Можда је дошло време да покушамо да поштујемо и разумемо једни друге. Ако се не слажемо – можда и нешто да прокоментаришемо, али пре свега да питамо
Свештеник Ненад Илић (Фото: Медија центар)
Људи се овде, у земљи која све више почиње да личи на олупану колонијалну канту, повремено окупе да око нечег протестују.
Толико им је због нечег мука да осећају како морају да се макар на неко време растану од монитора и саберу се напољу. И протестују…
У заиста лошој ситуацији они показују да још увек верују у нешто што је заједнички проблем. Макар неке мање групе. Да мисле како нису нужно изоловани беспомоћни и да можда једног дана могу да се окупе око нечег што ће моћи да промене.
Поверење у људе који се добровољно прихватају да реше нагомилане проблеме у нашој измученој и осиромашеној земљи, и грчевито се боре да задрже тај задатак, скоро да је потпуно нестало. Сем код наивних, необавештених, и прорачунатих.
Иако смо и сами незадовољни, кад видимо неког ко је смогао снаге и трунку воље да дигне глас против очигледних неправди, злоупотреба и неспособности одмах имамо потребу да се дистанцирамо од онога што мислимо да није наша најбитнија тема. И почињу бесконачне анализе, сумњичавост, дистанцирање. жеља да пропадне протест у коме не учествујемо, јер забога нико неће да учествује у протесту за који ми мислимо да је много важнији од тог који се одвија. А и учесници тих протеста често показују велику нетрпељивост према онима који нису склони да им се одмах и беспоговорно придруже. Да се дистанца одржи и солидно зацементира.
Малинари протестују због бесрамног обарања цене наше симболички значајне пољопривредне културе и обесмишљавања производње. Одмах се нађу стручњаци за светске берзе воћа да објасне како је то без везе.
Немам појма о узгајању малина, али нећу престати да их са захвалношћу једем и да се ако некако могу солидаришем са њиховим произвођачима.
Извор: ФБ свешт. Ненада Илића
Немам аутомобил па не знам колико има смисла да и ја у петак станем негде на улици протестујући због цене бензина. Али подржавам. Деца су ми порасла па ми питање вакцина и угроженог поверења у однос власти према породици није „врућа“, али нећу да их презриво називам „антиваксери“ и да се дистанцирам.
Можда је дошло време да покушамо да поштујемо и разумемо једни друге. Ако се не слажемо – можда и нешто да прокоментаришемо, али пре свега да питамо.
Уколико ни то нисмо у стању, нећемо имати никакво право да тражимо од било кога да са нама заједно буде у нечему што се нама чини важно. А повода има и биће их још више.
Не заборавимо: нису у овој и оваквој земљи сумњиви они који се повремено окупе да макар гласно заједнички кажу да нешто не ваља, да их угрожава и да то не могу да поднесу. Сумњиви су они који се отимају да буду на власти у земљи са толико тешко решивих проблема.
Пре него што олако нешто отпишемо или злобно прокоментаришемо, треба добро размислити коме идемо на руку са тим све мање симпатичном српском склоношћу за тражењем онога што нас раздваја и чини нас слабијима, а не онога што нас спаја и чини јачима.
Опрема: Стање ствари