједињењу. Ове цркве нису у канонском и светотајинском јединству, нити исповедају исту веру, а јединство треба постићи договарањем, и у ту сврху је оформљена институција под називом Светски савет цркава. Чланови ове институције су све протестантске, англиканске, старокатоличке и монофизитске верске заједнице и све помесне Православне Цркве изузев Бугарске и Грузијске. Римокатоличка верска заједница такође није члан ове институције, будући да она себе сматра за једину цркву којој сви треба да приђу тако што ће прихватити римског папу као поглавара, али она свесрдно подржава њен рад. Са римокатолицима православни воде дијалог на нивоу цркава посредством посебно оформљених комисија. Неке одлуке које су на тим састанцима донете могу се сматрати чистом издајом православља. Осим разговора врло често се приступа заједничким молитвама, а међусобно присуствовање на службама и титулисање инославних као да се ради о православном свештенству, већ су постала уобичајена ствар. Оно што је до тада било незванично, на Критском сабору 2016. године је озваничено. Наиме, тај Сабор је прихватио историјске називе неправославних цркава, самим тим прихватајући њихово постојање као цркава. Тиме је прокламована јерес –  шизмоеклисијализам, и сви који су потписали тај документ сврстали су себе у јеретике.

Врло је битно устати масовно против ове јереси јер она неоспорно постоји и врло ју је лако доказати. Њеном осудом осудиће се и официјелни екуменизам и спречиће се будуће неправославне активности на том пољу. Уколико дође до пренебрегавања захтева за осудом ове јереси, то ће дати оправдање свакоме ономе ко не жели да буде у заједници са епископом јеретиком, а то су сви они који се од ове јереси не ограде. Зато треба сваком епископу и свештенику поставити једно просто питање –  Да ли постоји још нека црква осим Једне Свете Православне Цркве? У зависности од њиховог одговора –  да или не, моћи ће да се констатује да ли исповедају ову јерес.

Када православни епископи и свештеници као свој једини задатак буду имали старање о Православној Цркви и Њеним верницима, тада ће и мисија Цркве почети да расте јер ће многи пожелети да постану део те истините и Богоносне заједнице, а овако се даје оправдање неправославнима да остану у својим лажима.

Сада се враћам на питање да ли се Захтеву може придружити? Ваши коментари са садржином подршке већ представљају прикључивање овом Захтеву, а на нама је да се потрудимо да он кроз медије доспе до што више заинтересованих читалаца, односно православних верника. Сви ми који верујемо у постојање само Једне, Свете, Саборне и Апостолске –  Православне Цркве, треба да бранимо ово учење и да ширимо свест о постојању погрешног, неправославног, јеретичког учења које признаје постојање више цркава од којих је једна Православна а остале су неправославне. Циљ је да ово питање дође на дневни ред Архијерејског Сабора наше или неке од других помесних Православних Цркава и да – шизмоеклисијализам, јеретичко учење чије име заправо одсликава његову природу (више цркава –  еклисија, које су међусобно у расколу –  шизми), а није некаква бесмислена кованица, буде осуђено.

На начин решавања овог проблема преко обраћања медијима, одлучили смо се (сапотписници Захтева и ја) због компликоване бирократске процедуре на коју смо били упућени од стране службеника Светог Синода која није гарантовала да ће наш Захтев доспети тамо где треба, и због жеље да православни верни народ саучествује у нашем Захтеву. Будући да се јерес –  шизмоеклисијализам проповеда јавно, како у црквама тако и у јавним иступима црквених великодостојника, али и других, као и путем медија, православна јавност би требало да учествује и у њеном разобличавању и осуди. За сада се још нисмо одлучили за покретање петиције, али ни та могућност није искључена.

На крају морам да се позовем на блаженопочившег Патријарха српског Павла, који је говорио да ће Бог помоћи ако буде имао коме.

Напомињем да сам овај текст написао у своје име а не у име свих потписника Захтева, не због тога што се наши ставови не слажу, него да се не бих користио њиховим ауторитетом.

Аутор је дипломирани теолог из Београда

Categories: Разномислије

Tags: Александар Сарачевић, СПЦ, Сабор СПЦ, раскол, свејерес екуменизма, јерес