Косовски Завет, према томе, није могућ као верност философији, „земаљској мудрости“, него само као Поезија, којом се човек уздиже (као Његош у Лучи Микрокозма) у Царство Небеско, до истоветности човека са божанственим

Извор: Сродство по избору

Ако је Његош заиста „трагични јунак Косовске мисли“ – како је Његоша дефинисао Иво Андрић – онда је у Његошевој трилогији присутна трилогија Косовског Завета.

Али, то онда значи да ликови Његошевих игумана представљају решење тајне Косовског Завета?

У Косовском Завету јавља се дилема: или Царство Небеско, или царство земаљско![1] Ко се опредељује за царство земаљско, за свет као простор човековог идентитета и самопотврђивања – тај се опредељује и за „земаљску мудрост“, а она је исто што и философија. Или обратно: философија је пука „земаљска. мудрост“. Она је световна, о свету, о земаљском царству, о времену.[2]

Хегел говори о „рационалном“ које је „истоветно са реалношћу“ света времена. Та истоветност је философија или „земаљска мудрост“. Тако је опредељење за философију исто што и напуштање Косовског Завета: врхунцем или највишим достигнућем човековим се од времена просветитељства (посебно од Доситеја) у српској култури сматра управо та „земаљска мудрост“ која духовно поистовећује са рационалним (са мишљењем), а рационално са реалним, са светом времена (пролазности, смрти). Тако човек има да себе „доврши“ и „превазиђе“ у томе свету времена, у свету који је тиранин, чак, и тиранину, „а камоли души благородној“.

Његош, наравно, неће рећи да је то човеково самопревазилажење у свету могуће, јер док је света и док је у свету, човек је несрећан, „метафизички“ несрећан (чак и онда кад у својој бесловесности своју несрећу не примећује); свет је такав да у њему, у земаљском царству, ратују дуси против небеса (против Небеског Царства)…

Т’јело стење под силом душевном,
Колеба се душа у тијелу…
………………..
Нико срећан, а нико довољан,
(нико довршен, задовољен, пун…)
Нико миран и нико спокојан;
Све се човјек брука са човјеком
Гледа мајмун себе у зрцало!

Јер, гледајући себе и своје место у свету, световни човек не може, као ни мајмун, да се уздигне изнад света.

У земаљском царству нема оне човекове „прве славе“, првобитне славе које се он сећа кад се сећа Царства Небеског (ЛМ-П, 11). Напротив, човек се ту, у земаљском царству, само брука, јер не може своју Лучу (себе, у званију личности) да види у свету, него само у Небу. Тражећи себе и своју суштину ту, у земаљском царству, наћи ће не човека него само мајмуна! јер човек, његов корен, његова суштина, његова Луча – небески су, те само у Небеском Царству може човек да нађе зрцало (огледало) у којем ће видети и себе и своју славу!

Ко се опредељује за Небеско Царство – то јест остаје, упркос Просветитељству, веран Косовском Завету – он за сведока позива Поезију: само „њом се сјећа шта је изгубио“ (ЛМ, I, 36), па се тако сећа и своје „прве славе“ (ЛМ-П, 11); само њоме може бити сличан Богу (бити „икона Христова“ или христолик), јер суштина Бога је Поезија (радост стварања из Љубави), па тако и Његош слави Бога као Поету (ЛМ-П, 171–180):

Шта је скупа ово свеколико
До Општега Оца поезија?[3]

(ЛМ-П, 175–176)

Косовски Завет, према томе, није могућ као верност философији, „земаљској мудрости“, него само као Поезија, којом се човек уздиже (као Његош у Лучи Микрокозма) у Царство Небеско, до истоветности човека са божанственим. Та истоветност није, као у Аристотела, у моћи мишљења, него (по Платону) у моћи поетског осећања.

Жарко Видовић (Фото: Душан Јауковић)

Духовно искуство је искуство Луче Микрокозма: искуство о уздизању, сећању на Поезију. Без тога искуства човек у себи не налази никакву основу за своје – човеку неопходно! – осећање људског достојанства. Не може ту основу наћи мишљењем о свету, него само мишљењем о Небеском Царству!

***

Његошеви игумани – Стефан у Горском вијенцу и Теодосије у драми (трагикомедији) Лажни цар Шћепан Мали – говоре из тога духовног искуства: литургијског, поетског, заветног косовског. Тим искуством они посматрају свет и тако тумаче историју (као надвреме). То искуство им је мерило за процењивање свег што људи чине и треба да чине да би били у историји. Тим искуством знају смисао који се не губи, чак, ни у (иначе бесмисленом) свету. По томе искуству и поступају.

