На нама је да од заборава сачувамо Косовски завет Светог кнеза Лазара. Наша је света дужност да тај завет предамо поколењима која долазе. Наша је обавеза да синове и ћерке своје учимо да буду племенити и храбри попут српских витезова, а у исти мах кротки и тихи, попут свих Светих Српкиња

Јереј Горан Спасојевић у цркви Успења Пресвете Богородице, Сарпсборг, Норвешка (Фото: Бранко Димески)

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Драга браћо и сестре, ево нама још једног Видовдана, још једног српског Великог Петка, још једног подсећања на косовске страдалнике и заветнике, на витезове српске који су, како каже народни песник, „за крст часни крвцу прољевали, и за веру своју умирали“. И не само њих, данас се Српска Православна Црква у Отаџбини и Расејању сећа и свих осталих Срба, обичних војника и војсковођа, који су од Косовског боја до дана данашњега страдали и страдају због тога што нису хтели да се одрекну вере својих предака, који су Христа волели и више од својих живота, и који су се управљали једним од најлепших, а засигурно највећим и најтежим  јеванђељским начелом – да је велики пред Богом онај ко је кадар да живот свој положи ради одбране својих ближњих (Јов. 15,13). Данас се сећамо војводе Синђелића и његових јунака, ослушкујемо Милошеву здравицу кнезу Лазару, призивамо у помоћ нама ближе, а ништа мање честитије и храбрије војсковође српске – генерала Степу Степановића, војводе Путника, Мишића и Бојовића, војводу Павла Јуришића Штурма, лужичког Срба, који се дошавши у Србију вратио у прадедовску (православну) веру и својим јунаштвом показао да се и он чврсто држао светосавско-лазаревских завета.

Данас се сећамо и оног безименог младог српског војника на умору –  чије је последње часове тако лепо и надахнуто сачувао од заборава Хенрик Ангел[1], пуковник у норвешкој армији и велики симпатизер „малог, скромног и храброг словенског народа који се у Балканским ратовима борио за слободу своју и своје земље, смело и без страха“– оног безименог див-јунака који је умро са осмехом на уснама, држећи у рукама српску јабуку, коју су “његове шаке с исушеним прстима два дана (пре вечног уснућа) нежно миловале, као да мазе дечији образ, изнова и изнова, непрекидно“.

Не можемо а да се данас не сетимо и честитог српског сељака, редова у српско-бугарском рату, Обрада Достанића, који је у својој чети стекао надимак Пацко. Иако мали растом био је велики духом, па су га волели сви у чети, а највише његов командир. Пацко је био храбар војник, у исто време и скроман, који ништа није радио због награда и похвала. Испуњујући своју дужност према Отаџбини у исто време није могао да заборави на јеванђељску заповест о љубави према непријатељима. Умро је на бојном пољу, од непријатељског куршума, непосредно након што је закопао у земљу једног бугарског војника. Његови саборци нашли су га након повлачења Бугара, на једном узвишењу, „са једном као шљокица малом и крвавом рупицом на корпорану, а према месту где је куцало његово дивно срце, раширених руку и са очима полуотвореним“. Поред малог-великог Пацка, били су његова пушка и ашовчић, а у десној шаци чврсто стегнут прост дрвени крст, који је Пацко невешто садељао да пободе више главе мртвом бугарском војнику…[2]

… И док се сваког Видовдана сећамо наших предака див-јунака, некако у њиховој сенци увек остају оне Српкиње које су – задојене Христовим Јеванђељем од малих ногу – рађале те честите и племените витезове, и које су свој живот живеле тихо, и исто тако тихо су и умирале. Како да данас не споменемо непознату Косовку девојку[3] која је била кадра да ”урани рано у недељу, прије јарка сунца…” да на плећима ”носи леба бела”, ”у рукама два кондира златна, у једноме лађане водице, у другоме руменога вина”, и која се не плаши да ”иде на Косово равно” и ”преврће по крви јунаке”. А када наиђе на неког још увек живог јунака, како сликовито објашњава народни епски песник: ”умива га лађаном водицом, причешћује вином црвенијем и залаже лебом бијелим”…

Ту је и наша Југовића-Мајка, несагледиви извор личног (и националног) бола који се може разумети, истрпети и освештати, само (и искључиво) Христовим страдањем на Крсту и Његовим Васкрсењем. Тако је Мајка Југовића после Косовског боја постала сиромашнија за својих девет синова и десетим старим Југ-Богданом, остала је без својих витезова, али је Небеска Србија добила нове житеље који су се на Небо вазнели у својој (мученичкој) крви. Како да заједно са њом не одболујемо њен бол за изгубљеном децом (и мужем), и која је била толико јака, да њено тврдо срце попусти тек на крају, када јој гаврани, те птице – својеврсни весници смрти и несреће, доносе руку њеног најмлађег сина Дамјана, чедо које је волела више од свог живота. И како каже народни песник:

