Синан одлази у легенду, а са легендама са никада не зна. Подједнако често умеју да се трансформишу до непрепознатљивости или да изненада оживе

Синан Сакић (Извор: Story.rs)

Нисам растао у окружењу које је слушало Синана Сакића и ту врсту музике, нити је она на прави начин могла да изрази моје животно искуство. „Моја“ музика је био рокенрол с почетка деведесетих, касете малих издавача, пиратерија, наручивање касета поштом од „Карло рекордса“, „Сорабиа диска“, „Тејкиторливита“, јер сам живео у малом граду, а још није било интернета.

„Бандо црвена“, „Рођен луд“, „Име“, „Самоћа“, „Нећу да умрем млад“, „Нико ме не зна“, „Поломићу кило шуко утикача“, „Оловна јутра“, „Небо, небо плаво је“ – биле су моје песме, а не „Дотак’о сам дно живота“, „Сиротиња људе свађа“, „Издали ме пријатељи“, „Све је постало пепео и дим“, „Еј, откад сам се родио“.

Али познавао сам Синана, играо сам се са његовим Рашидом, који је живео у мојој згради. Временом сам почео да схватам да је он некаква звезда. Временом и колика. Његова сестра је имала одличну продавницу касета, „Ђули“ се звала, преко пута моје гимназије. Кад сам тражио „Introspective“ Pet Shop Boysa и ваљда „Brick by Brick“ Игија Попа, његова сестра се смела, а Синан, који се ту затекао, одмах је показао на праве касете.

Било је ту још много тога, са Синаном, Рашидом и осталима, што сада није за причу.

А у међувремену је ушло у моду да се о Синану, „Јужном ветру“ или „народњацима“ уопште говори на битно другачији начин него у приличној мери култур-расистичких деведесетих. Миша Ђурковић је писао, Ђирјаковић… И с лева и десна, свако на свој начин, „народњаке“ користи за критику елите и елитизма, са којима у „овим нашим крајевима“ очито нешто дебело није у реду. Кад је умро, Синана нису ожалили само Шемса и јунаци ријалитија, него и они са рокерским или грађанским бекграундом; водећи рокенрол есејиста Душан Весић, аутор свеже хит-књиге о Маргити, написао је одличан текст о Синану у „Новом магазину“…

Синан је уједињавао разједињене, певао је из срца, живео је оно што пева и певао оно што је живео, био је глас маргинализованих, био је живи доказ колонијалне мржње према свему „оријенталном“, али и доказ неуспеха колонијалистичких стратегија. Ни било којих других – нису га упаковали у world music нити је глумио код Кустурице. Деловао је као отпоран на различите манипулативне стратегије и као неко ко је свој. Таква представа о њему је део његове харизме.

Синан и даље није „моја“ музика. Али он изражава аутентично искуство ових простора, једно од могућих аутентичних искустава. Једно од лица нашег дивног заветног Брега, које има своје лепоте и ружноће, истине и лажи, правде и неправде, али које су, такве какве су – наше. Свако има право на своје истине и заблуде, на своје митове и разочарaња, право на борбу и на отпор. То ниједна пушка и шлем, ни један екран и чип, са било чије стране света, никада неће променити.

Синан одлази у легенду, а са легендама са никада не зна. Подједнако често умеју да се трансформишу до непрепознатљивости или да изненада оживе. Легенде одржавају центри моћи, али понекад и обична топла људска срца. Једино ове друге вреде.

А све остало је у Божијим рукама. Синану нека је Царство Небеско.

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Владимир Коларић, Синан Сакић