Захтевамо да Свети архијерејски сабор СПЦ осуди јерес, коју смо назвали шизмоеклисијализам, која учи да постоји више цркава од којих је једна Православна а остале су неправославне   

СВЕТОМ АРХИЈЕРЕЈСКОМ СИНОДУ
СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
ЗА СВЕТИ АРХИЈЕРЕЈСКИ САБОР

ЗАХТЕВ

Ваша Светости, Високопреосвећени и Преосвећени епископи.

Обраћамо Вам се овим Захтевом у богољубивом, црквенољубивом и истинољубивом православном духу, јер сматрамо да је то прикладнија форма него молба, будући да се ради о питањима вере односно вероисповедања, и да ми не молимо ништа за себе већ тражимо – захтевамо, да се проблем, који је у овом Захтеву дефинисан, разреши на корист Цркве Христове и на очување истините вере православне.

„Наследили смо завештање од Светих Отаца да све у Цркви треба да се чини исправно, једногласно и у сагласности са древним Предањем. Ако неко од епископа или, чак, поглавара неке од аутокефалних цркава учини нешто што није у сагласности са учењем целе Цркве, сваки члан Цркве може да негодује против тога.” (Из Протеста митрополита Руске заграничне цркве – Филарета патријарху цариградском Атинагори због уклањања анатеме из 1054. године.)

На основу Светог писма Новога завета, канона Светих васељенских сабора (на којима је донет и Православни никејско-цариградски Символ вере), затим на основу одлука Помесних сабора и учења Светих отаца и учитеља Цркве, односно на основу Светог предања Цркве, научени смо да је Црква – једна, света, саборна и апостолска. То је једна од догматских истина Православља. Стога верујемо да не постоје друге цркве осим ње, и да је она постојана у свом интегритету или целовитости, односно да се не може делити, тојест бити подељена. Црква је увек једна једина без обзира на то да ли јој се неко прикључио или из ње отпао.

На основу, пак, учења, за које верујемо и сматрамо да је погрешно, о томе да се 1054. године десила шизма или раскол којом приликом је Црква подељена на оне који су у заједници са цариградским патријархом (Источна црква) и оне који су у заједници са римским папом (Западна црква) и да су те две цркве наставиле свој паралелни живот у двојности, да би се од Западне цркве касније отцепиле разне протестантске заједнице, а узевши у обзир и оне који су се још пре ове такозване шизме отцепили од Цркве, назване дохалкидонцима, у данашње време говори се о више цркава које се све називају хришћанским. Почетком двадесетог века појавио се покрет који тежи њиховом уједињавању, а нешто касније створена је и институција под називом Светски савет цркава, у који је учлањено 349 верских заједница које се називају црквама, а међу њима су и све помесне православне Цркве изузев Бугарске и Грузијске. Римокатоличка верска заједница такође није учлањена у ову организацију али је свесрдно подржава и учествује у њеним активностима. На сабору православних Цркава који је одржан на острву Крит 2016. године, Светски савет цркава је промовисан у легалну надцрквену институцију, у оквиру које се тежи постизању јединства свих хришћана.

Сматрамо да је тај покрет који води ка уједињењу свих хришћана, а који се назива – екуменски покрет, једна погрешна и погубна установа по вечно спасење, због начина на који се одвија и због начела на којима се заснива, што ће бити разјашњено у даљем тексту. Заснован је на погрешној теологији која и сама представља јерес, а која, такође, даје легитимитет бројним јересима, па га је из тог разлога свети Јустин Ћелијски назвао свејересју. Учење на основу којег је дошло до настанка и развоја таквог екуменистичког покрета јесте оно које говори да је Црква, наводно, подељена и да је потребно да се њени делови опет саставе (уједине), макар и да се истиче један од тих подељених делова као носилац истине а други као заблудели. То учење смо назвали шизмоеклисијализам и њега сматрамо за еклисиолошку јерес, а све оне који исповедају ово учење за јеретике. Иначе, шизмоеклесијализам је врло близак протестантском јеретичком учењу, владајућем у оквиру Светског савета цркава, које се назива „Теорија грана“ (Вranch theory). По том учењу, све хришћанске деноминације су делови, „гране“, једне али невидљиве Цркве, и све те „гране“ треба да се уједине тако да постану и једна видљива Црква. „Теорија грана“ се јасно исповеда у многим документима ССЦ, почев од Торонтске декларације (1950) до документа усвојеног на 9. Генералној скупштини ССЦ 2006. године, названог „Позвани да будемо једна црква“. Те документе су, на жалост, потписали и представници помесних православних Цркава које су чланице ССЦ, међу њима и представници Српске православне Цркве. Погрешно учење о Цркви названо шизмоеклесијализам добило је и своју институционалну потврду на наведеном Сабору на острву Крит, кроз документ који носи наслов:

„RELATIONS OF THE ORTHODOX CHURCH WITH THE REST OF THE CHRISTIAN WORLD”

(Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света)

Тамо се, у члану 6, каже:

…the Orthodox Church accepts the historical name of other non-Orthodox Christian Churches and Confessions that are not in communion with her…;

(Православна Црква прихвата историјско име других не-православних хришћанских цркава и вероисповести које нису у заједници са њом);

Подржавајући учешће свих аутокефалних Православних Цркава у екуменском покрету, овај Сабор прихвата као званичну институцију Светски савет цркава – World Council of Churches (WCC), промовишући тако на делу принцип који је изнет у члану 6, то јест да признаје називе, а из тога се може закључити да признаје и постојање „неправославних цркава”. О Светском савету цркава (ССЦ) говоре чланови 16 – 18 истог документа.

Говорећи о природи односа Православне Цркве са неправославнима, у члану 20 овај документ се позива на 7. канон Другог васељенског сабора и 95. канон Пето – шестог васељенског сабора који говоре о томе како се у Цркву примају они „који се од јеретика обраћају Православљу…” (95. канон Пето – шестог вас. сабора, превод еп. Атанасије Јевтић), али ниједан од поменутих канона ни на који начин не помиње постојање других цркава. Оба канона, пак, говоре о томе како неке од јеретика, као и Јелине, пре крштења најпре чинимо хришћанима, па затим оглашенима и тако даље, до крштења. Али оно што треба истаћи јесте то да не постоји црквени канон из којег се може извући било какав закључак о постојању више цркава, односно то да учење о постојању неправославних цркава нема никакво упориште у канонском праву Православне Цркве.

Сабор на Криту

Будући да је Христос основао једну Цркву, по речима из Јеванђеља: „А ја теби кажем да си ти Петар, и на томе камену сазидаћу Цркву своју, и врата пакла неће је надвладати” (Мт 16, 18), морало би се закључити да су остале „цркве” настале из те Цркве коју је Христос основао, кроз процес дељења или цепања или раскола (кроз шизму), а да нису основане од стране Христа као посебни ентитети, ако би се покушало оправдавање њиховог постојања као цркава. Учење о таквом настанку разних „неправославних цркава”, путем шизме, ми називамо шизмоеклисијализам и сматрамо да је оно неправославно, односно да је јерес.

У члану 21 наведеног документа каже се:

„…non-Orthodox Churches and Confessions have diverged from the true faith of the One, Holy, Catholic and Apostolic Church.”

(Не-православне цркве и вероисповести су скренуле (се одвојиле, разишле) од истините вере једне, свете, саборне и апостолске Цркве).

По Документу, односно његовим творцима и потписницима, црква остаје црква и ако се одвоји од истините вере и буде санкционисана од стране Православне Цркве изопштењем и прекидом канонских односа. То се у црквеним канонима не може пронаћи, већ се говори о јересима, нпр. аријанцима, монофизитима, несторијанцима и др., који су се одвојили од Цркве, као и о расколима и парасинагогама (који су дефинисани 1. каноном светог Василија Великог). Уколико неко из јереси пожели да ступи у Цркву, постоје три начина њиховог примања и то, кроз крштење, кроз миропомазање (са признатим крштењем ако је обављено на исправан начин) и кроз одрицање и анатемисање своје и свих других јереси и њихових јересоначелника. У сва три случаја, дакле, тражи се покајање, одрицање од јереси, анатемисање јереси и исповедање православне вере. То значи да јеретици никада нису примани као црквена заједница него као покајани појединци, те да они нису са собом у Цркву могли унети своје јеретичко учење нити предање, већ да су га се морали одрећи, па је зато постизање јединства са неправославним црквама кроз Светски савет цркава нешто што је илузорно, што ће рећи – немогуће.