Узе мајка руку Дамјанову,
Окретала, превртала с њоме,
Пак је руци тијо бесједила:
„Моја руко, зелена јабуко!
„Гдје си расла, гдје л’ си устргнута!
А расла си на криоцу моме,
„Устргнута на Косову равном!”
Ал’ ту мајка одољет’ не могла,
Препуче јој срце од жалости
За својијех девет Југовића
И десетим стар-Југом Богданом.

Тихо су свој бол живеле и носиле инокиња Ефимија и царица Милица, у монаштву преподобна мати Евгенија. Она је мајка свих Срба мученика, и оних страдалих на Гази-местану и оних који су страдали после Боја на Косову, оних који су страдали у време Првог светског рата, затим наших јасеновачких, госпићких, глинских, градишких, превлачких, крагујевачких и оних Новомученика и Новомученица српских пострадалих у последњим ратовима, а чија крв и страдање не смеју да се забораве. Јер би то био велики грех наш пред Богом.

Тај тихи бол носила је и ћерка Лазарева и Миличина – Оливера Лазаревић, коју је мајка, да би умилостивила окрутног турског султана Бајазита I, дала у султанов харем. И како кажу историчари: „Жртву принцезе Оливере за спас народа и отаџбине после Косовске битке, српски народ је још за њеног живота веома високо ценио. Она је сматрана жртвом библијског карактера, богоугодном и христоликом жртвом, принетом из слободе, љубави и послушања према своме роду и отачаству.”

Тихо су тај бол носиле и све Српкиње-Хришћанке које су остале на Косову и Метохији, и које су гледале свакодневна страдања своје и туђе нејаке чељади. Тај бол, тихи и нечујни, подносиле су и оне наше мајке чију су децу отимали из колевки (и њихових загрљаја) и водили их у далеке крајеве Отоманске империје, да од њих праве јаничаре. Са тим тихим болом су живеле и нису губиле веру да ће једнога дана тај њихов тихи бол породити покољење које ће узвишеност тог тихог бола да претвори у исто тако тихе (и узвишене) сузе радоснице, а које ће значити да је после вишевековног ропства Света (и крвљу косовских јунака натопљена) српска земља на Косову и Метохији поново слободна, и да ће се из порушених храмова, поново чути пој монаха и монахиња, свештеника и мирјана – новог покољења Срба Христу верног.

Своју (молитвено тиху) тугу за косовским јунацима исказале су и оне три Свете сестре – Рала, Дена и Сара, које су, у знак жалости над погибијом српске војске на Косову Пољу, оставиле све и отишле у непроходне – и у то време пуне свакојаких зверова – шуме у левачко-шумадијском крају, свака на своју страну, и на скривеним местима се подвизавале док их Господ није призвао к себи. Свете сестре су се кајале због српских грехова, због којих је Бог и допустио такву невољу, плакале над судбином оних који су на Kосову Пољу оставили своје животе, и пролевале су сузе и молиле Бога да макар поштеди оне који су остали да буду турско робље. Данас, у истим тим шумама где су се подвизавале, над њиховим светим моштима налазе се три манастира – Ралетинац, Денковац и Саринац, у којима монаси и монахиње, као некада Свете Рала, Дена и Сара, настављају да се моле Богу за спас српског народа.

На данашњи дан не можемо а да се не сетимо и Мученице Босиљке Пасјанске, девственице из Косовског Поморавља, коју су (још у време турског ропства) отели обесни Арнаути, вређали је и насртали на њу, хтели силом да је преведу у ислам и удају за једног од њих, али их је она, са Господом у срцу и молитвом на уснама, одбијала и силом своје вере одолевала свим искушењима. На крају, након свих мучења, повреда и увреда, Христова заручница сачувала је своју девственост, а разгневљени и понижени мучитељи одвукли су је коњима до реке Лапаштице, изболи је и дотукли ножевима, бесно вичући: „Смрт Шкињи (Српкињи)“, нашта им је Босиљка, пре него што је издахнула, одговорила: „Није ово смрт за мене, већ живот, ви сте у смрти, ваше погано племе!“

Данас ослушкујемо и шта нам са Неба говори блажена подвижница Стевка Дечанска, потоња монахиња Стефанида, непресушно врело мудрости, оне мудрости коју даје Дух Свети изабраним чедима Божјим, простим и неуким, али чија су срца непрестано горела Христом и за Христа.

