САНУ је изгледа решила да се, у овом тренутку, определи за осредњост насупрот изузетности. То може јавности да помогне да реално сагледа друштвену снагу Академије. Али на таквој основи не може трајно да се развија наука и уметност
Објављен списак кандидата за чланове Српске академије наука и уметности гаси наду да ће „највиша научна и уметничка установа“ релативно успешно да реши дилеме изборне године (по Статуту САНУ сваке треће године) у којој се, по добром опису београдске чаршије, одржава „мајка свих избора“ – оних за „бесмртнике“. Сами кандидати и њихов рад нису ту у првом плану, него бирачко тело академика, несумњиво квалификовано, које својим избором шаље значајну поруку јавности.
Да би се разумела овогодишња порука академика – што индивидуална, што „дисциплинарна“ кроз гласање на одељењима – треба сагледати реалну друштвену и културну улогу Академије, њен положај у овом историјском тренутку и могућности за њено унапређивање. Данас Академија нема ону подршку свих часописа какву је у некадашњем Српству уживала Српска краљевска академија, нема ни државну подршку какву су јој по „совјетском моделу“ давале власти после Другог светског рата. Напротив, јавност је доста критична, често без много ваљаних разлога, према Академији. Са друге стране, и самим „бесмртницима“ понекад се од нектара заврти у глави и никако да схвате да је основна и најстарија (што је често подвлачио Милорад Екмечић) научна, уметничка и културно-просветна установа српског народа – Матица српска. По својој успешној формули демократизма у чланству и конзервативизма у одабиру радова, Матица данас успешније одговара – али још недовољно широко због одузетих задужбина – културним потребама нашег друштва. САНУ се под вођством академика Хајдина добровољно одрекла сваке улоге у културном развоју и тек сада се постепено враћа на ту стазу. Универзитет је оптерећен низом необразложених реформи више постао сервис за произвођење у звања – како студената, тако и професора – него научно-образовна жижа друштва.
Упркос, по свему судећи, оправданом протесту професора Милана Брдара, САНУ је релативно – што би се данас рекло – „транспарентно“ привела крају процес кандидовања. У њему не малу улогу има избор „дописника“ у редовне чланове, академике, поступак какав англосаксонске академије избегавају, њихов прагматизам ту делује оправдан: или си члан неке установе или ниси. Код нас је процес „доказивања“ најчешће доживотан, а и згодно дође, што би рекао Дис, да памет „потрошимо на изборе“.
Тако да када се „разгрне“ број чланова САНУ кандидованих за унапређивање, и одбију од укупног броја кандидата за дописне чланове они који нису добили подршку матичних одељења (а они, по правилу, „не пролазе“), испада да је ове године предложен релативно мали број кандидата за чланове.
У Одељењу за математику, физику и геонауке: Жељко Шљиванчанин, у Одељењу за хемију и биологију Тања Ћирковић Величковић, у одељењима медицинских наука, техничких наука, језика и књижевности – нико, у одељењу друштвених наука Алпар Лошинц и Павле Петровић, у одељењу историјских наука: историчар уметности Душан Војводић, археолог Вујадин Иванишевић и историчарка Мира Радојевић и у одељењу ликовне и музичке уметности етномузиколог Јелена Јовановић и вајар Сава Халуп.
Александар Живковић
Шансе за избор кандидата без подршке матичних одељења, понављамо, једва да су теоријске. Тиме од одељења подржанo деветоро има веће шансе.
Највеће је изненађење да Одељење за језик и књижевност – у коме се стално проблематизује „недовољан број радника“ – није нашло ниједног српског књижевника, лингвисту или књижевног теоретичара од „тежине“. Одељење друштвених наука, које је под својеврсним надзором, предложило је двојицу економиста, од којих је један ван главних токова економске мисли, али дубоко зароњен у „слојевитост“ аутономије Војводине, а други практичар без теоријског опуса. Тако да је могуће да Одељење друштвених наука остане „непојачано“ и ове године.
Одмерен и одговоран предлог Одељења ликовне и музичке уметности донекле поправља општи утисак да се и у ове изборе ушло импровизаторски, без довољно сагледаних потреба развоја науке и уметности у Србији, а са пуно личне „деликатности“ и професионалне суревњивости академика, због које се велики број добрих потенцијалних кандидата устручава да уђе у процедуру „мајке свих избора“.
САНУ је изгледа решила да се, у овом тренутку, определи за осредњост насупрот изузетности. То може јавности да помогне да реално сагледа друштвену снагу Академије. Али на таквој основи не може трајно да се развија наука и уметност.
 Помозите опстанак Стања ствари! €20,00 |
Categories: Судбина као политика
Тачно је. Определила се за осредњост, али и још горе од тоаг. У једноме се опрделила за тешку глупост у науци. На пример, САНУ и њен Инаститут за српски језик, чак и после разбијања Југославије и огољавање квазилингвистике сербокроатистике, пиосле катастрофалних резултата људи из Академије који су, тобож, за народни новац, бринули о језику Срба и њиховом писму, чак и данас настављају да објављују нове томове Речника књижевног и народног српсјкохрватског језика и у Одбору за стандардизацију српског језика, и поред линчовања српске ћирилице чак до преко 90 одсто хрватском абецедом, и данас држа на снази Правопис српскога језика у коме су нормирали два писма за језик Срба (хрватску гајицу и српску вуковицу). Њихови научници из Академије чак су и 1990. године изјавили да је “српскохрватски језик израз њиховог научног уверења” и да су два писма за Србе некакво “богатство двоазбучја”, без обзира на то што је тим начином сатрвена српска савршена азбука у јавно0ј употереби српског језика преко 90 одсто.
Такву академихју, такве академике који тако брину о језику и писму Срба не само да би ваљало укинути, јер би тако било мање штете по језик и писмо Срба, него их треба лустрирати и многима од њих поништити титуле стечене на сербокроатисчкој науци, која је пропаст за Србе, српски језик и, поготово за српско писмо. А језик и писмо су кључне вредности у свакој науци за напредак, за развој народа и нације.
Србска академија наука и уметности ?
Бог душу да јој прости !