Слава Видовдана, тј. прослављење Светог мученика Лазара кнеза српског и свих Светих мученика српских, није ништа друго до лично и колективно сведочење Христа у историји и метаисторији српскога рода

Видовдан на Газиместану (Архивска фотографија: Танјуг)

Из доста разлога се може тврдити да сама реч Видовдан не оставља готово ни једног припадника савременог српског друштва равнодушним. Без обзира на своје религиозно и/или идеолошкополитичко опредељење, без обзира на социјално порекло, на ниво образовања и степен свести у односу на оно што чини национални моменат у нашем личном и колективном искуству, сви који прихватамо да себе назовемо припадницима српског народа засигурно имамо неки лични став када је реч о овом празнику и његовом значају. Тај историјски и метаисторијски 28. јун 1389. са несмањеним дејством већ вековима делује као жива, делатна сила која неизбежно подсећа на прошлост, за неке осмишљава садашњост, а за све нас, хтели ми то или не, конституише ток будућих догађаја који нам тек предстоје.

Сваке године на дан 28. јуна по григоријанском, одн. 15. јуна по јулијанском календару, Српска православна Црква се молитвено сећа Светог Кнеза Лазара и свих Светих мученика српских, а тако и старозаветног Светог пророка Амоса, Светих мученика Вида (Вита), Модеста и Крисентије, Преподобног мученика Дуле, као и Светог Јефрема патријарха српског. Сматрајући се неразлучивим делом Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве она непрекидно, у времену и вечности, приноси Христа, себе саму и целу твар као узвратну жртву благодарења Богу Оцу. Тај принцип евхаристијског заједничарења светих, а када је реч о Српској православној Цркви, налази један од својих најконкретнијих израза управо слављењем Видовдана који је био, јесте и остаје пробни камен српске „свенародне жертве“.

Из те визуре, слава Видовдана, тј. прослављење Светог мученика Лазара кнеза српског и свих Светих мученика српских, није ништа друго до лично и колективно сведочење Христа у историји и метаисторији српскога рода. Ако је стицање Христоликости онај основни принцип у процесу помирења палог човечанства са Богом, ако је човеково слободно и добровољно прихватање домостроја Божијег спасења света услов за остварење божанског плана обожења човека и преко човека целе творевине, онда је уподобљавање Христу сведочењем Њега самог, тј. свесно и добровољно прихватање мучеништва, управо онај најузвишенији, најконкретнији лични и колективни чин хришћанске вере, љубави и наде.

Сведоци смо да неке идеологије, политичке странке и извесни појединци разним манипулацијама и обманама некада несвесно, а нажалост најчешће свесно, омаловажавају или злоупотребљавају вишеслојни феномен Видовдана у дневно-политичке сврхе. То свакако не сме да обезвреди светост и значај самог празника у очима и срцима свих оних који и даље желе да се држе вере својих отаца и праотаца оваплоћене у Цркви Христовој, као и свих оних који би, ако ништа друго, бар да је поштују. Све оно што је у Српском народу одвајкада тежило „Царству небеском и правди Божијој“ знало је, ако не и својим личним сведочењем онда бар са дужним пијететом, да поштује крстоносно сведочанство својих предака од Косовске битке до данашњих дана. То ни у ком случају не значи да лична и колективна свест српског народа пати од, како би то злонамерници рекли, „патологије мазохизма“ или „култа самоубилачког фанатизма“. Напротив, та и таква свест управо прославља живот и то живот у Христу Спаситељу, Који, како то Црква сведочи, јесте Пут, Истина и Живот. Периодична општенародна страдања нису индукована „психологијом леминга“ или, како би то неки хтели да прикажу, ретроградним и самодеструктивним митоманством, већ долазе као неизбежан исход промашаја (одн. слабости и огреховљености) људских који налазе свој најконкретнији израз у Каиновском злочину братоубиства, у злочину брата над братом, крвника над жртвом. У том смислу, трагично искуство нашег народа, поготово током 20. века, требало би да послужи као најконкретнији наук, освешћење и потврда да се свет у којем живимо мора посматрати као својеврсна позорница космичке битке између сила таме и обмане с једне, и сила светлости и истине са друге стране, те да је Видовдан из визуре православног Србина део једног непрекидног процеса у оквиру којег пријатељи светлости, тј. чланови Цркве Христове, са крстом у руци и молитвом на уснама, воде одсудан бој против кнеза пропасти и легиона његових, или како је то наш бесмртни бард и Тајновидац Ловћенски опевао:

„Треба служит чести и имену.
Нека буде борба непрестана,
нека буде што бити не може –
нек ад прождре, покоси сатана!
На гробљу ће изнићи цвијеће
за далеко неко покољење.”

У том контексту, термини Божји народ, Небески народ, Небеска Србија и слично, нису и не могу бити плод патетике, претеривања или израз неке, како се то често инсинуира, „клеро-националистичке“ искључивости и фаталистичке заслепљености. Циљ и нада Српске православне Цркве јесте, а и мора бити, да се цео српски народ обожи. Стога, онај део тог народа који је посведочио Христа, који Га сада сведочи и који ће Га тек посведочити, јесте по својој заслузи Божји народ, Небески народ – Небеска Србија. Српска православна Црква се не може одрећи таквих, рекло би се понајбољих, чланова (удова) своје Свете заједнице и то се од ње не може ни очекивати, јер се, аналогно томе, не може очекивати да се одрекне Христа Који је, присуством Духа Светога, евхаристијском жртвом и управо њиховим личним и колективним сведочењем, тј. мартиријумом, а као њено возглавњење, део самог организма Цркве.

Categories: Вести над вестима

Tags: Видовдан, Петар В. Шеровић, православље