Из црквених канона Православне Цркве јасно и недвосмислено проистиче то да су крштење, и свака друга Света Тајна извршена ван Цркве, без дејства, и да благодатност добијају само у Православној Цркви.

Они који говоре о постојању више цркава наводе да је довољно устројство које подсећа на устројство Православне Цркве, па да се ту већ може говорити о појму – црква. Више се, практично, као услов не тражи ни тзв. апостолско прејемство (наслеђе), будући да се у Светском савету цркава налазе и оне верске заједнице које то немају, иако себе називају црквама, па они који прихватају Светски савет цркава прихватају и њих као такве, без апостолског прејемства. Неке од хришћанских деноминација, које себе називају црквама, немају чак ни потребно устројство будући да немају јерархију већ од народа постављене проповеднике – пасторе, па се уопште са сигурношћу не може рећи шта је, заправо, услов да нека верска заједница, од стране оних који прихватају постојање више цркава, буде призната за цркву. Црква је по њима, стиче се утисак, назив за одређену верску заједницу која на неки начин верује у Свету Тројицу и у Христа као Спаситеља, било да је та њена вера истинита или не, аналогно томе да реч – бог означава највише биће, било да је оно истинито или не. Разлика је само у томе да ли ће се писати великим или малим почетним словом. За разлику, међутим, од старозаветне употребе речи – бог (Бог над боговима, Господ, говораше /Пс. 49/, Бог стаде на сабору богова /Пс. 81/, Који је бог велики као Бог наш? /Пс. 76/… и слично), са циљем да се покаже да других богова осим Бога једног и истинитог нема, данас се реч црква употребљава са намером да се покаже да постоје и друге цркве осим Православне, иако су се одвојиле од истините вере.

Чињеница је да је реч еклисија, како се на грчком језику назива Црква, постојала и раније као назив за неке институције профаног типа у античкој Грчкој (сенат, скупштина), али Црква (Еклисија) коју је основао Христос има особено значење, јер је установа Божија, и не може се заменити са нечим другим. Ми верујемо да је она једна и једина. Не можемо прихватити да се друге верске заједнице називају црквама, будући да се оне не представљају као организације профаног типа већ, управо, као оне које су у заједници са Христом, а Црква Христова може бити само једна. Као таква она мора постојати као једно тело, један организам, што је случај са Православном Црквом као посебном целином, али не и са некаквим хришћанским корпусом Православне Цркве и других верских заједница.

Што се, пак, апостолског прејемства (наслеђа) тиче, оно је, као и Свете Тајне, делатно само у Цркви, јер је, осим линије рукоположења која сеже до Христових апостола, неопходно да постоји и благодат Светог Духа као предуслов за ваљано рукоположење, односно да су рукоположења извршена у једној и јединој Цркви. Ако се иступи из Цркве апостолско прејемство се прекида и губи, зато не можемо рећи да постоји апостолско прејемство игде изван Православне Цркве.

Да би Црква сачувала неискварено учење о себи тј. праву еклисиологију, односно да би сачувала правоверје – ортодоксију, а кроз то и ваљана свештенодејства као и исправно хришћанско живљење – ортопраксију, која је од ортодоксије нераздвојна, неопходно је да ово погрешно и неправославно учење – шизмоеклисијализам, буде осуђено, а учење о Цркви као једној, светој, саборној и апостолској, буде схваћено и објашњено на начин да када исповедамо веру у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, ми, дакле, мислимо искључиво на Православну Цркву као једино постојећу Цркву.

