Судбина Југославије добра је поука шта јака и суверена – или пак слаба и зависна држава – значи за њене грађане

Слободан Антонић

„Зашто Србија пропада?“, запитао се Владимир Глигоров (овде). И пре но што је одговорио – као водећи идеолог Пешчаника сасвим очекивано: због српског национализма – морао је да се наруга тачном одговору:

„Или је реч о колонијалном положају? Што је једно од омиљених објашњења. Пре је Србија била југословенска колонија где су Срби били аутошовинисти, а сада је западна или европска колонија, док су Срби еврофанатици. То никакве везе са чињеницама нема, али није у нескладу са интересима оних који та објашњења пропагирају“.

Када кажете да неки интелектуалац заступа одређену тезу из интереса, тиме га оптужујете да код њега постоје скривени новчани или лични мотиви који га спречавају да буде објективан. Добро је што такви мотиви не постоје код др Глигорова.

Он као упосленик The Vienna Institute for International Economic Studies, установе која Источну Европу (и Балкан) прати искључиво из неолибералне парадигме, свакако да нема мотива да пориче колонијални положај Србије или пак да хвали џенетске насладе у хуријама за сваког Србина – само кад уђемо у НАТО и ЕУ.

Владимир Глигоров (Фото: Медија центар)

Пошто сам раније писао (овде или овде) о типичним (нео)колонијалним симптомима у данашњој Србији – рецимо, да „страни инвеститори“ имају бесплатну радну снагу (€10.000 по раднику) или да су готово све наше банке у страном власништву – сада бих желео да се осврнем на оптужбу да антиколонијална парадигма, наводно, и Југославију проглашава за колонизатора Србије.

Морам да признам да не знам за пример таквог виђења, па би било добро да колега Глигоров наведе неки од извора.

Знам за књигу Слободана Вуковића Српско друштво и економија 1918-1992 (2012) у којој се на шесто страна поткрепљено показује колико је Србија имала мање користи од Југославије него други ЈУ-ентитети. Да ли је Србија имала више штете него користи од Југославије немогуће је егзактно показати. Али, ово је сасвим уверљиво демонстрирано.

На пример, након уједињења, аустријска круна мењана је у динаре по сразмери 4:1, иако је „након завршетка рата степен покривености динарских новчаница у злату, сребру и другим вредносним папирима заменљивим за злато износио 87,28%, а аустријских круна свега 1,02%“ (Вуковић, стр. 122). У првом петогодишту након рата, на Словенију, Хрватску и Славонију отпадало је три петине укупних инвестиција у индустрији Краљевине, а централна влада је водила антиаграрну економску политику: постојале су увозне царине за индустријску робу и извозне царине за пољопривредне производе.

Исто је било и после Другог светског рата, показује Вуковић. Преливање дохотка из Србије у Словенију и Хрватску обављано је реквизицијама и обавезним откупом, пресељењем индустријских објеката, депресирањем цена пољопривредних производа, енергената и сировина, као и високим царинским заштитама прерађивачке индустрије.

Због тога је индекс развијености централне Србије у односу на Југославију износио 1947. године 100,5, а 1955. године 85,7. Кључне стратешке економске одлуке најпре је доносила управљачка четворка Броз − Кидрич – Кардељ – Бакарић, а касније тројка Броз – Кардељ – Бакарић.

Вуковић, међутим, не каже да је Србија била колонија Хрватске и Словеније. Односи у Југославији били су много сложенији од тога и на њих је немогуће применити (нео)колонијалну парадигму.

Али, кад већ причамо о Југославији, не би било лоше да покушамо да разлучимо шта у целој тој држави јесте било колонијално, а шта је било суверено и еманципаторско.

Нема сумње да је Југославија – и она Александрова, и она Титова – била у знатној мери суверена држава. И онолико колико је била суверена, толико је успевала да влада дохотком који се у њој стварао. Управо толико се у Југославији, са становишта обичног човека, и релативно добро живело.

