Ако некоме припада заслуга за кромпир у Србији, онда она иде српском опанку из западних крајева, а не намазаном копи-пејст Доситеју из просветитељског фијакера
Одговори основаца на овогодишњем Завршном испиту на питање ко је на слици
И да завршимо мит о Доситеју и кромпиру једном заувек. Није тачно да је Доситеј волшебно први увео кромпир у Србље.
Наиме, он је (након што је скинуо монашку ризу) отишао преко Лике у млетачку Далмацију, где је радио као сеоски учитељ по српским селима. Баш у то време док је он тамо службовао, неписмени Срби Личани и Далматинци су кренули да гаје кромпир (Далмација 1767, Лика 1770). Далматинцима је кромпир стигао из млетачких лука, а Личани су као војници Беча донели кромпир из Чешке у Лику.
Намазаног и гордог Доситеја су, дакле, неписмени Срби-Морлаци научили како се кромпир сади, гаји и једе. Он је неколико деценија потом само пренео то искуство (које је стекао пуким стицајем околности) од неписмених (и наводно затуцаних) личко-далматинских сељака у Шумадију. Ако некоме припада заслуга за кромпир у Србији, онда она иде српском опанку из западних крајева, а не намазаном копи-пејст Доситеју из просветитељског фијакера.
Такође, све и да јесте он први донео кромпир нама, нема никаквог смисла да се он због тога кује у звезде. И западним народима су разни пирати и конкистадори варварских навика први уводили кромпир и тако их „спасавали од глади“ па их ниједан народ на Западу не слави уопште (или макар не због те баналне чињенице). Само смо се ми Срби упецали на титоистичке бајке преко којих је Доситеј искован у звезде. Наравно да га титоисти нису због кромпира славили, већ због његовог југословенства и богоборства, али су фино смислили бајкицу о кромпиру преко које су лакше продали причу Србима о његовим заслугама.
Наслов и опрема: Стање ствари
(Фејсбук страница Марка Пејковића)
Categories: Преносимо
Kада се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања, њеног школског система и то је ријешено на најгори могући начин. Ријешено је Доситејем Обрадовићем и њему сличнима. Они су отворили врата, тј. отшкринули, врата тада још нису била потпуно отворена, политичким идеологијама Запада које су потом зацариле као једина научна мисао у Србији.
Сви наши умови, једва научени да се прекрсте јер су имали тек по двадесетак година, слани су у Грац, Беч, Берлин и остале западне центре, где су се хтјели не хтјели сусријели и са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком, а коју су морали научити под именом историјског критичког правца.
И сви наши научници – не само историчари, филолози, лингвисти, већ и многи други – тамо су учили ту науку. И још су већу грешку правили враћајући се овде и натурајући то што су тамо учили овом народу, овом поднебљу и овом простору. Посљедице њиховога дјеловања се данас виде на најбољи, боље речено на најгори могући начин. И то у времену, што рече Милош С. Милојевић, када Срби много више знају о Хотентотима и Тунгузима него о себи самима. У том лудилу ми имамо људе са српским именом и презименом, можда и вјернике Православне цркве, који се воде као наша назови елита, али који већ безмало двеста година спроводе германско-катедристички план на Балкану најсуровије што могу.
Пејковић и @Кобајаши: Обојица сте, у суштини, заступници изолационизма. Следећи ту логику, значи да су неписмени “Морлаци“ који нису мрднули са свог тла заслужни за доношење кромпира у Србију… А одакле је он доспео до њих? Од Млетака…а до Млетака? Од шпанских конквистадора, који су га донели из – да ли Перуа, или… Дакле: култивисање кромпира је заслуга урођеника Јужне Америке, а његово доспевање у Европу је заслуга конквистадора, који су били окрутни колонизатори, експлоататори, масовне убице и шта све не, али захваљујући њиховом доношењу кромпира у Западну Европу, дали су огроман допринос економском (а посредно и културном) развоју Западне Европе – а преко ње и осталог света. А -да ли је Доситеј заиста тај који је кромпир донео у Србију, или није баш он? Није толико битно – али битна је његова улогу у развоју просвете у Србији и његова борба против (клерикалног) мрачњаштва, и то је у суштини оно што му замерате
Сада – о замерци томе што су млади Срби у првом периоду ослобађања од оријенталног мрака били упућивани на учење на мрски Запад… А, шта мислите шта би научили да су по манастирима наставили да бубају псалтир? Куда их је требало слати да науче нешто више? Можда искључиво у Русију? Али, и она је тада била још у процесу учења и сав напредак који је у њу донела политика и делање Петра Великог и Катарине Велике је био пореклом… баш са оног истог “мрског, материјалистичког, зверског“ Запада.