Услед свега наведеног, захтевамо:

• Да Свети архијерејски сабор СПЦ осуди јерес, коју смо назвали шизмоеклисијализам, која учи да постоји више цркава од којих је једна Православна а остале су неправославне (премда се дохалкидонци називају чак и – оријенталним православним црквама, из чега произилази да постоји више православних цркава које нису у канонском јединству, а оне су све чланице Светског савета цркава – што никако не можемо прихватити);
• да осуди садржину докумената са наведеног Сабора који то учење промовишу, а то су документи:

а) „RELATIONS OF THE ORTHODOX CHURCH WITH THE REST OF THE CHRISTIAN WORLD”[1]

(Односи Православне Цркве са остатком хришћанског света)

из којег смо већ навели инкриминисане делове;

б) „THE MISSION OF THE ORTHODOX CHURCH IN TODAY’S WORLD”

(Мисија Православне Цркве у данашњем свету)

у којем се каже:

The conveyance of the Gospel’s message according to the last commandment of Christ, Go therefore and make disciples of all nations, baptizing them in the name of the Father and of the Son and of the Holy Spirit, teaching them to observe all that I have commanded you (Matt 28:19) is the diachronic mission of the Church. This mission must be carried out not aggressively or by different forms of proselytism, but in love, humility and respect towards the identity of each person and the cultural particularity of each people. All the Orthodox Church have an obligation to contribute to this missionary endeavor.

(Предаја /преношење/ јеванђелске поруке сагласно последњој заповести Христовој, Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио (Мат. 28, 19) је дијахронична /кроз сва времена – непрестана/ мисија Цркве. Ова мисија мора бити спроведена не агресивно нити са било каквим обликом прозелитизма, већ у љубави, смерности и поштовању према идентитету сваке личности и културној посебности сваког народа. Цела Православна Црква има обавезу /дужност/ да допринесе овом мисионарском подухвату /настојању/.)

Цео тај одељак, а посебно његова последња реченица, формулисан је тако да се може разумети да је Православна Црква само део неке замишљене Цркве која би требало да испуни наведени мисионарски подухват јер се од ње очекује да допринесе остварењу ове мисије. И у томе, дакле, лежи учење звано шизмоеклисијализам.

Потписнике ова два документа из СПЦ позивамо да у светлу наведених аргумената размотре још једном да ли су уистину сагласни са њима и да се изјасне у вези са исповедањем своје вере које се односи на једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Ми, пак, сматрамо да се у наведеним документима Православног сабора одржаног на Криту 2016. године, налази неправославно учење о Цркви које смо назвали шизмоеклисијализам, и зато основано очекујемо да се на наредном Светом архијерејском сабору СПЦ наведено учење уврсти у дневни ред, да се о њему расправља и да се донесе јасно, недвосмислено, православно исповедање вере које се односи на Цркву Христову, што би требало поставити и као тему за будући општи (свеправославни) сабор.

С обзиром на то да се, као што смо навели, у оквиру Светског савета Цркава исповеда јерес „Теорије грана”, као протестантска верзија шизмоеклисијализма, и да је теорија о постојању више цркава догматски неутемељена, очекујемо да Српска Православна Црква иступи из Светског савета цркава, будући да је постојање ове и овакве институције (односно чланство у њој) супротно православном учењу, и да о томе обавести остале аутокефалне православне Цркве.

Такође очекујемо да се прекину разговори са појединим верским заједницама на нивоу цркава, као, на пример, са римокатоличком верском заједницом, и да се Православна Црква посвети својој мисији поучавања и призивања оних који су ван ње.

У синовској оданости нашем православном епископату:
 – Александар Сарачевић, дипл. теолог,
– Родољуб Лазић, дипл. правник,
– архим. др Никодим Богосављевић,
– др Владимир Димитријевић, књижевник и публициста.

[1] Цитати из докумената су преузети са званичних интернет страна Православног сабора на Криту одржаног 2016. године.

Categories: Разномислије

Tags: Александар Сарачевић, Владимир Димитријевић, Родољуб Лазић, СПЦ, Сабор СПЦ, Синод СПЦ, архимандрит др Никодим (Богосављевић), свејерес екуменизма