Али, исто тако, нема сумње да је Југославија све време била и империјални пројекат (нео)колонијалних сила – најпре Британије, а онда САД. Такође, нема сумње да, и у будућности, Југославија може да постоји – рецимо, у форми Западне Балканије (овде, овде, овде и овде) – искључиво ако је део антируског пројекта.

Тачно је да су Срби сами Нишком декларацијом (1914) изабрали Југославију, а не проширену Србију. Но, како показује књига Драгољуба Живојиновића Надмени савезник и занемарено српство (2016), као и двотомни зборник Историја једне утопије (2018), Британци су подржали овај избор – кад се већ није могла очувати Аустроугарска.

Заправо, ранг британских преференци био је:

1. реформисана АУ – источни Јадран контролише Беч;
2. Југославија без Србије, а под хегемонијом Загреба – источни Јадран контролише Загреб;
3. Југославија (са Србијом), али максимално конфедерализована – Јадран опет контролише Загреб;
4. јединствена Југославија – Јадран ипак контролише Србија/Београд.

Британци су се, једноставно, бојали сваког директног и самосталног изласка Србије на море, плашећи се да заједно са њом на Јадран не изађе и Русија.

С друге стране, Русија је одмах препознала идеју заједничке државе Срба и римокатолика као „антируски пројекат“ (Мировић у ИЈУ, т. 1, с. 233). Главни противник Југославије био је министар царске Русије Сергеј Сазонов (исто, с. 234-5). Русија је од Британије, Француске и Италије изричито тражила да се Србији додели Далмација до Сплита (с. 236). То је свој одјек нашло у Лондонском споразуму (1915), чија је једна од потписница била Русија.

Међутим, чим је пропала царска Русија, идеју проширења Србије до Јадрана више нико није помињао. Као што је писао Екмечић (исто, 1, 231-232), Ватикан се радовао што је „бољшевизам одузео православљу историјску основу. Бискуп Махнич, идеолог Католичке цркве, писао је да ће у условима када је пала Русија, Хрвати превести православне у католичанство и створити један `Исусов овчињак`“.

Тај „Исусов овчињак“ требало је да буде Југославија у којој су Срби у подређеном положају или под старатељством. Зато се Британци, како показује Живојиновић (исто), између два рата непрестано залажу да се Југославија федерализује и да се, уз Хрватску и Словенију, створе и покрајине Македонија, БиХ и ЦГ.

Такође, британски избор Тита а не Драже, иако идеолошки инверзан, био је геополитички потпуно логичан – наравно, из британске антируске оптике.

Тито и Дража (Извор: Новости)

Тито је, наиме, на АВНОЈ-у (1943) прогласио Македонце и Црногорце посебним нацијама, увео је као федералну јединицу БиХ, чак је и Санџак добио посебно „Земаљско антифашистичко веће“ (видети овде). Такође, још од 1942. године постоји Покрајински (доцније Главни) народноослободилачки одбор Војводине (овде), а од 1943. и Главни штаб НОВ и ПО Косова (овде).

Србија је тако буквално сведена на предкумановске границе (Чавошки, ИЈУ, 2, 134) и одбачена сто километара од мора.

С друге пак стране, Дража до 1944. нема политички програм, а уз себе држи Стевана Мољевића, аутора Хомогене Србије (1941) по којој етнички хомогена српска федерална јединица треба да обухвати целу јадранску обалу, од Дрима до Кварнера – укључујући и Црес. Светосавски конгрес (Ба, јануар 1944) тражи Југославију од три федералне јединице – Србије, Хрватске и Словеније, без навођења граница, али под јаком сенком Мољевићевог плана.

Наравно да ће русофобни Британци пре изабрати комунисту Тита, који држи Србију далеко од Јадрана, него демократу Дражу (пре рата је био симпатизер Демократске странке; овде, стр. 919) који Србији хоће да преда на стотине километара јадранске обале.

