Марков се истицао скромношћу, чак аскетизмом, и неописивом храброшћу. Погинуо је за време другог похода на Кубан, када су Бели ослобађали северни Кавказ и цео простор између Црног и Каспијског мора од бољшевика

Двадесет петог јуна 1918. Добровољачка армија напала је бољшевике на железничкој станици Шаблијевка. Црвени су се бранили артиљеријом и ватром са оклопних возова. Бели су цео дан покушавали да заузму станицу, и претрпели су озбиљне губитке. Тек увече су бољшевици почели да се повлаче. Кренули су и оклопни возови, шаљући последње, опроштајне гранате у правцу напуштене станице. Претпоследња се показала судбоносном. Генерал Сергеј Марков, обливен крвљу, пао је на земљу. Пошто је пренесен у једну кућицу и положен на кревет, није се дуго мучио. Кад би се на кратко освестио, опраштао се са својим официрима, друговима, онемелим од жалости.

Рекао им је: „Ви сте умирали за мене, сада ја умирем за вас…“

Следећег јутра, Први кубански стрељачки вод спровео је посмртне остатке вољеног команданта дивизије. Први пут је вод тако неспретно одавао почаст свом генералу: оружје им је испадало из руку, бајонети су се клатили, официри и козаци су неутешно јецали…

Увече су тело погинулог генерала довезли на станицу Торговаја. После кратке литије, официри су кроз строј добровољачких дивизија ковчег на рукама однели у Успенску цркву. У сумрак, по тишини која се спустила на село, полако се кретала дуга колона. Над ковчегом се вијорио црни барјак са крстом, његов барјак, који је тако често светлуцао на најопаснијим местима битака….

Ковчег је сутрадан испраћен у Новочеркаск и на локалном гробљу предат земљи. Генерал Алексејев, командант Добровољачке армије и бивши командант царевог ратног штаба, изговорио је посмртно слово, често га прекидајући гушећи се у сузама. И онда, неочекивано, клекнуо је пред генераловом мајком, поклонио јој се до земље, и захвалио што је „одгојила и васпитала верног руског сина“.

„Није само друг изгубљен“, писао је касније генерал Антон Деникин. „У војсци, у њеном духовном животу, у одушевљењу херојског служења, отворила се дубока празнина. Колико планова и нада је било повезано с његовим именом. Колико пута смо после тога … говорили један другом: ’Нема Маркова…’.”

Генерал-пуковник Сергеј Леонидович Марков рођен је 7. јула 1878. године у Санкт-Петербуршкој губернији у породици официра, московског племића. Са одличним успехом је завршио артиљеријску војну школу, а затим и Николајевску војну академију Генералног штаба, одакле је изашао са чином капетана. Пријавио се 1904. за борбу на манчуријском фронту. Тамо је награђен многим орденима, укључујући и орден Св. Владимира IV степена.

Од 1911. Марков је на Николајевској војној академији предавао историју ратовања, ратну тактику, војну географију и руску војну историју. Крајем 1913. унапређен је у пуковника. Прве године Великог рата постаје начелник штаба прослављене Четврте „Гвоздене“ стрељачке дивизије под командом Генерала Деникина. У борбама, Марков се увек налазио на челу својих стрелаца, које је скоро све лично познавао, и које је увек надахњивао личним примером задивљујуће храбрости. За војне заслуге награђен је Георгијевским крстом и промовисан у генерал-мајора. Крајем 1916. године постављен је за начелника штаба Друге кавкаске козачке дивизије.

После фебруарске револуције, Марков је постао начелник штаба армије Западног, а потом југо-западног фронта. Пошто је подржао неуспели пуч генерала Корнилова августа 1917. ухапшен је и послат у Биховски затвор. Са неколико других официра, укључујући и Деникина, побегао је одатле и крајем децембра стигао у Новочерскаск, престоницу Донских козака, где је основан први организовани војни отпор бољшевицима, Добровољачка армија.

Марков се истицао скромношћу, чак аскетизмом, и неописивом храброшћу. Никад утучен, нерасположен, био је потпуно предан борби и својим ратним друговима. Јануара 1918. назначен је за начелника штаба Прве добровољачке дивизије, а неколико дана пред смрт за начелника Прве пешадијске дивизије. Погинуо је за време другог похода на Кубан, када су Бели ослобађали северни Кавказ и цео простор између Црног и Каспијског мора од бољшевика.

