Са супротним идејама о будућности БиХ ова држава тешко да има перспективу. Без елементарне „првобитне привржености“ већег дела њеног становништва, БиХ ће се одржавати само претњом силе или применом силе
Слободан Антонић
Недавно су објављени налази једног регионалног истраживања. По њима, индекс лојалности сопственој држави за „Kосово“ износи 6,94, за Албанију 6,25, за Хрватску 5,57, за Македонију 5,54, за Србију 5,17, за Црну Гору 4,27, а за Босну и Херцеговину – 0,56! (овде)
Сећам се, 2005. године, када сам био у БиХ, возач аутобуса направио је паузу испред неког кафеа где се гледао фудбал. Играли су, мислим, Босна и Естонија. Постигнут је гол и сви су задовољно пљескали. „Који је резултат?“, питао сам. „Један нула за Естонију“, одговорили су ми.
Ненад Кецмановић написао је две књиге о БиХ као „немогућој држави“ (2007. и 2017), а Здравко Гребо каже да БиХ не само да не постоји као држава, него да не постоји ни као друштво (овде).
Гребо мисли да је то због рата 1992-1995, али и пре рата БиХ је била много више подељена него што се то званично признавало.
То се видело у социолошким истраживањима. Једно истраживање о обрасцима дружења у Дервенти из 1971. године показало је да се Муслимани у 72% случајева друже са Муслиманима (са Хрватима 12%, а са Србима 6%), док је интер-етничких пријатељстава код Хрвата било 43%, а код Срба 44% (Махмут Мујачић, „Међунационални односи у једном граду: примјер Дервенте“, овде, т. 12, бр. 7-8, стр. 1089).
Исто истраживање показало је да су Хрвати највише славили Божић, Муслимани Бајрам, а Срби – 1. мај и 29. новембар! (исто, 1090-1091).
Према истраживању Kонзорцијума југословенских института друштвених наука из 1989/90, у БиХ су приликом избора супружника вероисповест и националност били најважнија мерила за 55% и 57% Хрвата, 41% и 51% Муслимана и 37% и 41% Срба (Вуковић, овде, стр. 80).
Уосталом, и сам Алија Изетбеговић, „отац нације“, пре рата је говорио да нема осећај за Босну као државу (видети: Кецмановић, овде, стр. 10).
И није само рат појачао поделе у БиХ, учинивши је „немогућом државом“. Оно што се дешавало после рата такође је довело до уконачења линија готово свих друштвених расцепа у БиХ.
Рецимо, како Срби да перципирају Сарајево као свој главни град када их је тамо, пре рата, живело преко 150.000, а данас у Сарајеву више има Арапа и Турака него Срба (овде, стр. 20; овде)?
Пре неки дан се Уго Влаисављевић, професор на Филозофском факултету у Сарајеву (и Хрват) пожалио да „на Универзитету пролазе књиге с расистичким садржајем, гдје се примјерице Србе назива животињама“ (овде).
Па како Срби да воле БиХ и Сарајево?
Извор: Све о Српској
Кад већ споменусмо Арапе, још 2016. године њих је на подручју Федерације било 44.000, док је на том простору Срба било тек 60.000. У то време, Арапи су били (и остали?) главни купци некретнина у Сарајеву, а неколико инвеститора за њих је градило читава насеља – рецимо, комплекс зграда на оближњој Бјелашници, вредан две милијарде евра (овде).
На Илиџи код Сарајева чак је без тендера продато атрактивно земљиште уз познато излетиште Врело Босне Kувајћанима. То је било против закона који не допушта продају некретнина држављанима земаља које не дају исто право грађанима БиХ. „На сљедећем би попису Арапа могло бити више него Хрвата, па и Срба“, жалио се један колумниста пре две године (овде). „Након тога би они могли тражити конститутивност и судјеловање у бх власти“.
Данас, 2018. године, пише се о новом таласу арапских „избеглица“ – заправо усељеника у БиХ. „Ако мигранти буду пристизали овим темпом, а свакако да хоће“, каже Срђа Трифковић (овде), „до краја године у БиХ биће их преко двадесет хиљада“.
Коментаришући изјаву Семихе Боровац, БиХ министарке за људска права, да је то обавеза „по Акционом плану ЕУ, да се пружи хуманитарна помоћ мигрантима“, Трифковић се пита да ли би ова БиХ министарка „са истим жаром заступала обавезу БиХ да смести и православне избеглице из, рецимо, источне Украјине“? (исто).
Наравно да не би. „Не желимо промјене структуре становништва“, тим поводом огласио се Милорад Додик (овде). „У Републици Српској неће бити ниједног (мигрантског) насеља, без обзира шта о томе ко мислио и говорио“, додао је другом приликом (овде).
