Ако су они који чине владајућу елиту такви какви су, зашто су остали толико толерантни? Зашто радници не штрајкују, зашто се предузетници не удружују (и зашто свима њима не помажу мало више они који живе у расејању), и зашто пензионери не туже државу због смањења пензија
Никола Варагић
Нудити раднике из своје државе – дакле, своје суграђане и комшије, свој народ – страним инвеститорима и домаћим тајкунима, да раде за њих као „јефтина радна снага“, исто је што и продати своју кућу, земљу, аутомобил, или, родитеље, жену и децу, браћу и сестре, кумове и пријатеље… некоме далеко испод цене, скоро бесплатно, или да неко са твојом имовином, или са твојим ближњима, ради шта хоће за неку мизерну своту новца.
Зашто онда Динкић, Влаховић, Ђелић, Питић, Лабус… и остали који су после 2000. године водили економију и привреду Србије, нису продали своје ближње као што су продавали српске раднике? Зашто нису продавали своју имовину као што су продавали српске фирме и фабрике у процесу приватизације?
Зашто више нико не помиње приватизацију? Они који су у приватизацији учествовали и даље су живи и здрави, а добар део „жутих“ или „досоваца“ (на пример, Мали, Влаховић, Весић…) сада је део владајуће коалиције. Владајућу коалицију чине СНС и СПС (стара црвено-црне коалиција, која је пљачакала Србију пре 2000. године), тајкуни и најбогатији политичари из редова досоваца или „жутих“. Они контролишу токове новца и добијају (тј. узимају) највеће послове у држави. Права малих предузетника или приватника нико не штити исто као што нико не штити права радника.
Гледати све то са стране, и препустити раднике из своје државе – дакле, своје суграђане и комшије, свој народ – страним инвеститорима и домаћим тајкунима, да раде за њих као „јефтина радна снага“, оставити их без помоћи, не борити се за њихова права, исто је што и препустити, без икакве борбе, своју кућу и осталу имовину, или жену и децу, некоме ко је дошао да вам их узме само зато што мисли да је он силан, а ви слаби.
Зашто, онда, начелници и остали припадници српске војске, полиције и обавештајних или тајних служби, тужиоци и судије, чувају своју имовину и своје ближње? Односно, зашто начелници и остали припадници српске војске, полиције и обавештајних служби, тужиоци и судије, не чувају свој народ, своје суграђане, раднике, своју државу и њену имовину, као што чувају своје породице и своју личну имовину? Да ли неко може да „купи“ кућу неког начелника, генерала или судије, као што су се „куповале“ фабрике и фирме током процеса приватизације? Да ли и деца тих начелника, генерала или судија, раде као „јефтина радна снага“? Да ли имају посао? Зашто домаћи предузетници немају исте подстицаје од стране државе као и страни инвеститори? Зашто закони који важе за мале домаће предузетнике не важе и за велике домаће тајкуне?
Ако су они који чине владајућу елиту такви какви су, зашто су остали толико толерантни? Зашто радници не штрајкују, зашто се предузетници не удружују (и зашто свима њима не помажу мало више они који живе у расејању), и зашто пензионери не туже државу због смањења пензија? Да ли због тога што су Срби прави хришћани, па окрећу и други образ? Или због тога што је превише кукавица и слабића у српском народу, те нико не сме да се буни и бори за своја права?
У овим околностима, окренути други образ значи да грађани треба да окрену и други џеп – да вам лопови узму и новац који имате у другом џепу. Христове и Апостолове речи се односе само на власт која је од Бога установљена, и само на владаре који су слуге Божје „теби за добро“. Христос нас учи да се само Богу покоравамо, а не људима, и да се само Бога бојимо. Служити Богу значи ући у сукоб за поглаварима и господарима таме.
Наравно, револуционарство је „само онда спасоносно, ако је побуна против свега смртног и греховног у себи, у својој души“, само ако је то „побуна против зла у себи, против смрти у себи“ (Св. Јустин Ћелијски), због тога што „данас у свету има, а и одувек их је било, много таквих бораца, који, занемарујући благодатну борбу са својим злом, покушавају, ипак, да воде борбу са злом друштвеним, па чак и у светским размерама. Од тога се зло само умножавало“, јер „је у историји било више безблагодатних и лицемерних људских борби са злом и само ‘по ваздуху млатећих’ речи. То се односи и на наше време, и не само на световну, него и на црквену област“ (Архиепископ Јован Шаховској).
