Невјероватном брзином су свијет преплавиле „невладине организације“ за одбрану људских права. Све „невладине“, све „без граница“, све финансиране из истих центара моћи. Све на истом послу освајања и потчињавања непослушних људи и друштава

Станко Церовић

Први број магазина „Модерна времена“ отворио је силовит есеј Станка Церовића (1951): „Едвард Сноуден: ДИСИДЕНТ“. Разматрајући питање буђења моралне свијести у савременом капиталистичком тоталитаризму, Церовић се задржао и на питању корумпираних дисидената из комунистичке епохе коју су допринјели успону садашњих угњетавача. Аутор говори и како се код њега самог јавио стид што се као бивши дисидент нашао на страни побједника. Читаоцима Стања ствари преносимо тај одломак, али их упућујемо и на читав Церовићев есеј у штампаном издању „Модерних времена“.

А. Ж.

С крајем Хладног рата, као у комичној илузији, поклопило се дисидентских пет минута са тријумфом 1% најбогатијих људи у историји. Оно што је у другој половини двадесетог вијека био глас моралне савјести, постао је глас силе и богатства. Сократ је пристао да ради за Сороса. Дуго се и одупирао. Поклопили су се душа и лукавство, рачун и морал, похлепа и аскеза, хуманизам и освајачки ратови, слободни свијет и тајни затвори – и није више нико имао примједби. Они који су некад као откровење примили тајни глас: „овако се више не може живјети“, сад су у свјетским медијима раздрагано поручивали: „Никад боље.“

Ово је друго чудо моралне побуне, равно ономе како се она јавља у души побуњеника: како та побуна умире у истим људима. Они који су слиједили истину као откровење и били спремни за њу живот да дају одједном се претварају у корзумпиране кукавице, спремни на сваку погодбу само да се докопају пара и привилегија. Споља гледано то су исти људи, али изнутра то су два потпуно различита бића.

Последња деценија миленијума је вјероватно била врхунац историје западног империјализма. У деценији између пада Берлинског зида и првог отвореног рата НАТО пакта, „Вашингтонски консензус“ је обухватао све народе свијета са изузетком Кине која је у том периоду била усамљена и повучена. Била је то слика која захтијева фантастичан склоп планета. Људи који су тада живјели још ни из далека нијесу свјесни каквом су феномену присуствовали. Треба више генерација да се такав догађај слегне у свијести. Била је то прва империја без непријатеља, чији је проблем био не како да савлада противнике, него како да нађе противника. На кога да троши оружје? Како да се не улијени и опусти ако јој се нико не противи? Тако су, just for fun, у последњој деценији двадесетог вијека направљене грешке које ће се плаћати бар још у следећем вијеку. Можда и свјетским ратовима. Прекршени су сви закони здравог разума: у политици, финансијама, медијима, у односима између економских класа и између полова, у односу људи према природи и према другим врстама… Експерти су процјењивали да ће глобална фешта финансијске елите трајати двадесетак година. После тога слиједи слом, то су сви знали, али то није био разлог да се откаже учешће у највећој фешти у историји! Напротив.

Изгледало је, у тој деценији мађионичарског тријумфа, да сви људи и све људске активности складно стреме истом циљу. Хероји су били банкари и играчи на Берзи који су мјесечно зарађивали и трошили богатства о којима нијесу ни сањали најбогатији људи ранијих епоха. Медији су прозивали све људе да играју на Берзи и придруже се проводу миленијума. У Русији је била организована највећа пљачка у историји, шачица младих олигарха, вођени западним тајним службама и за рачун западног капитала, преузела је цијело богатство ове огромне земље. Сви су славили „Вашингтонски консензус“: новинари, интелектуалци, умјетници, филозофи, економисти, вјерници и невјерници свих религија, све је то пијукало и завијало тражећи свој дио колача и нудећи своје услуге, кунући се у вјерност, утркујући се у ређању суперлатива који би можда пријали уху блазираних господара. Највеће егзистенцијално питање цијелих друштава је било: како доћи до Сороса?