На почетку кампање, Добровољачку војску без оружја, без новца и без подршке савезника, сналазиле су препрека за препреком. Пред Први кубански поход, познат још и као „Ледени“, Генерал Алексејев је одржао говор: „Крећемо у степе. Можемо се вратити само ако буде милост Божија. Али треба запалити бакљу, да би била барем једна светла тачка усред таме која је захватила Русију…” Војску су чинили људи разних политичких определења, од монархиста до социјалиста, а сједињавало их је то што су у власти бољшевика видели неминовну пропаст своје отаџбине.

Почетком априла, после дуге опсаде, Бели нису успели да освоје престоницу Кубана, Јекатеринодар (садашњи Краснодар). У том походу је од случајне гранате погинуо командант армије, Генерал Лавр Корнилов, један од најпознатијих војсковођа Првог светског рата. Многи су очекивали да ће га на кормилу војске наследити његов „мач“, генерал Марков, али Сергеј Леонидович је био први који је јавно прихватио одлуку команде да генерал Антон Деникин преузме вођство армије.

Шеснаестог априла 1918. године, Добровољачка армија је остварила свој први велики успех захваљујући личној храбрости и лукавости генерала Маркова. Успоставила је контролу над пругом Царицин – Тихорецкаја. Бели су Кубан брзо освајали захваљујући умешности њених официра, који су у почетку чинили већину састава војске. Остатак се највише састојао од јункера, кадета, студената и гимназиста. Током лета, армија је на своју страну придобила и већину Козака са Северног Кавказа, и многе на силу мобилисане војне заробљенике из Црвене армије.

Почетком 1919, командант Оружаних сила на Југу Русије, како се још називала ова армија, генерал Антон Деникин, потчинио се адмиралу Александру Колчаку, који је са својом војском освојио готово цео Сибир. У састав „Руских армија“ ушао је и покрет на северо-западу земље, предвођен од стране генерала Јуденича, и онај на северу, у Архангелској области, генерала Милера. Пред крај 1919. године Добровољачка армија, после низа успеха и освајања неколико великих градова, укључујући Царицин, Харков и Кијев, пришла је на само 250 километара од Москве.

Међутим, Црвена армија, која је располагала фабрикама оружја и возова, људством, предвођена од стране неколико искусних краљевих официра, прешла је у контраофанзиву, и почела да ређа победу за победом. Почетком 1920. године Бели су већ потиснути на Крим. Одатле је већина учесника Белог покрета евакуисана у Западну Европу. После одласка генерала Деникина, вођство над армијом преузео је барон Пјотр Врангељ, чији се посмртни остаци налазе у Руској цркви у Београду, а споменик у Сремским Карловцима. Комунисти су неприкосновено завладали Русијом, и у Кремљу остали следећих 70 година.

Грађански рат у Русији (1917–1922) био је један од најстрашнијих братоубилачких ратова у историји човечанства. У њему је погинуло више од десет милиона људи. Од тог броја, два и по милиона је погинуло у борбама, два милиона је убијено за време Црвеног терора, великој освети бољшевика над богаташима, образованима, свештенством и верницима, и свим сумњивим људима на заузетој територији, а чак шест милиона од глади и епидемија разних болести. Осим тога, око два милиона људи је напустило земљу за време или непосредно по завршетку грађанског рата.

И Бели и Црвени наилазили су на освојеним територијама на искасапљена тела сељака и својих сабораца, лешеве којима су одсецани један по један део тела или су живи закопани. Југ Русије је у тих пет година трајања рата, потпуно опустошен. Бели су строго забрањивали одмазду и пљачку, али услед убијања, патње и страдања, помахниталу руљу тешко је било зауставити. Уместо опоравка, после рата је уследила још већа глад, насилна колективизација и Велики терор. Деценије ће бити потребне да се становништво колико-толико опорави од ужаса грађанског рата. Што је најгоре, морална пропаст била је скоро исто толико страшна колико и физичка.

Успомена на генерала Сергеја Маркова, једног од јунака Белог покрета, последње наде оних који су у власти радикалних марксиста видели пропаст своје земље, остала је забележена у многим књигама, успоменама и сећањима. Марков је упамћен и увек описиван као харизматични лидер и бескомпромисни борац за своју домовину. Представници руске емиграције и сви руски истраживачи слажу се да је тог 25. јуна руска армија изгубила једног од најперспективнијих официра свога поколења.

Пре 15 година, у граду Саљску Ростовске области, откривена је бронзана фигура генерала Маркова, први споменик официру Белог покрета у Русији.

Литература

Деникин, Антон Иванович. Очерки русской смуты. Военная литература. <http://militera. lib. ru/memo/russian/denikin_ai2/index. html>

Lehovich, Dmitry. White Against Red.  New York: Norton, 1974.

Categories: Стражњи дућан С. Поштића

Tags: Русија, Светозар Поштић, генерал Сергеј Марков, руска револуција