Како би изгледала Србија да је њеној у историји било више људи који су „носили благодат друштвене борбе за правду и истину Божју“ и како би Србија могла да изгледа за неколико година и деценија ако би таквих људи било више?
 Помозите опстанак Стања ствари! €20,00 |
Categories: Разномислије
Е јадни Срби, сад су постали кукавице и слабићи, а некада су били нешто. Кад је у Првом рату милион Срба погинуло да би се ослободала западна браћа и укинула Србија, били су благодатни борци за правду и истину. Када су у Другом рату изгинули и партизани и четници и недићевци и љотићевци, опет милион, били су то бунтовници против зла у себи, против смрти. Једно зло су победили, друго зло га је наследило. Чему да се надају радници, предузетници, пензионери и остали хришћани, кад устану и победе и ово зло, хоће ли писац текста и сви остали писци одличних текстова, које са задовољством читамо и коментаришемо, да заузму најважније руководеће позиције у Србији? Или ће, неким необичним стицајем околности, нову Владу националног спаса да формирају неке већ давно профилисане организације; невладине, политичке, струковне (удружење менаџера-милијардера)? То ви нама кажите, па да видимо ко је кукавица.
@МЈ
Некада су Срби били храбри и потписивали су се са именом и презименом.
Шалу на страну, лично сам спреман да заузмем ”најважније руководеће позиције у Србији”, и мислим да за то треба храброст, пошто је непријатељ или окупатор толико јак да може лако да елиминише свакога ко би заузео то место, а није по њиховој вољи, него вољи народа. Питање је и какво је стање у народу. Свако ко покуша да уради и промени нешто, ризикује да испадне дурак.
@MJ – А што не поменусте Балканске ратове и Српске устанке који су резултат бунта, иницијативе и храбрости Срба, него се закачили за Први и Други светски рат који су, објективно посматрано, наметнути? Мада ме, кад прочитам коментаре као што је ваш, некако баш, баш интересује шта ви предлажете као решење у ситуацији када је терор у наметање страха постало најјачим начином манипулације власти у спровођењу акција уништавања државе и поробљавања становништва и када је Србија, реално посматрано, колонија, држава еродираног суверенитета и оспореног територијалног интегритета. ….. Да би се било шта покренуло потребна је масовност а за то је потребно да се људи ослободе, у овој ситуацији чак, бесмисленог страха ( шта више имају да изгубе). Храброст је покретач промена. И у том смислу су Срби некад били храбри а данас су кукавице, демагози, незаинтересовани посматрачи, заинтересовани сарадници режима, душе продане за месечну апанажу неког антисрпског центра …
Не потписујем се именом и презименом јер нисам српске националности и то ме помало дисквалификује од коментарисања српских тема и дилема. О Србима имам најбоље и најпозитивније мишљење, како о некадашњим тако и о савременим генерацијама, али не бих да намећем своје ставове јер видим да сам у мањини. Борите се! Срећно!
Занимљиво је како неко сматра да му је потпис када се слика на тераси Храма с погледом на један од крстова, а није му потпис оно како напише своје име (латиницом!) на интернету.
Када није било ћирилице, ја сам своје име/ник написао од латиничних слова и броја шест да би личило на њу, а сада, кад се то може, људи који пишу о продаји, борби и у ваздуху млатећим речима – испада да само млате речима.
Иначе, није то толико битно, битна су доследност и култура да бих поверовао некоме.
МЈ, не видим ниједан разлог због којег неко не може да пише о Србима ако није Србин. Како то може некога да “дисквалификује”?
@MJ
Слободно се потпишите именом и презименом. Уосталом, борба за Србију је борба за бољи живот свих њених грађана.
@cp6cku
Занимљиво је да нисте помислили да некад могу да оставим коментар и на сајту где нико не зна ћирилицу, или српски језик, а да не мењам сваки час граватар…
Претпостављам, онда, када пишете тамо где су други језик и писмо, уз текст иде и друга слика – на врху римокатоличке катедрале, на пример. И, можда, друга одећа – с фесом, или кечетом.
