У протекле две године у Београду је објављена само једна књига у којој је поменут Јасеновац
Проф. др Вељко Ђурић Мишина
Познато је зашто страдање српског народа у Независној Држави Хрватској, а нарочито (због бруталности) у Јасеновцу, није имало посебно место у историографији. Како је комунистичка Југославија полако пропадала као државна заједница, и југословенска историјска наука се цепала на националне. Научно-истраживачки, музеолошки, архивски и медијски систем који је успостављен у Хрватској могао би да послужи као пример шта је требало урадити у Србији. Проблем настаје после првог питања: Ко ће и како поставити темеље српске историографије? Како ствари стоје, тешко да ће до тога и доћи! Нажалост, примат у постављању некаквих основа преузели су аматери и публицисти, док су поједини професионални историчари постали средство пуке пропаганде.
Као метафора и стварно, Јасеновац је једна од најболнијих рана у српској историји. Знамо да је тај комплекс концентрационих логора поменут у више од 3.000 радова, разних квалитета и квантитета, на бројним језицима.
Не хвалим хрватску историографију већ говорим о њеној надмоћи над оним што би требало да именујемо као српска. У прилог ове тврдње наводим следеће.
Познато је да геноцид у Независној Држави Хрватској као тема није био у основи магистарског и докторског рада на катедрама за историју у Бањој Луци, Источном Сарајеву, Новом Саду, Београду и Нишу. С друге стране, познато је да је у последњих десетак година више од петорице Хрвата одбранило докторате у државама од Аустралије до Канаде!
У последњих две-три године у Хрватској је прилично видљив ревизионизам историје Независне Државе Хрватске, нарочито општепознатих и прихваћених чињеница о Јасеновцу. Постоје озбиљне претпоставке да је ревизионизам започет у окриљу Римокатоличке цркве – новинским текстовима у њеном недељнику Glas koncila. Свој врхунац процес је достигао ових дана у одређеним емисијама на Хрватској радио телевизији: недавно је у веома гледаној и утицајној емисији гостовао један од „продуката“ поменутог недељника. Да је чаша препуњена и да је ђаво дошао по своје, указује и реакција управе Јавне установе Спомен подручје Јасеновац. (Текст протеста је пренет на званичној интернет презентацији Музеја жртава геноцида!)
У протеклих пет-шест месеци у Загребу је објављено неколико текстова у којима се о Јасеновцу пише на начин какав није виђен међу Србима! Први пример који то потврђује је текст др Мирјане Касаповић, професорке на Факултету политичких знаности Свеучилишта у Загребу: „Genocid u NDH: Umanjivanje, banaliziranje i poricanje zločina“, Politička misao, 1/2018, Zagreb 2018, 7–33!
Други пример, мада по садржају припада другачијем контексту, користан је за расправу о Јасеновцу, је рад др Бернадице Јурић „Jasenovačke žrtve i uspostava nacionalnog programa u Srbiji (1986.–1995.)“, Radovi, Zavod za hrvatsku povijest, 49/2017, Zagreb 2017, 227–260.
Пре месец дана у Јасеновцу је објављен зборник девет текстова под насловом Jasenovac: manipulacije, kontroverze i povijesni revizionizam (ur. Adriana Benčić, Stipe Odak i Danijela Lucić), Jasenovac 2018, 312.
У штампи у Хрватској, у последњих пет-шест месеци, објављено је неколико интервјуа у којима се помиње Јасеновац. Посебну пажњу изазвао је др Александар Корб, потом су уследили интервјуи са историчарима Ивом Голдштајном, Ивом Пејаковићем, директором Јавне установе Спомен подручје Јасеновац и Андрианом Бенчић, радницом поменуте установе. (Моје реакције на поменуте интервјуе поставио сам, на основу права која ми као директору и главном и одговорном уреднику Музеја жртава геноцида, на званичном порталу на интернету.)
Моје лично образовање и професионални посао били су основа за повремена јављања у медијима, углавном на неколико интернет портала. Не желим да превише „гостујем“ у београдски дневним новинама из неколико разлога. Први разлог је концепција новина, а други су њихови повремени саговорници. Наиме, приметно је да, примера ради, кад је реч о Независној Држави Хрватској и Јасеновцу поготову, аматери и људи који су одавно у деветој деценији живота, сада покушавају да буду мериторни у тумачењу прошлости иако располажу само са добром жељом (и добром вољом главног уредника). Пре десетак дана један од тих „стручњака“ рече да нису битни персонални подаци о жртвама већ бројеви! Зар бројеви не долазе сами по себи после исписивања имена?