Је ли то заиста било? Није прошло ни двадесет година.

То је било тих толико очекиваних дисидентских пет минута.

Имали су шта да продају: ипак су допринијели, бар морално, тријумфу нових господара.

У Ватикану је сједио дисидентски Папа, онај чији је благослов прати последња и највећа освајања.

Одједном, дисиденти су били свуда. Побједници су им отворили сва врата, јер нико не воли сам себе да хвали. Много је боље да се човјек претвара да ради нешто друго, заузет је другим мислима и пословима, кад оно, одједном, гдје год се окрене чује своје име, сви су дошли да му честитају рођендан. А пошто је заиста изузетан, слављеник је уздржан, јер не вјерује у ласкање, можда су ти који га хвале плаћени, зато треба провјерити да ли искрено мисле то што кажу. И гле чуда, медији су пуни дивљења за објективност и искреност тих који вас хвале, они никад не лажу, они су обијали затворе зато што неће да лажу, они су морална савјест епохе.

Хипокризија је постала заразна: дисиденти су хвалили западну војну, политичку и финансијску елиту због њене моралне чврстине, и позвали је да не посустане у освајању свијета, јер је вријеме да морал и људска права свуда тријумфују, немамо право да се оглушимо о патњу људи… Ако мора да се бомбардује за виши циљ, ако морају дронови, ако морају тајни затвори, ми вас молимо да не оклијевате; ако ико има неке примједбе нека се обрати нама, наше поштење се не доводи у питање, ми смо се одупрли тоталитарној полицији… Били су сјајни! Тако забринути за судбину свијета. А побједници су им узвраћали истом широкогрудошћу: падале су награде, медији су били пуни похвала за хероје нашег времена, оне који се никад не варају, који не могу бити поткупљени и обесхрабрени. Добијали су високе положаје, постајали богаташи преко ноћи, били су позивани на прославе међународног џет-сета. Нарочито средњоевропски дисиденти на челу са Хавелом, Михњиком и Геремеком. Мислим да су се одупирали Курон и Динзбир, али некако уморно, без вјере и наде. Брзо су пали у болест. И већина руских дисидената је отрчала на прославу, одупрли су се Бродски, Зиновјев, Солжењицин. Можда још понеки, али безначајна мањина. Као симбол дисидентске моралне чврстине изабран је Хавел, за њега су они који управљају свијетом били увјерени да никада ништа неће одбити. Спадао је у провјерени кадар. Онај што се ничега не гади.

Могао сам одувјек знати да ће Хавел издати.

Могао сам знати већ по овој реченици: „Љубав и истина треба да побједе мржњу и лаж.“ Могао сам знати да ће на овој тачки , ту гдје се овај глас чује, по законима физике побједити зло и подмуклост. Кад сам чуо да умјесто потписа црта срце, могао сам знати да је у питању вјероватно највећи лажов на свијету. Човјек би могао све знати. Да није неодољиве склоности у неком млитавом, љигавом дијелу душе да се вјерује у кич и илузије. Могао сам знати да ће се Хавел до краја живота борити за поштовање људских права и демократију на Куби, у Бјелорусији, у Русији, у Кини, у Авганистану, у Ираку, да ће ватрено подржати ратове западне империје широм свијета. Могао сам знати да ће амерички предсједник који буде на власти кад умре Хавел изјавити да је он живи доказ да морал побјеђује у историји. Морал и истина. А не сила, бомбардовање, дронови, тајни затвори, пропаганда, итд., као што мисле тирани.

Могао сам све о овоме свијету знати а да се никад не макнем са обале Мораче! Могао сам знати да ће џепарош сјести на трон свијета на крају историје. А морао сам – апсолутно сам морао, то је неопростиво – знати да ће се по свим психолошким, социјалним, етичким, естетским и физичким законима овога свијета појавити Вацлав Хавел, тачно онакав какав је био, са биографијом какву је имао, да се закуне у поштење џепароша и прими трофеј из његове руке.