По вама, било би најбоље да се српска интелектуална елита лепо васпитавала по манастирима, уз свеће и лојанице, уз свирку гусала, без контаката са спољним светом и учењем од њега.
И – немојте ми сада о Тесли, Пупину, Миланковићу и многим иним великим српским умовима; они јесу били велики умови и Срби – али били су ученици западног знања и (највећим делом) делатници баш на Западу, а да су остали учећи у Србији, дипломирали би једино у некој врсти “Пачије школе“.
Свака прича, па и прича о Доситеју и кромпиру, се може посматрати отргнута од целине. Ово је један део приче о Доситеју. Корисно је знати, али не и довољно. Просветитељство је у неком виду било неопходно нашем народу. И Његош је то видео и видео је боље и даље од Доситеја. А како и не би, њему је од малена било омогућено да ствари посматра са престола. Посматрајмо свет из угла малог Димитрија Обрадовића. Доситеј је имао лично искуство са вером и црквом, а то што је његово лично искуство постало “опште добро” е то је ствар политике. Не оправдавам. Али нисам Судија. Уосталом, хвала и њему и Толстоју. Често кад ми се не иде у цркву због тога што тамо није како сам ја умислила да треба да буде, сетим се њих двојице и Богу се помолим и за себе и за њих. Питала сам се зашто су Вук (још једна наша прича) и Доситеј сахрањени у Саборној цркви? Тачније и важније у дворишту цркве. И разумела да су под заштитом њеном. Да их мири. Да их неко не отме (као што покушавају Теслу) и претвори их покојне у туђи инструмент. Наши су, ми ћемо бринути о њима. Не смемо претеривати и гањати све из нашег народа. Довољно је знати, разумети и рећи. И дозвољено је и корисно усвајати достигнућа других култура и цивилизација. Па и та Европа се изградила усвајајући добра са југа и истока. Можемо, тврдоглаво да не једемо кромпир због колонијалног освајања далеког континента или због тога што га је баш Доситеј, макар и захваљујући мудром сељаку, донео у Шумадију. То јесте део нашег менталитета који је нас је некад спасавао, а некад радио супротно. Мислим ипак да је важније, а умемо то, бити јак као народ и на дуге стазе “прежвакати” унето из туђег повртњака. Изборити се са трулежом на увеженим плодовима, умети гајити на својој земљи.
@ Aрсеније, мислим да је и Ваша прича нецеловита. Јасно треба истаћи да нам је запад много зла нанео. Исти тај запад није науку измислио па да Тесла, Пупин и остали уче од њега. Бројеви су арапски. И Хелени су “увезли” знања. Рационални поглед на светје постојао и пре Европе. Проблематично је што је он постао идеја водиља Европе и Запада и што је у име разума прогањан Дух , мада духа није недостајало. О Русији и Петру великом другом приликом. Поздрављам све коментаторе.
И још нешто…не знам да ли је неко приметио. Деца су испод Доситејеве слике писали углавном западна имена (Херодота нећу да сврставам нигде, да не ширим причу). Не потцењујте децу, то су наша деца.
”Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорце”. Тај цитат осликава због чега противници и плашљивци доброг прогреса Србије имају против великог Доситеја Обрадовића.