У Федерацији, међутим, ни хрватски кантони не желе арапске избеглице-усељенике. Недавно је специјална полиција Херцеговачко-неретванског кантона запречила пролаз пет аутобуса са 270 миграната који су се, у организацији надлежних институција БиХ, упутили ка азилантском центру Салаковац код Мостара. Сарајевски кантон послао је своју полицију да „помогне“ спрвођење муслиманских избеглица и ситуација је постала драматична. На крају су Хрвати попустили и мигранти су смештени у Салаковац (овде).
После тога хрватски члан БиХ Председништва Драган Човић уприличио је састанак с премијерима и министрима полиције хрватских кантона у Федерацији БиХ. Закључено је да се „мигранти више неће моћи пребацивати и смјештати без сугласности кантоналних власти“ (овде).
Са друге стране, ни Бошњаци не желе да њихов део Федерације постане „мигрантска депонија” и “бошњачки гето” (овде), захтевајући да се муслиманске избеглице лепо распореде по целој територији БиХ.
Међутим, ако су тачне процене да се између 50.000 и 120.000 избеглица упутило према БиХ (овде), као и да су огромна већина њих млади мушкарци (овде), онда се чине сасвим реалистичким упозорења да они могу бити добра логистичка основа за терористичке акције у име стварања „Балканског калифата“ (овде).
Због тога је јасно зашто је БиХ „проблем-држава“. У њој постоје три различите визије будућности – од институционалног развоја (унитаризација или стварање трећег ентитета или раздруживање) до културног миљеа („босански“ језик и исламизација целе БиХ или јачање плурализма националних култура).
Са тако супротним идејама о будућности БиХ ова држава тешко да има перспективу. Без елементарне „првобитне привржености“ (primordial loyalty) већег дела њеног становништва, БиХ ће се одржавати само претњом силе или применом силе.
Зар је то европска држава 21. века?
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Запевајмо са Халидом Бешлићем ову изузетну песму!
не знам како мирна вода мозак ровари?
спао сам само на вас..и више од наслова.
почетна мала слова…има схврху..потребу.
искра и ви..срећно..
Срби у Српској свакодневно доприносе јачању државе БиХ избацивањем из јавног живота ћирилице као свог националног симбола, у корист латинице која је симбол остала два народа. То нико јавно не примећује, па ни Филозофски факултети у Бања Луци и Српском Сарајеву, Филолошки факултет у Бања Луци, као ни остали факултети. А и како ће другачије кад је тако и у Србији. Све како је засејано у српском правопису : Срби имају и своју латиницу. Раније се Антонић бавио ћирилицом као нечим суштинским за Србе, па је у интервјуу за Геополитику рекао да су све његове досадашње књиге биле латиничке , јер је мислио да је свеједно, а све будуће ће бити ћириличке , јер види да није свеједно. И још је додао главно, што пре њега нико није рекао : морамо пружити отпор ћирилицом. Али он више уопште не помиње ћирилицу откад се проф.др Мило Ломпар изјаснио за два српска писма . Тако Антонић неће да доводи у сумњу осовину Вук-Милосављевић-Ломпар о Србима три вере,а пошто Срби мухамеданци и Срби католици пишу латиницом ето разлога да и латиница буде српско писмо. Ова двојица после Вука се једино нису изјаснили о томе колико има Срба мухамеданаца и Срба католичке вере. Са својих 73 године живота могу им дојавити да би сви они могли стати у један комби. Нисам сигуран да ли би био довољан најмањи комби , или мало већи. Овде је важно и питање какав је тренд бројности неправославних Срба , односно да ли је позитиван или негативан. У време обеЈугославије многи муслимани су се изјашњавали као Срби, а срби католици су већ тада мрзели своје порекло и трансормисали су се у највеће мрзитеље, па и кољаче православних Срба. Кад би се данас јавило да постоје Срби мухамеданске и католичке вере, то би била реткост као кад би се јавило да је човек ујео пса. Милошевићева и Ломпарова теорија има значај којег ми из обичног народа не можемо да докучимо : она значи српску интегралну културу, па ће Срби интегрисати све оно у бившој Југославији где се користи ијекавица и латиница. За овај Ломпаров израз о српској интегралној политици академик Чавошки је написао да је његов аутор стекао непролазну славу! Зато се може разумети овај став Чавошког : кад га је 2001.г. Владимир Лепојевић позвао на скуп о ћирилици на Филолошком факултету у Београду, он је то одбио речима да га то не занима. .