И, што их не бисте стално носили, као што вам је име стално тако написано – за сваки случај.
Иначе, немам ништа против свега тога, поштујем свачији избор и слободу, само ми је већ мука од српског самопоноштавања и лицемерја.
Некима је мука од оних који обраћају пажњу на “бапске приче“ (1. Тим, 4; 7) и на “бескрајна родословља“ и желе да буду “учитељи закона“ (1; 4-7).
Дискусија се развила у правцу доказивања потписивањем и врстама писама. То је занимљиво питање, маде не као дискусије о четницима и партизанима, Карађорђу и Милошу, Немањићима и Оштривојевићима, хришћанству и паганству, Словенима и Илирима… Толико занимљивих тема за сукобљавање Срба, а и свих грађана Србије, који, уместо да се боре за бољу државу и бољи живот, своје снаге троше на битке из прошлости које су одавно добијене или изгубљене.
А тема ове дискусије је зашто народ не устане и избори се за своја права. Одговор сви знамо али се правимо наивни и оптужујемо народ да је кукавички и слабићки. То није ни пристојно, нарочито ако би тако нешто рекао неко ко није српске националности, рецимо ја, а није ни тачно. Људи се не боре јер претпостављају да после Вучића на чело државе не би дошао неки Варагић, Брдар, Ломпар, Петровић, др Јована, него би то био неки Ђилас, Јанковић, Јеремић. Ако би сте се бар вас двадесетак, добрих и поштених људи које народ зна са интернетских телевизија и новина, цени, поштује и пажљиво слуша, објединили у некој форми, изнели план обнове државности и, што је најважније, формирали нешто што би могло да се назове Владом у сенци, са конкретним именима, народ би видео да постоји нека алтернатива. Није проблем у народу, него је проблем у вођама. Нема их или их народ не препознаје. Помозите народу да вас препозна, а смањите критичке мисли са наравоученијем из дела Светих отаца и Апостола. Не зато што то није тачно, него из практичних разлога. Народ слабо познаје мисли и етику хришћанства али одлично познаје проблематику свог свакодневног живота. Тешко је људима да повежу дела Св. Јустина са питањима управника стамбених зграда, зимским гумама, порезом на имовину, увозним кромпиром, акцизом на гориво, алкохол и дуванске производе. Потрудите се, браћо Срби, да још само мало боље разумете свој народ.
Не замерам људима што су такви какви су, али када подучавају друге нечему, а сами нису доследни, онда су као они које критикују.
На пример: “Ако су они који чине владајућу елиту такви какви су, зашто су остали толико толерантни?”
Наиме, та толерантност се односи и на српски језик, зар не? Како можемо да пишемо о превеликој толерантности у политици, а да то не видимо када је реч о језику?
И једно, и друго потичу из истог времена, власти, идеологије, политике, формираног менталитета.
МЈ “А тема ове дискусије је зашто народ не устане и избори се за своја права.”
Тако је, али, у права спада и право на језик и културу. Када ће грађани Србије остварити право да на потрошачким производима бар на једној од четири стране текст буде на стандардном, званичном, државном језику? Нико то деценијама и не спомиње. Никога није брига за толико очигледну, толико раширену и толико болну дискриминацију и ускраћивање права. Под утицајем комунистичке језичке идеологије (која се види и у неким одговорима овде), многи је и не запажају.
Све што хоћу да кажем јесте да, у суштини, не постоје мање и више важна права. У дискриминацији и непоштовању права у једној области (и неосетљивости на то), често се очитава дискриминација и непоштовање права на широком плану.
Ко не види проблем у српском језику с правима грађана, не верујем му када прича о другим правима, јер није довољно осетљив и упућен у оно што другима прича.
Управо сам налетео (на Квори) како може да се реши ствар уписа свог имена или ника:
अभिषेक कुमार (Abhishek Kumar)
Прво је нечије име, а друго је транскрипција на страни језик. Не би изгледало лепо (културно) када би у својој земљи тај човек писао своје име само на начин у загради, зар не? Мирисало би на скоројевићство.
Само излазак на улице, једино слободно медијско место,
обједињено, како је било на 114. и 115. литији монаха
Антонија.