Мио, свако или/или није у нашем духу . И књиге и звона. Мада би ваљало и ред да се зна. Чујеш звона, пробудиш се, одеш на службу ако можеш, па се латиш књиге…
@ Владанка:
Ред је да се на првом месту поштује највиши законодавни акт једног друштва а то је Устав. А он Србију дефинише као секуларну државу где су појединци слободни да практикују коју год духовну активност желе без, наравно, да угрожавају слободу других прописано законом. То значи да су појединци слободни бити и агностици па и атеисти. Све друго, што укључује наметање шат је ”ред” а шта није, је противно прогресу једног друштва.
То наравно не због тога што ја тако кажем него због тога што је довољно погледати друштва где су се десила највећа модерна открића и где су Срби између осталих, хрлили и још увек желе да оду тамо. Међу њима су били и највећа имена Срба којима се сви дичимо као што су Никола Тесла, Михајло Пупин, или Милутин Миланковић.
Мио, не разумете, на жалост. Немам сада времена, образложићу другом приликом.
Наша деца нису крива!
”ЕУ нема алтернативу”, а то подразумева да је
уместо слике Доситеја Обрадовића требало да
буде слика – ХАРИЈА ПОТЕРА, и нико од деце
не би погрешио!
А, можда би боље пасовала слика – КОНЧИТЕ,
трансродног ”ТРЕЋЕГ ПОЛА”!
Драган Славнић
Свака част аутору Марку Перковићу !
Марко нам указује да смо СЛАВИЛИ ДОСИТЕЈА ЗБОГ КРОМПИРА. Срећом, Марко нам отвара очи чланком “Мит о Доситеју и кромпиру” и доказује да се Доситеј уопште није бавио кромпиром и да је кромпир стигао у Србију на опанку.
Захваљујући Марку сазнајемо колико смо затуцани. Да смо до сада сасвим непотребно славили Доситеја, који нам, као што каже Марко, ЧАК НИ КРОМПИР није донео.
Предлажем Марку да нас освести и поводом Караџића. И напише оглед “Мит о Вуку и краставцу”
Свака част коментаторки Владанки. Слажем се са свим што је рекла. Треба читати Доситеја. Он је био генијалан човек. Био је усрдан. Наравно да је имао нека ограничења свога доба. Имајмо у виду да ми сад живимо последице Просветитељства, које су у многим стварима ужасне. Не можемо замерати Доситеју што није предвидео све те ужасе. А поред тога, има и много добрих ствари.
Покушава се успоставити једна супротстављеност између Светог Саве и Доситеја. О томе је лепо писао Владимир Вујић. Међутим, то су два велика човека српске историје и треба их истицати зарад вредности које су донели народу, а не као неке антиподе, тако да дефинишу један другог.
Ко је читао Живот и прикљученија, лако може да види да многе његове контроверзне мисли о цркви и њеном уређењу деле и многи људи из цркве. Дакле, не ради се само о критици, већ и о самокритици која ју Доситеј испољио.
Доситеј је помагао устанике, писао књиге, отварао школе, ширио писменост и словесност.
Доситеј је велики. Опростимо му на његовим грешкама и славимо га за његове заслуге.
Нису баш ни Шекспир, Достојевски, Толстој (нарочито Толстој) безгрешни.
Дозволимо да оно добро у људима искупи оно што је у њима било лоше.
Станко, хвала на подршци, а посебно захваљујем на препоруци за Владимира Вујућа, већ сам почетала да читам.
Остала сам дужна и одговор коментатору Mio Kasic. Позивати се на Устав у оваквој врсти размене мишљења може да нас поведе различитим смеровима и да нас удаљи од суштине. Вашој пажњи препоручујем, уколико нисте читали, а заинтересовани сте : https://stanjestvari.com/2015/12/14/sveti-sava-i-rimsko-pravo/
Недавно смо овде читали интересантне мисли о Доситеју, Вуку, Европи. . . Навешћу неколико карактеристичних :
МАРКО ПЕЈКОВИЋ : …Све и да нам је Доситеј први донео кромпир, нема никаквог смисла да се он због тога кује у звезде … Комунисти су фино смислили бајкицу о кромпиру преко које су лакше продали причу Србима о његовим заслугама…
КОБАЈАШИ : … Kада се Србија ослобађала у 19. вијеку, поставило се питање њеног образовања и то је ријешено на најгори могући начин – Доситејем Обрадовићем и њему сличнима . . . Сви наши умови слани су у западне центре, где су се сусријели са неописиво великом количином мржње која нема везе са науком . . .
