Исход избора и ћутња Академије („до септембра“) изазивају оправдане сумње у правилност деловања. На потезу је САНУ да развеје магле које круже њеним просторијама
Слободан Самарџић (Извор: Н1)
Откако су медији извикали кандидате за дописне чланове Одељења друштвених наука САНУ, а томе има месец и по дана, из ове куће се није могло ништа званично чути.
Кандидати који су конкурисали и њихови предлагачи – угледне научне и педагошке установе – нису могли сазнати ништа о гласању на Одељењу осим онога што су јавили медији. А за њих није значајно само да су неки кандидати прошли сито Одељења, него можда још и више, зашто предложени кандидати нису изабрани. Кандидати мог факултета прошли су две факултетске инстанце да би били предложени – Одељења и Научно-наставно веће. САНУ је морала поштовати елементарну норму уважавања да бар информише предлагаче, кандидате и јавност о начину, исходу и садржини гласања.
Образложење које је 12. јуна, и то на питање новинара, дао потпредседник САНУ Зоран В. Поповић представља празну формалност и не дотиче се суштине нашег приговора. Позивање на „иста правила и исти временски оквир“ као и раније не значи у овом контексту ништа. У времену брзих комуникативних технологија чекати месец и по дана да би се проговорило о исходима једног изборног поступка једноставно нема оправдања. Уосталом, да није било постављено новинарско питање, господин Зоран В. Поповић не би ни поменуо основни проблем.
А основни проблем заиста постоји и њега су у јавности отворили неизабрани кандидати Слободан Дивјак и Милан Брдар. Да они то нису учинили и да новинар није поставио питање, све би и даље остало у тами анонимности.
Најпре, питање о одуговлачењу информисања предлагача не може се избегавати само позивањем на процедуру. А уколико је процедура таква да се заинтересовани обавештавају о исходима једног конкурса и до пет месеци после донетих одлука, утолико горе по процедуру. Господин Поповић је поменутом приликом, опет на питање новинара, рекао да ће „до септембра јавности бити стављена на увид целокупна документација свих кандидата – одлуке одељења, реферати и мишљења о предложеним кандидатима, па ће установе, удружења и појединци моћи да поднесу… своје приговоре у писаној форми“. Ово временско одуговлачење представља процедурално избегавање и онемогућавање благовременог јавног реаговања на евентуалне нерегуларности у изборном деловању одељења.
Ово је важно управо зато што је Одељење друштвених наука запало у велику кризу, не само чланства него и начина деловања, што се лоше рефлектује и на целину Академије. Избор кандидата Одељења за чланове САНУ и процедурално ћутање целе Академије тим поводом уско су повезане чињенице. Ту тему је отворио Слободан Дивјак и нека цела Академија зна да се тема неће затворити тако брзо макар она била процедурално затворена (скривена од погледа јавности). Друго, Милан Брдар је изнео поразну чињеницу да његов конкурсни материјал није био ни отворен када га је преузео из писарнице Академије. Господин Поповић је на поменутој конференцији за медије (опет на питање новинара) рекао да је то „потпуно нетачно“, и ја се надам да ће се ускоро рашчистити ко говори истину. Али, то неће моћи у тишини коју практикује Академија. Да је неким случајем Академија непосредно после избора обавестила предлагаче и кандидате о исходу гласања, кандидати би могли одмах да подигну свој материјал. Али, оваква немогућност оставља простора за разна размишљања, посебно у светлости Брдареве тврдње.
Оно што се са сигурношћу може тврдити јесте огромна дискрепанца између озбиљности конкурса и неозбиљности његовог потоњег тока. Мени је требало месец дана да припремим материјал за конкурс, јер је он с правом тражио не само све релевантне податке о мом научном и педагошком раду него и чврсте материјалне доказе за сваки навод. Исто је било потребно сваком озбиљном кандидату. Такав захтеван и друштвено важан конкурс морао је имати еквивалент у процедурама и току изборног и постизборног процеса. То није било обезбеђено. Исход избора и ћутња Академије („до септембра“) изазивају оправдане сумње у правилност деловања. На потезу је САНУ да развеје магле које круже њеним просторијама.
Аутор је професор Факултета политичких наука
Categories: Преносимо
За Дивјака не знам, али проф. др Милан Брдар није могао да прође, јер је оштар критичар режима. Академија више води рачуна о подобности, него о стручности. Неће људи да се замерају Вожду. Уосталом, њен председник сматра да се треба одрећи КиМ, зарад ЕУ. Они, који би требали да буду савест и свест ове нације и државе, нису у стању да изађу с јединственим ставом о узроцима кризе и начинима решења, у ситуацији када се ломи судбина и нације и државе.