Ко не верује, нека погледа реакцију државних кербера на
”БУЉУЦ ОН ЛАЈЕ”
Драган Славнић
@MJ
Добар део проблема које људи имају у свакодневном животу долази због тога што ”народ слабо познаје мисли и етику хришћанства”. Да су нам потребне нове вође или нова елита, тачно је. Људи које помињете су под медијском блокадом и сатанизовани. Још увек народ више верује нпр. Блицу, него нпр. др Јовани. Ретко ко је у народу чуо за проф. Брдара. Богати Срби су са оне стране, или се плаше да подрже оне који се искрено боре против режима и нису за улазак у ЕУ. Без новца и медија, тих ”двадесетак, добрих и поштених људи које народ зна са интернетских телевизија и новина, цени, поштује и пажљиво слуша”, не могу много тога да ураде. Позивали су они народ више пута да им конкретно помогне, па се мали број људи одазове. Али нико неће да одустане од борбе. Напротив, борба тек почиње.
”Дискусија се развила у правцу доказивања потписивањем и врстама писама” зато што @cp6cku не види да ја коментаре пишем ћирилицом, да су ми сви текстови потписани и написани ћирилицом, човеку се привиђа нека латиница, па онда неке слике, одећа… Није битно, вратили смо се на тему.
@cp6cku је у праву да ”у права спада и право на језик и културу”, и на писмо, а то што, нпр. већина међу Србима не користи ћирилицу, што ретко ко на производу или на излогу продавнице има натпис на ћирилици, има везе, између осталог, и са кукавичлуком, комлексима… и нема увек и све везе са тим ко је на власти или вођа, него да ли је тај појединац храбар човек или кукавица…
Хвала на одговорима и пажњи коју сте посветили нама, анонимним коментаторима. И поред ситних неслагања углавном се сви ми, присутни на овом сајту, одлично разумемо и међусобно подржавамо. Само нас је мало, премало за било шта. Биће боље, даће Бог.
Кад већ помињемо ћирилицу, да ли се правилније каже азбука? Ако је српско писмо старије од Ћирила, онда сигурно да. А да ли се мисли на Вукову реформисану азбуку или ону претходну? Вероватно је и она претходна реформисана од неке старије верзије, Глагољице, Србице, етрурске или винчанске. Које писмо је право и којим би требало дапише прави Србин?
И тако можемо да се расправљамо и око ћирилице, све до краја времена.
““Дискусија се развила у правцу доказивања потписивањем и врстама писама“ зато што @cp6cku не види да ја коментаре пишем ћирилицом, да су ми сви текстови потписани и написани ћирилицом,”
Видим то добро, зато сам се двоумио да ли ишта да напишем.
Ипак, писао сам о доследности на основу чланка, више о нашем менталитету него о одређеном човеку.
Ко је схватио, схватио је.
@MJ
Можемо да расправљамо о историји писма, али можемо пре тога да се сложимо да је ћирилица наше писмо. А онда треба користити ћирилицу без страха и осећања ниже вредности. Слаби људи се прилагођавају маси, попуштају, праве ”труле компромисе”, плаше се да кажу своје мишљење и уверење, не пружају отпор насилнику и јачем. Неко се стиди да пише ћирилицом, неко се плаши да каже да верује у Бога јер не зна како ће атеисти око њега да реагују, па онда то иде до цене комуналија, хране, горива, рушења парка за децу, смањења пензија, итд. Свуда се повлаче, ћуте, попуштају, прилагођавају се другима.
Међутим, српски народ је храбар. То показују разни протести грађана широм Србије. У Пожеги и Краљеву протести трају већ дуго, у Нишу се људи побунили због одузимања аеродрома, више протеста је организовано због сечења дрвећа и рушења паркова за децу, радници Застава Оружја се буне против приватизације, проф. Брдар писао председнику САНУ и најавио тужбу, синдикат полиције тужио Славицу. Ђ. Дејановић, малинари блокирали магистралу, организован је велики протест родитеља, итд.
Сада стиже и ова вест:
”Протести против поскупљења горива одржаће се 8. јуна у већини градова Србије блокадом путева од 17 часова. Грађани се позивају да својим аутомобилом блокирају пут на коме се у том тренутку буду налазили. Организација се врши по градовима Србије”.
MJ Које писмо је право и којим би требало дапише прави Србин?