Британци су толико притискали српску политичку елиту избеглу у Лондон – да, без обзира на злочине Хрвата, случајно не помисли на самосталну Србију – да је чак и „стари англофил Слободан Јовановић морао закључити да Британију у томе воде старе културне предрасуде према Србима, као вечитим савезницима Руса“ (Ковић, исто, 2, 610).

Опет, Британци су били толико срећни што „Тито води политику што већег умањења српског значаја у Југославији“ (Голубовић, исто, 2, 18; уп. Нарочницка, исто, 2, 79), да су му опраштали и комунизам. Но, колико је ова стратешка одлука Британаца – Тито, а не Дража – ипак била мудра (са становишта њихових циљева), видело се 1948. године, када се Тито окренуо против Стаљина.

– „Да ли би се ЈНА, као комунистичка, борила против СССР, на страни Запада?“, питао је маја 1951. генерал Двајт Ајзенхауер, заповедник америчких трупа у Европи, Кочу Поповић, начелника Генералштаба ЈНА.

– „Ми смо прекинули односе са СССР због његове империјалистичке природе, и никако не би била препрека да се ЈНА одупре агресији заједно са западноевропским војницима“ – одговорио је Коча Поповић (овде).

У наредне три године Југославија је од САД добила буквално свако оружје које су Американци производили, осим атомске бомбе: 292 клипна авиона, 192 млазна, 20 транспортних, 22 млазна извиђачка и 43 надзвучна авиона (које тада, поред СССР-а и САД, поседују још само Британија и Француска), 1.120 бестрзајних и 715 самоходних топова, хиљаду противавионских топова, пет хиљада базука, 918 тенкова, 565 оклопних аутомобила, 2.500 противавионских митраљеза, 34.000 аутомата, 4.387 радио-уређаја, 545 агрегата, хиљаде бродских топова и митраљеза, бацача ракета, противподморничких дубинских мина, радара, бомби и граната (исто).

Америчка војна мисија у Београду званично је бројала 124 представника, док је вредност испорученог оружја била преко сто милијарди долара (по данашњој вредности долара). Балканским пактом (1953) са Грчком и Турском, које су биле чланице НАТО-а (од 1952), Југославија је практично увезана у војну алијансу са САД и Британијом.

Из књиге „Балкански пакт 1953-1954: зборник радова“ (Кликните на слику за увећање)

САД и Британија су, из истог стратешког разлога, подупирали не само Титову унутрашњу политику слабе и подељене Србије, већ и Титову несврстану политику, знајући да Тито спречава младе афричке и азијске земље да потпадну под утицај СССР (Ковић, исто, 2, 611).

Све у свему, Југославију је Запад подржавао првенствено из геостратешких разлога: између два рата као баријеру изласку Немачке и СССР на Јадран, а после Другог светског рата као потенцијалног савезника у рату са СССР (Батаковић, ИЈУ, 1, 69-70; Степић, исто, 2, 300; Ковић, 2, 609-610).

Због тога, наши млађи радикални левичари (марксисти) пишу данас о Југославији као о „франкенштајнској творевини светског империјализма“ (овде) или као 0 „претежно империјалном пројекту – прва Југославије је доминантно била француско-енглески, а друга амерички спонзорски пројекат“, односно „доминантно америчко-енглески сателит“ (овде).

Међутим, као што сам рекао, било је у Југославији и доброг живота, онолико колико је доходак који смо произвели остајао овде. А то је било тачно у оној мери колико је Југославија била јака и суверена земља.

Али, онолико колико је била слаба и зависна, толико је њен крај био неминован. Обе Југославије распале су се онда када су се било испречиле на путу западне силе у успону (1941), било када је запретила опасност да српски чинилац преузме контролу над изласком на Јадран (1992).

Судбина Југославије добра је поука шта јака и суверена – или пак слаба и зависна држава – значи за њене грађане.

Да ли смо макар ту лекцију научили?

Помозите опстанак Стања ствари! €20,00

Categories: Колонија Србија

Tags: Југославија, Владимир Глигоров, Милош Ковић, Слободан Антонић, Србија