Могао сам знати да ће га у болести пратити симптоми „губљења равнотеже и губљења меморије“.

Могао сам знати да ће Goodfellas побиједити.

Хавел се појавио први јер је најмање оклијевао да зграби кад се прилика пружила. Његова глад за друштвом елите, али оне западне, из Центра, која има монопол на славу, не комунистичка, радничка и сељачка, била је незајажљива. Чекали су га кругови моћника, богаташа, славних умјетника и интелектуалаца, у које ће он сад ступити као аутентичан јунак, борац за људска права, а пошто они толико воле аутентичност, права осјећања, храброст, биће то велика узајамна љубав и срећа која ће задивити цијело човјечанство. Никада после тога није се могло јасно одмјерити ко се коме више диви: Хавел владајућој елити, или та елита њему. Био је то, све до финансијског краха 2008, најбољи од свих могућих свијетова.

Ако је историја метафора процеса који се дешавају у човјековим неуронима, онда овај тренутак одговара ситуацији кад се човјек тргне из сна, сав најежен, јер осјећа да лопов хода по кући.

Тако је, у дисидентском уху, одјекнуло Хавелово отимање за власт у Прагу које је рутински оркестрирала америчка обавјештајна служба. Александар Дубчек је био природни кандидат за новог предсједника. Био је много популарнији од Хавела и лако би добио изборе. Онда су Американци извршили притисак на чешки Парламент да се предсједник не бира на изборима, него у Парламенту. Хавел је обећао Дубчеку да ће кратко остати предсједник, можда годину дана, само да се стабилизује ситуација; исто су му обећали западни дипломати. Дубчек је одустао, западна дипломатија је извршила притисак на посланике и Хавел је изабран за предсједника, одакле га нико није могао отјерати док је могао стајати на ногама. Разочаран, изолован и смијешан, Дубчек је ускоро умро.

А Хавел је кренуо у кампању за промоцију НАТО пакта и новог свјетског поретка. Ни ратови ни егзибиције финансијског капитализма нијесу ниједног тренутка довели у питање његову моралну подршку западном империјализму. Многи су имали моралних дилема, чак и генерали, банкари, трејдери, само Хавел није. Срећнијег лица и мирније савјести није било на планети.

Форма је остала иста: она дисидентска морална самоувјереност и супериорност, позивање на савјест успаваног човјечанства, реторика о слободи, људским правима и демократији; још увијек се потписивао цртајући срце: ништа као љубав. Живио је као краљ, настанио се у дворцу, западни медији су га славили као савјест човјечанства.

Издао је све. Употребио је сваку дисидентску идеју, свако увјерење, сваки изум, сваки гест, сваки трик, као да гради паралелни свијет: све је било исто, све је била лаж.

Невјероватном брзином свијет су преплавиле „невладине организације“ за одбрану људских права. Све „невладине“, све „без граница“, све финансиране из истих центара моћи. Све на истом послу освајања и потчињавања непослушних људи и друштава. На неки необјашњив начин ове организације су представљене као наставак дисидентских борби из времена комунизма. Корумпирани, дисиденти су пристали на ову игру. И оне су се бориле за демократију и људска права. Као некад са дисидентима, само сада на масовном нивоу, западни медији су организовали промоцију ових организација као чувара моралне савјести човјечанства.

Били су чисти, хумани, саосјећајни; били су подмукли, похлепни, лажови; били су моћни јер је иза њих стајала свјетска власт и најављивали су цијелим народима ужасне трагедије; и били су толико смијешни да их је било немогуће критиковати, или чак само гледати у њих а да човјек не прасне у смијех. Завјера против људског рода је скована у циркусу.

(Модерна времена, бр. 1, мај 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Вацлав Хавел, Станко Церовић