Не постоји право писмо. Постоји писмо које је писмо одређеног језика. Само су Срби насели на причу о “богатству и предности” с два писма у свом језику која је имала за (скривени) циљ да избије ћирилицу из њега.
Не пишу само Срби српским језиком, већ сви који говоре њиме и записују га, сви грађани Србије, и сви други широм света.
Проблем у српском језику није до већих и мањих Срба, већ до основног цивилизацијског стандарда кад је је реч о језицима – један језик, једно писмо, од којег су насамарени и истањени Срби одступили.
Када стављате своје име у врх коментара пресловљено на друго писмо, за то може имати више разлога. Али, један од њих може бити и несвестан, потиснути стид од свог језика и писма, фино утискиван деценијама у нашу подсвест.
Један од најчуднијих и мени смешних разлога које људи који нису свесни тог стида наводе за такав поступак јесте да их људи из других језика боље разумеју. А, при том, само мали број тих људи знају иједан страни језик довољно добро да би се могли споразумевати на њему. Чему онда служи пресловљено име? И ако га неко у другој земљи прочита као такво, шта с тим? Нити тај зна српски, нити тај с написаним СВОЈИМ именом зна језик тог странца. А остаје да нема своје име на српском за све оне с којима комуницира на српском, а тих је око 100 посто.
@MJ
Ево још једне охрабрујуће вести:
Иницијатива Нема Предаје Косова и Метохије
9 hrs ·
Иницијатива “НЕМА ПРЕДАЈЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ” ставља се на располагање сваком борцу за слободу права и правде у Србији стога пружамо пуну подршку грађанима задуженим у швајцарским францима (ЦХФ) с вером да ћете истрајати у вашим напорима. “ЦХФ СРБИЈА: Позив на протест свим медијима, организацијама и поштеним грађанима Републике Србије. У среду 6.јуна 2018. године, почеће штрај глађу и протест грађана угрожених кредитима индексираним у валути швајцарског франка. Окупљање је испред Уставног суда у Београду, ул. Булевар краља Александра 15, тачно у 12 часова.
С обзиром на то да је Србија остала једина од 14 земаља у којој се спорни кредити и даље третирају као поштени и дозвољени, тражимо да се Врховни касациони суд ХИТНО изјасни о tome.”
@cp6cku
Мислим да није у реду ни да домен СС буде на латиници, треба да стоји:
хттпс://стањествари.ком
Претпостављам, пошто сте доследни, ако вам неки Србин који зна само српски, тражи имејл, онда ви напишете:
србски@џимејл.ком
или
србски@јахоо.цом
Претпостављам, пошто сте доследни, ако вам неки Србин који зна само српски, тражи имејл, онда ви напишете: србски@џимејл.ком
Писати свој језик њему својственим писмом не значи не користити друга писма и језике где је то потребно и у мери у којој је потребно.
Чудно је како те очигледне ствари код нас изазивају забуну. Чудо је колико је комунистичка језичка идеологија помутила људима разум. Писати СРПСКИ онако како се пише не значи не користити латиницу свуда где је својствено да се она користи, грчки алфавит за оно за шта се он користи, и још сијасет других знакова, симбола и иконица где се они користе.
Кључ је у немешању тих области – као што нећете означити угао обичним словом већ грчким, нећете писати компјутерске адресе онако како се оне не пишу (то НИЈЕ српски језик, али може да се поклапа тако да личи на њега), тако је и глупо (иако није немогуће) написати, опет да се вратимо на споменут пример, своје име друкчије него како се оно пише само зато што неко некада можда неће моћи да га прочита таквог.
Пренећу у следећи коментар своје реаговање на другом месту, мрзи ме да опет пишем о истом, можда ће бити јасније.
Скок у непознато (реаговање)
Увек ми је занимљиво колико смо образовно запуштени и оно што је познато просечном човеку другде, код нас је предмет великог чуђења, дивљења, презира, некултурног напада, већ у зависности од случаја.
Наравно да није добро имати истовремено два стандарда. То што понегде постоји тако, као код нас, и даље не значи да је добро, већ да је последица историјског развоја, погрешних одлука, наметања, колонизације, и многих других разлога.
Имамо закониту градњу, али и много дивље, и самим тим што је тако, не значи да је добро. Имамо, чак, два система, на макро и на микро нивоу, у готово свему, званични и незванични, и то је веома лоше. То је одлика неизграђене државе и цивилизацијски заосталог друштва.