Тема текста професора Антонића је била држава БиХ, а не латиница или неправославни Срби.
Него, наравно да је БиХ нефункционална држава, али и све друге, настале на лешу Југославије (осим можда у некој мери Словеније) су такве. Циљ оснивања балканских државица и јесте њихова нефункционалност, односно зависност. У њима је је на снази пројектовано стање. Ни горе, ни боље од тога. Ако би било боље, то не би било у интересу оснивачима са запада. Ако би било горе, постојала би могућност да се ствари отргну контроли и да неко други узме дизгине у своје руке. Зато је тренутно стање, препуно опасности и трзавица идеално и пожељно. Колонизаторима природна богатства, јефтина радна снага, тржиште и све добро и корисно, а колонијалним локалним управама социјални проблеми, експерименти у здравству и образовању и све лоше и проблематично.
Све човек лепо дефинисао у својим претходним текстовима. Од добрих професора, а Антонић то свакако јесте, треба учити. Све његови текстови су у вези један са другим и надопуњују се. Човек нам лепо каже: Срби, или ћете се опаметити или ћете нестати! Задњи час пролази!
Ћирило не разуме да је писмо државно питање и да је итекако значајно у функционисању БиХ. Само је Србима оно неважно, па га ни Антонић више не спомиње. Да би неко постао српски академик, не сме да спомиње српску ћирилицу. Кад се пре десетак година догодио транспарент изнад пута Бијељина – Бања Лука ( између Дервенте и Прњавора ) ДОБРО ДОШЛИ У ЗЕМЉУ ЋИРИЛИЦЕ, одмах је реаговала телевизија из Сарајева, али не и оне из Бијељине и Бања Луке, указујући да то разједињује државу. Република Српска је прихватила да државно писмо у БиХ буде латиница, што се понајбоље види у судству, а ваљда је оно државна функција. Има макар 15 година како у судству Републике Српске не постоји ћириличка судска пресуда . Може се она добити ако се затражи,а ако се не затражи подразумева се државна латиница. Тај однос према ћирилици пренесен је у Републику Српску из Србије, у којој је општа разједињеност, али вероватно постоји јединственост само у опредељењу према писму . Сви осим ДВЕРИ су за два српска писма, што у коначном значи да су за хрватску латиницу, укључиво и родољубиву интелигенцију и ону антисрпску из “круга двојке”.
Ћирило апсолутно подржава фаворизовање ћирилице у мери да и сам пише ћирилицом. Наравно да је ћирилица битна за Србе. Ћирило је само хтео да каже да се БиХ не разликује битно од Србије. Уз овакву колонијалну управу у Србији, питање времена је кад ће и Србија бити издељена на кантоне са већинским народима. Чак није проблем ни да се створе нови народи (на пример Војвођанери), баш онако исто како су и Бошњаци настали од Срба. Зто, драги мој Вељо, подржавам Ваш став да је ћирилица битна, али текст професора Антонића се тиче подела у БиХ и њене неодрживости, што ће свакако да се заврши новим крвопролићем. А све то је наметнуто од стране странаца, који свуда по Балкану раде исто. То је тема текста.
Ћирило је написао :”Ћирило апсолутно подржава фаворизовање ћирилице у мери да и сам пише ћирилицом.”
Недовољно је од једног Србина да чини за ћирилицу само то да пише њоме, а да при томе крије своје име.
Даље, погрешно је од Ћирила кад подржава фаворизовање ћирилице. То исто кажу и лингвисти а ћирилице има у јавном животу мање од 10% поред ТОГ ВАЖНОГ ФАВОРИЗОВАЊА.Кад се фаворизује ћирилица то значи да Срби имају и своју латиницу, а управо двописмо је оно што убија ћирилицу. Кад има двописмо онда ћирилица нема карактер српског националног симбола, него је она само једно од два оруђа за записивање српског језика. Ако њу Срби више не доживљавају као своју националну вредност, онда она и не треба да опстане.
Ћирило, нисте Ви добро разумели коментар Немање Видића. Антонић је погрешио кад није поменуо ћирилицу као важно државно питање. Хтео сам да то појасним тиме како је Република Српска легла на руду државе БиХ тиме што у њеном правосуђу нема ћириличких пресуда . Више пута је Видић писао како је важан странац убеђивао владику Јефрема да се Срби не требају плашити Сарајева ( унитаризације) јер имају свој кинески зид -ћирилицу. Кад оно, за Антонића ћирилица није државно питање.Он је био њена узданица , али је одавно није поменуо.
Добри Ћирило, онај ко је за два писма у Срба је у коначном за латиницу и поред фаворизовања ћирилице.