Своје знање и способности показао сам на разне начине и не бежим од стручне и корисне критике. Информације о својим активностима ставио сам јавности на увид у хронологији видљивој на порталу Музеја жртава геноцида. Наравно да нисам одвећ задовољан учињеним јер бих могао и више. Када, међутим, устврдим да политичка елита не жели да помогне националне научне пројекте у сећању на прошлост, јасно је да је обим мојих послова ограничен.
У протекле две године у Београду је објављена само једна књига у којој је поменут Јасеновац: Василије Ђ. Крестић. Мира Радојевић, Јасеновац, САНУ, Београд 2017. Књига садржи два текста настала после предавања поменутих историчара одржаних 22. априла 2016. у Српској академији наука и уметности. О првом прилогу објавио сам кратак осврт „O Jasenovcu ili o jednom (bezvrednom) tekstu istoričara Vasilija Đ. Krestića: Akademik koji reciklira“, Danas, 9. novembar 2017! Своје мишљење сабрао сам у једној реченици: „Можда би требало поставити питање: Да ли је могуће да угледни академик за протекле три деценије није могао ништа ново да напише?“ Могао бих и да додам следеће питање: Када ће бити доступна архивска грађа из фонда Виктора Новака, која се налази у Архиву САНУ, а чији је поменути академик директор?
О прилогу Мире Радојевић објавићу ускоро своје мишљење.
Кад поменух академика Василија Ђ. Крестића и његов допринос истраживању Јасеновачке трагедије, морам да поставим питање о његовој улози у одлагању (забрани) изложбе „Тотални геноцид“ академика Динка Давидова, која је требало да се отвори пре годину дана у Галерији Српске академије наука и уметности, у којој је у средишту било затирање српског народа и његове цивилизације у Независној Држави Хрватској. Ово питање постављам јер сам био сарадник аутора изложбе, а у чијој реализацији је Музеј жртава геноцида имао каквог-таквог удела!
Categories: Разномислије
Србија нема свој Музеј жртава геноцида па сходно томе нема ни жртава.
Интернет је сасвим у реду али то је минорно.
Колико странаца долази годишње у Србију и колико би их посетило Музеј?
Како показати шта су нам радили они који су нам сада мили пријатељи?
Ако је неко лицемер то су Срби, све би погазили, све, само да постану ЕУробљани, део света који ће нам опет стати за грло ако већ нису.
Ово је већ досадило, барем други допис на исту тему:
Аутор каже: “… О првом прилогу објавио сам кратак осврт „O Jasenovcu ili o jednom (bezvrednom) tekstu istoričara Vasilija Đ. Krestića: Akademik koji reciklira“, Danas, 9. novembar 2017! …”
Ружно напада на академика В.Крестића оптужујући га да “рециклира текстове” а сам не примећује да рециклира своје (безвредне) оптужбе!
Можда је то и разлог што је у “протекле две године у Београду објављена само једна књига у којој је поменут Јасеновац”, а није од Вељка Ђурића. Не стиже, од рециклирања својих гунђања по интернет порталима.
Какав директор таква и фирма! Само неодговорни послодавац би за (нпр.) директора Клиничког центра поставио најбољег хирурга кога има у центру. Изгубио би доброг хирурга и добио лошег директора који би сахранио центар. Директор Музеја, економиста или правник, поред осталог, треба да буде предузетник. Такав је био покојни Милан Булајић који је установио Музеј, изборио се за Закон о Музеју жртава геноцида. Његов замјеник за стручне послове треба да буде проф. др историјских наука. Овако, садашњем директору су сви криви, само он није што Музеј није оно што би требао бити. О изостанку елементарне пристојности према старијим колегама и изразитом безобразлуку према невладином сектору кој се настоји бавити културом сјећања да не говорим.
Откуд аутошовинисти овде? Не бих да браним Мишину али историја је врло проблематична наука у Србији. Све силе света су се уплеле у нашу историју… Волео бих да видим одговоре на питања која је Мишина поставио и овде и у тексту у листу Данас. Код нас је негде загубљена и комплетна историја историчара Милоша Милојевића на 4000 страна која говори о Србији пре Немањића. Није уништена али се негде чува. То је злочин против овог народа. Ако је тачно да није доступна грађа Виктора Новака ми сви би требало да захтевамо објашњење. Хајде да будемо мало толерантнији јер су све највеће силе са Запада уплетене у ревизију наше историје. Свако ко жели добро овом нашем напаћеном народу је добродошао макар постављао само питања.
dobrivoje
Милош С. Милојевић је аутохтониста.
Његово порицање од стране следбеника берлинске историјске школе Србије траје од његовог живота па све до данас.
Он је дан данас забрањен јер је рекао историјске истине које прозападни српски историчари никако не могу да прогутају.
То је горостас српски, хвала му што је постојао и што је оставио дело које се потврђује и које ће тек открити каква је историја Срба.