А како да данас заборавимо Јевросиму мајку?! Бог нас заборавио ако из нашег срца ишчиле њене мудре речи, упућене сину – Краљевићу Марку:

„…Марко сине једини у мајке!
Не била ти моја рана клета,
Немој сине говорити криво
Ни по бабу, ни по стричевима,
Већ по правди Бога истинога.
Немој сине, изгубити душе,
Боље ти је изгубити главу
Него своју огр`јешити душу…“

Данас се морамо сетити и она две јетрвице, Винке и Ковиљке, које су биле више него јетрвице – биле су две миле сестрице. И када се након пет срећних година млада Винка смртно разболела, она дозива своју милу јетрву, да јој у аманет остави на чување свог једногодишњег сина Мирка. Моли Винка своју јетрвицу да поред свог сина Маринка понекад погледа и њеног Мирка. Јер ће њен Мирко ускоро да остане без мајке, постаће сироче. И у тој својој молби каже Винка својој сеји Ковиљки:

„Пази, сејо, сиротицу моју:
кад Маринку бела хлеба сечеш,
подај, сејо, и мојему Мирку –
њему подај од хлеба корице
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад Маринку справиш кошуљицу,
моме Мирку закрпи траљицу
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад нам света неђељица дође,
кад изађеш на сокак међ` друге,
твог Маринка на крило посади,
мога Мирка код себе на земљу,
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад нам свето Васкрсење дође,
кад на деци рухо покројите,
вашем кројте како вама драго,
моме кројте чисто рухо црно
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
Ој, Ковиљка, мила сестро моја,
кад ми, сејо, у цркву пошећеш,
твог Маринка на руци понеси,
мога Мирка за руку поведи,
нек се знаде да је сиротица,
да мој Мирко своје мајке нема!
То изусти невестица Винка,
то изусти, па душицу пусти…“

… Али, Ковиљка, то колено адамско, та племенита Српкиња, не само што Мирку не даје корицу хлеба већ га храни пре но свог Маринка, она има срце милостиво, јер и сама зна шта је сиротињство. Па стрина Мирку кроји кошуљицу пре него свом Маринку, а кад недељом изађе на сокак Мирка посади на крило а свог Маринка до себе на земљу, а за Васкрс кроји исто рухо и за Мирка и за свог Маринка – „чисти скерлет и зелену свилу“. Када стрина крене у цркву, на Свету Литурђију, обојицу води за ручицу као да су (и јесу) браћа рођена. А сав народ стрину благосиља због њене душевности, племенитости и доброте.

На Видовдан, не можемо а да не споменемо и ону нашу непознату мајку из Шумадије, коју је у песми „Мати и Син“ опевао Војислав Илић Млађи. Та безимена српска Мајка Храброст не плашећи се куршума који су летели око ње, на пољани смрти, сред крви румене, тражи свога сина Јову и носи му лепе чарапе шарене. А када јој Јовини саборци кажу да га не тражи ту, сред бојног поља (јер је Јово у Скопљу, у болници са другим рањеницима), већ да се врати својој кући, стара мајка их не слуша него, како даље стихослови песник:

„…Забринута старка у Скопље се диже,
преко безброј поља, брда и сувата,
пречицама жури и напокон стиже,
и закуца алком о болничка врата.

„Ко је?“ – чу се. – „Ја сам, ратникова мати.
Родитељска љубав довела је мене.
Тражим мога Јову, моје мило дете,
И носим му лепе чарапе шарене.“

„Ту је!“ – Она уђе и дршћући гледа
Све постеље редом што око ње стоје:
„Боже, да л` је овде? Камо мога чеда?“
Док одједном кликну: „Јово, очи моје!“

„Како наши дома?“ – пита син полако. –
„Шта те нагна, нано, чак довде до мене?“
„Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако…
и носим ти, ево, чарапе шарене.

Да ти их навучем, дед` овамо брже.
Носићеш их с диком, нек је слава Богу.“
Па покривач диже, ал` се хитро трже
јер спази патрљке – одсечених ногу.

Но уздржа срце да бол не потече
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти и с поносом рече:
„Жив ми био синко, и срећне ти ране!“

Потом се јединцу наднесе над груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго… Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе.

