„Случај Бабченко“ је свакако био пробни балон за функционисање унутар-руске информационе безбедности, посебно у домену употребе друштвених мрежа за субверзивне операције

Аркадиј Бабченко (Фото: REUTERS/Valentyn Ogirenko)

Таман што је медије и друштвене мреже запалила вест да је у Кијеву убијен новинар Аркадиј Бабченко, из беспоговорну пресуду да је за убиство крив Путин лично, а у сваком случају „Мордор“, како у украјинско-бандеровским и руско-„либералним“ круговима воле да тепају Русији, стигла је вест да је Бабченко ипак жив.

Несуђена жртва се појавила ни мање ни више него у друштву највиших представника украјинске службе безбедности, када је откривено како се све време радило о „специјалној операцији“ да се сачува Бабченков живот од планираног атентата.

Да се радило о „специјалној операцији“ у то свакако не може бити сумње, а једино добро у овом случају је што је њен (овај пут изгледа вољни) протагониста остао жив, што се није увек догађало у спец-операцијама са сличним потписом.

С обзиром на њихову провидност, поставља се питање коме су ове операције још увек уопште намењене: да ли више јавности на „Западу“, како би се оправдао пљачкашки поход на остатак планете, да ли јавности колонијалних клијената, у овом случају бандеровских Украјинаца, како би се утврдио њихов доминантни расистички наратив, или такозваној „либералној“ јавности у самој Русији, која је и овај пут показала изузетну спремност да шири непроверене вести, добровољно учествује у медијским манипулацијама од стране спољашњих центара моћи и пресуђује без икаквих доказа и без трунке сумње у то да „Путиновог критичара“ може угрозити ико други до „Путин лично“.

Комбинација политичког дебилизма, моралне покварености, материјалне корумпираности и самомржње, сетимо се, и овде је између осталог била на делу када су неки овдашњи медији и појединци свесрдно и без задршке прихватили си-ен-еновски наратив о крволочним српским псима и сиротој албанској деци који је узроковао погром од 17. марта.

То је исти онај степен недостатке елементарне политичке и друштвене свести када се као нормалне узимају речи новинара који се хвали како радећи за локалну испоставу Би-Би-Сија ступа „у службу Њеног Величанства“. Замислите како би се од „независне“ јавности провео новинар који би рекао да радећи за РТС ступа у „службу српске државе“? У најмању руку би почели да му држе лекције о слободи изражавања и новинарској етици. Оваква политички идиотска, бедно провинцијална и психолошки и интелектуално незрела изјава одлично оцртава профил типичног службеника колонијалног поретка, посебно у домену интелигенције и медија.

Специјалне операције ове врсте, каква је „случај Бабченко“, које директно укрштају безбедности и информациони аспект, представљају велики изазов пред угрожене државе, под условом да је њихов безбедносни апарат, па и државни апарат у целини, још у стању да делује са макар минималним степеном самосталности. Саме те државе не треба да се правдају пред онима који их називају (фикционалним) Мордорима – а сами заговарају (реалне) Аушвице – него да својим грађанима омогуће један степен сигурности и самопоштовања, који ће их спречити да у већој мери подрже аутодеструктивне политичке изборе. Наравно, и пред друштво и његову спремност да се самоорганизује у очувању слободе, уз неопходни лични активизам и одговорност.

„Случај Бабченко“ је свакако био пробни балон за функционисање унутар-руске информационе безбедности, посебно у домену употребе друштвених мрежа за субверзивне операције. Колико је послужио сврси, остаје да се види.

Помозите опстанак Стања ствари! €20,00

Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем

Tags: Аркадиј Бабченко, Владимир Коларић, Владимир Путин, Русија, Украјина