Прича се да овде тихују сликари, планинари, свештеници, уметници, железничари
Фотографије: Драгослав Жарковић
Досад је било: „Кад седнем у воз, ја пустим бригу на весеље, али овог пута је другачије. Стегло ми се у грлу због ове недођије у којој чекам воз за црногорско приморје – огорчено признаје Јелисавета Васић, која је синоћ нестрпљиво ишчекивала да јој се придружи пријатељица пензионерка на Железничкој станици „Топчидер”.
– Заједно путујемо, али Загорке још нема, јер овде вози само трамвај „тројка”. Наравно, неће залуд поред бесплатне маркице да троши паре на такси – прича Јелисавета и погледује на сат.
Воз за Бар из Топчидера креће у 21.21 часова, али воле путници да дођу раније. Они који у воз товаре и аутомобил обрели су се деведесетак минута раније јер тако налажу правила.
– Укрцавање је ишло глатко, вешти су момци на железници, али ми није било мило што сам из Земуна потегао у Раковицу – гунђао је Миливоје Јокановић.
Његова супруга и троје деце огладнели су. Код Мире у кафани „Топчидер” крчкала се телећа чорба, имала је и сармице од зеља и тазе пецива.
– И ситом би човеку овде стомак проговорио читајући из прикрајка јеловник – добацио је уметник Рајко.
Тако нам се представио, а каже да би он на ову станицу долазио само због баште у кафаници. Тек је сад на њу око бацио, док чека пријатеље да возом стигну из Бара. Чуо је да овде тихују сликари, планинари, свештеници из цркве на Топчидеру, али сад су тај мир пореметили нервозни путници.
– Добро место за одмор, али лоше за оне који путују или путнике чекају. Једва сам лимузину паркирао, а ни тротоара ваљаног нема – коментарише боем Рајко, кога ипак ови проблеми много не дотичу.
О лошим приликама на станици били су спремни да говоре листом сви који су чекали да се укрцају на воз. – На мапи града сам тражила железничку станицу, а кад сам пратећи навигацију стигла на одредиште нигде нисам видела такво обележје. Старе зграде и кафана направиле браник до колосека. Мрачан пролаз и около шума. Овде више не могу сама да дођем, а често возом путујем у Ваљево – прича нам Исидора Бастаћ, студенткиња.
Новобеограђанин Зоран Живковић сео је на једну од само неколико дрвених клупа и одмахивао главом.
– Прилази су лоши. Да падне киша, ми немамо где да се склонимо. Ни у медијима није било довољно појашњења о измештању ове станице, а тешко је и пренети праву слику, мора човек лично да се увери у овај немар у организацији – вели Живковић.
Покрај њега је уморна од пута била породица из Новог Сада. Натоварени коферима дошли су, кажу, прво на Главну железничку станицу у Савској улици. Ту су сазнали да морају на Топчидер.
– Једва смо се снашли, док нисмо ухватили шинобус – каже Игор Бураји, а деца га, смејући се, исправљају: „Тата, возили смо се трамвајем”, па додају да је њихова мама тврдила да су залутали на неко шумско излетиште.
Огорчене стањем на новоизмештеној станици биле су и сестре Мирјана Шукић и Зорица Лабан.
– Платиле смо такси од Видиковца до овде 500 динара, јер нисмо знале где се тачно налази одредиште. Често путујемо возом и мислимо да је ово лоше решење – каже Мирјана.
Зорица је поглед упрла у времешну Дворску чекаоницу. – Знам да је одавде путовао Тито, али ово здање није сада намењено путницима већ службеницима железнице и то ме је растужило – каже ова Београђанка.
Многи суграђани су баш у овој згради у којој седе отправник и шеф станице и у којој се налази Брозов салон хтели да потраже информације, купе карте и оду у тоалет, али су упућени на неугледну малу кућицу у близини, у комшилуку кафане. Уз уздахе незадовољства једни су чекали да крену на пут, а други су цупкали чекајући воз Бар-Београд.
По реду вожње требало је да стигне у 19.50 а у станицу је „долијао” са 55 минута закашњења. Није био крцат путницима.
– Гужве су резервисане за викенд –кажу железничари. За њих су туристи једино имали речи хвале. Били су спремни да им натенане објасне како да изађу са станице и упуте се ка центру града. Таксисти су задовољно могли да трљају дланове, а путници су сиктали.
– Напишите да више нећу путовати возом док се не нађе боље решење. Сад ме је звала ћера, каже да овде нема где да се паркира, а чека ме јаче од сат времена. Срамота – плачући је поручила Добрила Вукосављевић. Пун критика био је и Димитрије Панић, који је ходајући помоћу штапа једва прешао шине, питајући се како ће сада у Миријево.
– Желимо да нам се врати наш симбол града, Главна железничка станица. Имамо осећај да нисмо стигли у престоницу – кажу Јелена Главољић и Драган Ђорђевић, журећи да у једином дућану у овом крају купе воду и слаткише, па да се запуте на Дорћол где не вози „тројка”.
Овде у срцу природе, где је и Тито једном побегао из воза у кафану, многи се нису сналазили. Можда им је недостајала и уобичајена градска врева. Само звук ноћних птица и хук воза.
Александра Куртеш
Categories: Преносимо
Оставите коментар