Поћи стазом љубави, поћи за Њим и бити спреман на борбу, одрицања и бол – то је призив православних, изрекла је Милана Бабић у бесједи за трпезом љубави након примања Ордена за „Љубав и стрпљење“

Новинар Драган Филиповић, Милана Бабић, предсједник Комитета за награде и титуле  Руске Федерације Владимир Шихаљејев и наставница руског језика Јелица Марјановић

У Херцеговини кажу да прије него што почне човјек бесједити треба да погледа у небо како би добио благослов од Господа за своје слово те ћу и ја свој говор почети са погледом ка горе и са надом да ће моја ријеч одразити оно што осјећам.

Добити орден који садржи ријеч љубав, дар који по ријечима апостола из Тарса надилази све остале дарове, значи ми много! Данас је моје срце пуно и осјећам да је мој пут добио даље усмјерење и видим циљ ка којем бих жељела да идем – да проносим причу о нашим јунацима и мученицима као што су дјеца којој предајем пронијела лик јунака са Кошара у „Бесмртном пуку“ у Требињу. Да није било жртве српских јунака на Косову и Метохији питање је шта би било са нама данас! Да није било огромних жртава православног свијета кроз историју питање је каква би то историја била, који би био њен смисао!

Радећи са дјецом и омладином увидјела сам колико је тешко васкрснути наше историјско сјећање. Јасно сам спознала да културна дешавања, која на непосредан начин доносе причу, стварају слику и буде емоције, представљају главни пут изласка из таме заборава.

Налазимо се у ситуацији када нам се намећу сукоби и подјеле, намеће нам се да смо оно што нисмо (не можемо рећи да нисмо сами својом склоношћу ка кавзи допринијели томе) и борба за наше историјско сјећање, за огромне жртве које смо кроз историји дали, постаје наша главна битка. Борба за смисао нашег страдања!  Милиони дарованих живота за слободу у Другом свјетском рату, огромне жртве наших народа кроз историју обавезују нас да се утврдимо у сјећању на њихов подвиг.

Изглед ордена (Извор) 

На ордену који сам добила налази се дивни лик Катарине Ивановне Трубецке, жене декабристе Сергеја Петровича Трубецког, јунакиње поеме Некрасова. Моја прича Катарина, посвећена Св. Катарини Синајској, по којој све потоње Катарине/Екатарине носе име, сада добија пуноћу – поћи стазом љубави, поћи за Њим и бити спреман на борбу, одрицања и бол – то је призив православних!

Дижем ову чашу у дан овај, дан када се још земља хлади од топота коња и „крваве страве“ (М. Ракић),  дан послије великог Видовдана, са жељом да наставимо да јачамо наше братске везе, многом крвљу посвједочене, сјећајући се свих православних мученика кроз историју! Борећи се за правду и истину свјетлим оружјем!

У Шапцу, 29. јуна 2018. године

Categories: Аз и буки

Tags: Милана Бабић, Орден за Љубав и стрпљење, РС, Русија, беседе, православље