Doom Town је постао град у коме су куће биле уређене, опремљене, и насељене. Истина, једини облик живота биле су, потпуно надреално, одевене лутке, налик на оне из излога робних кућа, које је нуклеарна апокалипса прекинула у њиховим домовима
У изванредној књизи о меланхолији, и стварним и имагинарним историјама удаљених места, Sad Topographies (Simon & Schuster UK, 2017), аутор Дејмјан Рад (Damien Rudd) говори о томе како памтимо места која смо посетили. Листа локација о којима Рад говори је заиста импозантна. Имена (у преводу на енглески језик) некада казују сасвим довољно: End of the World (Калифорнија), Sorrow Islands (Канада), Road to Nowhere (Канада), Nothing (Аризона), Isle of the Dead (Тасманија), Lonelyville (Њујорк), Misery (Elend, Немачка), No Place (Енглеска), Lonely Island (Каренско Море, Русија), Disappointment Island (Нови Зеланд), Suicide Forest (Aokigahara, Јапан), Death (Kuolema, Финска).
Не звучи баш као листа дестинација коју бисте ставили у излог туристичке агенције?
Имена ових забачених, ледом и шумом окованих острва, шума, планина не делују охрабрујуће за оне који желе да их посете. То су места на која одлазе проналазачи, истраживачи, монаси, посаде подморница, ловци, и они који желе да заувек напусте цивилизацију или скончају живот. Делује као да су у питању места одрицања, где се сасвим јасно говори о смрти света.
Једно место о коме аутор говори било ми је занимљивије од осталих. У питању је градић, изграђен, рушен, поново изграђен и поново порушен, који се налази у Невади, на неких стотинак километара од Лас Вегаса, у пустињи. Doom Town.
У времену када се скудоумно веровало да неко може преживети нуклеарни рат, у овом делу Америке изграђен је такозвани Apple Test Site II, локација на којој је обављено 928 нуклеарних проба. Овде је 5 маја 1955 бачена и атомска бомба од 29 килотона, два пута јача од оне изручене на Хирошиму.
Место на коме се производио страх. Али и место где суицидне фантазије једног друштва долазе до изражаја.
Te фантазијe, пише аутор, прерастају у фикције холивудске продукције и размера. Сви они који су злослутно предвиђали нуклеарни сукоб, нису морали да замишљају како ће изгледати тренуци тоталне деструкције под таласом совјетских бомби. Како ће изгледати последњи дан цивилизације каквом је памтимо. Могли су да то виде у десетоминутном филму, Operation Doorstep, снимљеном 17. марта 1953. Филм је снимљен за време нуклеарног теста који је у Doom Town-у организовала Цивилна заштита (Civil Defense), да би се установиле разарајуће последице нуклеарног и термалног удара након експлозије бомбе разарујуће моћи.
Doom Town је постао град у коме су куће биле уређене, опремљене, и насељене. Истина, једини облик живота биле су, потпуно надреално, одевене лутке, налик на оне из излога робних кућа, које је нуклеарна апокалипса прекинула у њиховим домовима, у тренутку вечере, гледања омиљеног телевизијског програма или опуштања уз музику и књигу, поред камина у дневној соби. Све је уприличено, од марионета, сценског дизајна, декора, до пажљиво изабраних углова камере – статичних додуше – који су на најбољи могући начин дочарали сцене разарања, нестанка једног града.
Уколико је неко заиста веровао да је могуће преживети овај удар, снимци последица нуклеарног напада вероватно су га разуверили. Потпуни нестанак живота који је постојао – а који верно преноси замрзнуте призоре америчког начина живота – деловао је, застрашујуће, али је имао и другу димензију. Трагично, зато што је у питању потпуни нестанак света којег познајемо. Оно друго, о чему се ретко и мање говори, како аутор наглашава, јесте фантазија о нестанку, о уништењу, која на известан начин сугерише меланхолију и уживање у сопственој смрти. Али и причу о томе за какве квалитете једног друштва се вредело борити. Како је вредело бранити. Или, у крајњој линији, како нас уче неки мудри писци, већ двадесет и пет векова, на који начин би једно друштво желело да остане запамћено.
Какве приче о поразима желимо да чујемо? Уколико дође до потпуног нестанка људске расе, да ли ће неко поново написати Персијанце? И пред каквом публиком ће ова драма, трагедија, несумњиво, бити извођена? Да ли је легитимно да очекујемо да у једном таквом комаду, две неспретно обучене, укрућене пластичне лутке стоје на средини шопинг мола, љубазно се смешећи у друштву своје предшколске деце, док у позадини, уз нејасни хук атомске експлозије, чујемо неуротичног продавца како преко разгласа позива на распродају кухињског посуђа и спортске опреме? Пре него што их све, попут сцене на крају Окованог Прометеја, ’прогута бездан’?
Писац овог текста мисли да оно што из таквих фантазија пораза можемо да научимо јесте да је сваком друштву, без обзира на вредности, важно на који ће начин остати запамћено. Зато је још важније говорити о правим рушевинама и трагедијама, које одликују време на прелазу векова. То могу бити покретне слике снимљене из дронова који надлећу Алепо, Газу, градове на Истоку Европе или југу Азије, призори који се ретко нађу у извештајима и на порталима мејнстрим медија. Или неки други призори, којих се сећамо, које знамо, које желимо да сачувамо и истргнемо из хумуса историје. Призори ’ближи кући’, као рецимо паљење манастира на Косову и Метохији.
Али и врeдности које нам помажу да упркос искушењима наставимо. Приче које смо слушали као деца, о којима знамо и у које макар подсвесно верујемо, без обзира на то што се готово свакодневно доводе у питање и маргинализују. Приче о породичним историјама. О тешкоћама и радостима, добру и злу. О родитељској љубави. О ничим изазваним добрим делима. О томе како је, упркос ломовима и разочарањима, тешко бити и остати људско биће. О ономе што лепо обучене лутке у разореном пустињском граду ни пре ни после експлозије нису имале шансе да постану.
Све фотографије се налазе у јавном домену, на следећем линку
 Помозите опстанак Стања ствари! €20,00 |
Categories: Дневник читаоца/гледаоца
Оставите коментар