Додуше, то искуство има и Владика Данило: како би иначе могао да изрази сумњу у вредност и смисао света? Ако одбацује свет какав он (тај свет) јест – а одбацује га! – онда мора да му је познато нешто боље од света? Мора да о томе бољем има некакво, ако и несвесно (у заборав затурено) искуство, онакво какво човека мами на уздизање. То је оно искуство које се човеку „крије од погледа“ (не види га потврђено у свету!):

Он снијева пресретње блаженство,
Ал његови снови и сјећања
Крију му се јако од погледа,
Бјеже хитро, у мрачним врстама,
(редовима, стиховима)
У љетопис опширни вјечности;
Само што му тамнијем проласком
Траг жалости на душу оставе,
Те се трза бадава из ланца,
Да за собом проникне мрачности.

(ЛМ-П, 11–20)

Дакле, и млади Владика Данило мора да однекуд носи у себи искуство о нечем што јест вредно, а од света (земаљског царства) различито. Он тога није свестан, те то искуство о Небеском Царству – из Косовског Завета! – делује таман толико колико је потребно да се негира и одбаци земаљско и свет. Тако млади Владика зна из мутног сећања и слутње о Небеском само толико да свет није оно што он жели и хоће! А шта хоће, то он још не достиже и не сагледава. Зато му Игуман Стефан и каже: „тек ћеш сазнати…!“

Али, то знају игумани Стефан и Теодосије. Они су свесни. Њихово искуство о Небеском Царству је свесно и будно. Јер оно се стално обнавља: у монашком подвигу уздизања до Небеске Литургије. Кад Игуман Стефан каже:

Ја сам више у царству духова,
(у Небеском Царству)
Иако ми још тијело душу
Задржаје и крије у себи
Како пламен подземна пештера,

(ГВ, 2255–2258)

онда говори као Платон о Пештери (Пећини), у седмој књизи диалога Политеиа. Игуман зна шта говори, а и Његош зна да му је за такве речи потребан лик Игумана Стефана (и недовољан лик младог Владике Данила).

Игумани су, дакле, освешћење и, самим тим, решење у Његошевој трилогији. Лик Игумана Стефана је решење сукоба у Горском вијенцу, а лик Игумана Теодосија Мркојевића решење је сукоба у драми (трагикомедији) Лажни цар Шћепан Мали.

Жарко Видовић, ЊЕГОШЕВА ТРИЛОГИЈА /стр. 103–106/ (у ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЕТ У НОВОМ ВЕКУ, Лого Алтере, Београд, 2013)

(Сродство по избору)

[1] „Свијет“ о којем говори Игуман Стефан у Горском вијенцу (стихови 2486–2520) управо је „царство земаљско“. Оно је „грдни свијет“, и сва зла што су „под небом“ – земаљска су. То царство земаљско или свет тиран је чак и тиранину, а камоли души благородној. Оно – то земаљско царство, свет – јесте рат свега против свега, свију против свих, а изнад свега је то рат између човекове душе и тела, рат у самој човековој унутрашњој природи. Тако је „под небом“. То „поднебесно“, земаљско царство или свет је, уједно, време, „времено“ или „бурно“ жилиште (место живљења – ЛМ-П, 91).

У Лучи Микрокозма је слика земаљског царства обогаћена и осветљена многим синонимима; то царство је:

„бурна брежина“ (ЛМ-П, 7), насупрот Небеском Царству као човековој „првој слави“ (ЛМ-П, 11);

то је свет „под облачном сфером“ (ЛМ-П, 21) или просто земља (ЛМ-П, 24);

времена питателница (временом ограничена хранитељка) која је Природа, створена, створени свет (ЛМ-П, 3150);

мрачно царство тврдог сна, тешког сна и сновиђења (ЛМ-П, 71–80);

бесмислени земаљски сајам (метеж, вашар), као у ЛМ-П, 83;

„времено и бурно жилиште“ где је човеку „срећа непозната“, јер „права срећа“ је Небеско Царство које човек не познаје (не зна му мере ни границе), у ЛМ-П, 91–100…

[2] Кад је реч о човековом „самопотврђивању“ или „довршењу човека“ или остварењу „пуне човечности“ или човековом самопревазилажењу, онда су то само различити термини у којима се данас говори о човековом спасењу. Подразумевана или тражена, потврђивана или одлучно негирана, а у сваком случају циљана садржина свих тих термина иста је као и садржина термина спасење. А спасење је човеков боравак у Небеском Царству, човекова уписаност у Небеско Царство, или човекова опредељеност за Небеско Царство.

[3] По Аристотелу, Бог је највише могуће знање и човек се са Богом поистовећује кад мисли, мишљењем, оном посебном „врлином“ коју Аристотел у Никомаховој етици описује као „диа-ноитичку“, то јест раз-умску! Човек своју суштину довршава и потврђује дакле мишљењем, а уједно се и поистовећује са божанством као мишљењем. То, по Аристотелу, постижу управо „земаљски мудраци“, које Сократ исмева као софисте, а Његош проклиње већ у „Посвети“ Луче Микрокозма.

Categories: Поново прочитати/погледати

Tags: Његош, Жарко Видовић, Косовски завет