Математике, физике и хемије је било и пре него што је у званични српски језик на вештачки начин уметнута латиница, као што их има и у арапском, далекоисточном, ћириличко-словенском свету, у Грчкој и другде. И интернета, и свега другог. НИКОМЕ није потребно два писма у истом језику, никоме! Никада ниједан лингвиста неоптерећен идеологијом није рекао да је то добро, нигде! Нико и нигде то не жели да уведе и има.
Што не значи, као што сам рекао, да се не користи онолико слова из писама из других језика колико је потребно.
Уосталом, немогуће је не знати и не користити (у највећем броју случајева енглеску) латиницу данас. Али, ни то не значи да је треба имати као још једно писмо у истом језику. Ни енглеску, а камоли у потпуности паралелан, дупли систем записивања као што је српскохрватска латиница.
Ако користите бројне иконице, знакове и симболе у свакодневном животу, то не значи да је добро почети њима званично записивати језик. Све има своју област употребе и своју сврху. Прелажење у другу област, као што се дешава с два писма у истом језику, је непотребно, лоше, потенцијално опасно.
Тим стварима не би требало да се бави обичан свет, што не значи да не може свако да има своје мишљење о томе, већ стручњаци. На пример, свако може да има мишљење о распореду објеката у неком делу града, али су урбанисти ти који треба да доносе одлуке и одговарају за њих, јер најбоље знају шта и како треба.
Тако да је смешно када скоројевић с напабирченим знањем држи предавање човеку који има диплому из те области, тридесет година се бави том темом, и постао је специјалиста за њу с написаним и објављеним чланцима. И што се више упиње и залеће, чак и вређа некога ко је два пута старији од њега, све је трагикомичнији у настојању да испадне учен и обавештен. Искаче скоројевић неукорењен у знању, што је опростиво, али и у сопственој и општој култури, што је већ знатно жалосније.
Живети у опозицији према својој држави показује да ту нешто није у реду – или држава, или појединац. Јер, државни системи као што су образовање, судство, здравство, војска, полиција, социјални систем, република и општине, све државне институције и органи, највећа црква у држави, сви лични документи и потврде (ЛК, сведочанства, дипломе, изводи из матичних књига), готово сви писани историјски артефакти, све је у највећем делу на једном писму. А толико грађана користи друго писмо. Нешто је ту шизофрено, није у реду. Болесни су или грађани, или држава. Или и једно, и друго, што је најближе истини и што белодано показује стварност у готово свему око нас. На зачељу смо Европе у скоро свему. Паметна нација би се бавила узроцима тога, а не би се њени појединачни припадници међусобно јалово сукобљавали и гризли око тога.
Најбољи разлог који сам до сада чуо зашто енглески језик не упрости свој правопис јесте онај који каже да би све до сада написано требало пребацити у складу с новом правописном нормом. Другачије би нове генерације изгубиле везу са сопственом писаном историјом. И, одговор је – не. Не исплати се.
Или, ко би учио енглески језик да има два писма? Мало ко (на нивоу броја оних који уче српски као страни), или нико, сасвим поуздано. Био би тежак и непривлачан за учење, и никада светски језик.
Срби немају те дилеме. То што ће се, ако се овако настави, ћирилица у догледно време изгубити на крајње неодговоран и нецивилизован начин (“мрзи ме да пребацим тастатуру једним кликом да бих писао СВОЈИМ језиком”), али у складу с начином на који поступамо са свиме другим (природна околина, хигијена, урбанизам, архитектура, историјско наслеђе, политички, судски, образовни и сви други системи), и што ће сутрашњи унук стајати пред гробом свог прадеде и неће умети да прочита шта пише на споменику, њих се не дотиче. И што ће гледати у, на пример, диплому Мике Петровића Аласа (в. текућу изложбу у Галерији САНУ) и неће знати шта ту пише, исто тако. Скоројевићи воле да буду “светски”, а што не знају ништа о своме, није их брига.
Брзоплето сам пренео цело реаговање, требало је да изоставим део којим се посредно обраћам другом коментатору, који је изазвао моје реаговање. Тај део, у сваком случају, нема везе с текућом дискусијом.