РАНКО ГОЈКОВИЋ : . . . Зар данашња најамничка власт не гура Београд у загрљај содомског Запада ? Но почетак тог најамништва започели су српски лажни просветитељи Доситеј и Вук. . . ”
ВЛАДАНКА : …Јасно треба истаћи да нам је запад много зла нанео…
СТАНКО : … Ми сад живимо последице Просветитељства, које су у многим стварима ужасне. Не можемо замерати Доситеју што није предвидео све те ужасе…
ДРАГАН : Уласком у ЕУ, Србија мора прихватити све антиправославне вредности запада што значи потпуну духовну смрт Србског народа и православне Србије. … гушење слободе јавног мишљења и говора … разбијање традиционалне породице и националне државе…
Веома сам зачуђен оваквим ставовима обзиром да милион Срба живи у ЕУ јер су тамо нашли оно што актуелна српска власт не уме или не жели да им пружи.
Сви народи који су ушли у ЕУ чувају и негују свој идентитет. Они су ушли у ЕУ због разних предности и погодности од којих су најважније МИР И СТАБИЛНОСТ. У ЕУ већ 70 год ВЛАДА МИР.
Мир који је омогућио развој економског, социјалног и културног модела који пружа велику запосленост, високу продуктивност, пристојне плате, добру социјалну заштиту и ВЛАДАВИНУ ПРАВА.
Уз поздрав горе наведеним коментаторима, прилажем и питање : Треба ли Срби да се одрекну европског пута и изаберу неки други пут ? Има ли неко предлог ?
@Деда Ђоле
“Треба ли Срби да се одрекну европског пута и изаберу
неки други пут ? Има ли неко предлог ?”
Одговор: ”Остати свој на своме!”
Чему журба за пут у ЕУ?
”Све што је брзо, то је и кусо!”
”Стрпљен – спашен!”
И Аустро-Угарска је била нека врста ЕУ, па се распала!
И Трећи Рајх је био нека врста ЕУ – па се распао!
И Југославија је била нека врста ЕУ – у малоом – па
се рапала!
И СССР је била нека врста ЕУ, па се распао!
То су ”заједнице народа за једнократну уоптребу, које
се, после употребе, ”бацају у воду” – зар не?
ЕУ не жели и неће Православну Србију у ЕУ, јер да је
то хтела – то би до сада учинила – зар не?
За Англосаксонце и Германе – Србија је ”фактор неста-
билности” на Балкану; Србија је ”Русија у малом”,
увек ”резервно буре барута” за милитантно експанзио-
нистичку политику према Истоку, и глобалистичкој
жељи за владавину над целим светом – зар не?
Србија је географски у Европи и свакако ће бити предмет
интересовања ЕУ, Русије и Кине.
ЕУ је, и те како стало да тргује са Србијом , а Русији и
Кини, да преко Србије остварују своје економске односе
са ЕУ.
Ако је тако, а јесте, чему онда та садо-мазохистчко
питање: ”Треба ли Србија да се одрекне европског пута…?
Треба сачекати тренутак, ДА СЕ ЕУ, КИНА И РУСИЈА
ОПРТЕДЕЛЕ ЗА ПУТ КА СРБИЈИ, дакле – ”НЕ ТРЧАТИ
КО ЖДЕРБЕ ИСПРЕД РУДЕ!” – ЗАР НЕ, @Деда Ђоле ???
Драган Славнић
Није чудо да извесна деца, омађијана екранима својих телефона, не препознају Доситеја.
Мало је чудније да аутор овог чланка Доситеја види у кромпирима.
Ево Синише Павића, који Доситеја види другачије :
https://www.politika.rs/scc/clanak/490678/Pogledi/Junak-svakog-doba