„Од добра рода, добар је и пород“. Племените мајке рађале су племените и храбре јунаке. Рађале су те племените српске мајке и женску децу, училе их да и оне буду исто тако јеванђељски племените и пожртвоване. И њих, попут својих синова, дојиле су и задојиле Светосављем а отхраниле Косовским заветом. Нека би благи и милостиви Бог дао да се множе такве мајке, и овде на земљи и у Небеској Србији…

… Драга браћо и сестре, на нама је да од заборава сачувамо Косовски завет Светог кнеза Лазара. Наша је света дужност да тај завет предамо поколењима која долазе. Наша је обавеза да синове и ћерке своје учимо да буду племенити и храбри попут српских витезова, а у исти мах кротки и тихи, попут свих овде поменутих Светих Српкиња. Јер у тој кротости и тишини најбоље ћемо чути и разумети шта нам говори Бог и славни преци наши. Амин.

јереј Горан Спасојевић
Мисионарска парохија
Успења Пресвете Богородице
Сарпсборг, Краљевина Норвешка,
На Видовдан, л. Господњег 2017. године

Прочитајте још

Благослов Свете Горе у Сарпсборгу, Норвешка | Српскa Православнa Црквa [Званични сајт]

[1] Хенрик Аугуст Ангел (1861-1922) био је норвешки пуковник, који је у Србију дошао као страни посматрач за време Балканских ратова. Изложен антисрпској пропаганди Запада и неприпремљен на оно што ће затећи у нашој земљи, мало је рећи да је био изненађен. Слично као и данас, Енглези су хвалили и подржавали Турке, описујући их као храбре војнике, а често су хвалили и Бугаре. Са друге стране, Србе су називали кукавицама и разним другим погрдним именима. Оно што је, међутим, пуковник Ангел по доласку приметио било је сасвим супротно ономе што је до тада слушао. Један мали, скроман и храбар словенски народ борио се за слободу своју и своје земље, смело и без страха. Борећи се против лажи Беча, Будимпеште и Лондона о наводним „зверствима“ која су починили Срби над Турцима, Ангел је записао: „Српски војници, српске власти заслужују највећу хвалу за своје племенито поступање са освојеним деловима земље. /…/ У Кочанима сам видео на стотине мухамеданских и бугарских удовица и њихове деце како сваки дан добијају брашно и гориво. /…/ Дозволите ми и да додам да ни ја ни моји другови никада нисмо видели ниједног пијаног војника, ниједног неучтивог војника, ниједног бруталног војника. Са друге стране, побеђени Турци су се масовно светили невиним цивилима. Док је српска војска напредовала за Турцима од Куманова ка Скопљу, војници су налазили убијене хришћанске сељаке масакриране мучењем на најгрознији начин: очи су им биле ископане тако да су висиле низ образе, удови преломљени и здробљени, жене распаране, деца набијена на кочеве.“

И остали норвешки посматрачи били су задивљени понашањем српске народне војске. Тако је, на пример, доктор Грен једном приликом рекао свом земљаку Ангелу: „Стекао сам најдубље дивљење према српскоме војнику и његовој живој љубави према отаџбини. Никада се не жали, никада се не чује кукање, све трпи са истрајном стрпљивошћу“. А зашто је то тако и која је тајна српског хероизма, открио му је један српски војник: „У дубини нашег народа увек је лежало то: Ми морамо наново освојити слободу коју смо изгубили на Косову“. По повратку у Норвешку, како би забележио све што је видео и доживео, пуковник Хенрик Аугуст Ангел написао је три књиге о херојству српског народа у Србији и Црној Гори: „Кроз Црну Гору на скијама“, „Синови Црних планина“ и „Када се један мали народ бори за живот. Српске војничке приче.“

Преузето са: https://srpskaistorija.wordpress.com/2013/11/21српска-јабука/

[2] Причу о редову Обраду Достанићу забележио је Драгиша Васић (српски политичар, адвокат и академик; 1885-1945)

[3] Када говоримо о Косовки девојци морамо бити свесни да иако је она плод маште народног епског песника, који је кроз саму песму и ликове који промичу у њој покушао да још једном дочара величину српског страдања у бици на Косову, не можемо порећи да су у Косовки девојци оличене све оне (јеванђељске) особине које песник није могао да измисли, већ су биле дубоко укорењене у женама (Српкињама) оног доба – милосрђе, родољубље, храброст, послушност, честитост…
Самим тим, слободно се може рећи да је Косовка девојка била (и остала) имагинарно стварна, реална онолико колико су била реална и истинска страдања српског народа под Отоманском империјом. Стога, сећајући се сваког Видовдана и лика Косовке девојке, ми молитвено дозивамо све оне непознате преткосовске, косовске и по(сле)косовске Српкиње (Христа ради) страдалнице, које су својим тихим и кротким страдањима само множиле онај део Раја у којем се налазе житељи (вечно реалне) Небеске Србије.

Categories: Српско православно стање

Tags: Видовдан, Свештеник Горан Спасојевић, беседе, православље