Помало чуди што се удворице још нису сетиле да предложе такмичење фудбалских тимова наше земље за пехар Малог Алека, или да се широм Србије носи штафета са поздравима Председнику и жељама за дуг живот

Друг Вучић и друг Тито (Фотомонтажа: Фокус.ба)

Грађани Србије (а и осталих некадашњих југословенских република) старији од 40 година свакако се још увек сећају времена када им је владар био највећи син наших народа и народности, обожавани диктатор коме су пресрећни поданици сваке године уочи његовог наводног рођендана, 25. маја, носили штафету са поздравима и жељама за дуг живот, фудбалери се такмичили за „Најдражи трофеј” – Куп Маршала Тита, а сви заједно песмом се заклињали да са његовог пута неће скренути. У таквим приликама било је потпуно природно и што су се све републике и две покрајине потрудиле да му „доделе” градове – свака по један, додајући испред дотадашњих назива присвојни придев настао од његовог надимка. Изузетак је била Црна Гора, која је најдаље отишла у маштовитости, па је свој главни град прекрстила у Титоград.

Грађани Југославије, ако већ нису покорно следили општу струју улагивања диктатору (такве је он називао „реакциоњерима”) нису ни имали прилике да кажу шта мисле о његовој владавини у целини или о појединим одлукама, док су сви медији били усмерени ка стварању и ширењу култа личности доживотног владара Југославије. Јавни протести нису се могли ни замислити, а уколико би неки појединац чак и успео да негде изрази своје неслагање са општом удворичком климом, или упути најбезазленију критику неког Вођиног поступка, обично би завршавао у затвору или – уз нешто више среће – потпуним нестанком из јавног живота.

У измењеним приликама у целом свету, нема сумње да се и данашње стање у Србији знатно разликује од медијског мрака између 1945. и 1980. године. Нема више потпуног једноумља, ни страховладе која га је пратила и омогућавала.

После диктаторове смрти дошло је до постепене нормализације политичких прилика, основано је више партија, а једина дотле постојећа, комунистичка – ма како се звала – све је више губила свој утицај и присталице. Сасвим природно, и медији су се ослобађали строге партијске стеге, покретани су и нови, а – што је и најважније – било је све мање забрањених тема.

Плакат из времена Јосипа Броза

Иако су данас у Србији најутицајнији медији под непосредном контролом Малог Алека задужени да му певају хвалоспеве а сатанизују његове политичке противнике, наши грађани су, ипак, захваљујући друштвеним мрежама и мањем броју слободних медија прилично добро обавештени о штетним последицама владавине – надајмо се – последњег српског диктатора и „највећег Србина”, како га недавно назва европски апаратчик Доналд Туск.

Уз данашње Вучићу одане медије (за владавине Бравара другачијих није ни било; познато је како је у јесен 1945. године власт експресно угасила Гролову „Демократију”), за стварање и одржавање култа личности председника СНС-а и Србије мора се одати заслужено признање његовим најближим и најоданијим сарадницима, међу којима се посебно истичу г-ђа Зорана Михајловић, г-ца Ана Брнабић, г-ђа Маја Гојковић и господа Небојша Стефановић, Марко Ђурић, Синиша Мали, Александар Мартиновић, Александар Вулин, Миленко Јованов..,.

Кад год се обраћају јавности, без обзира на то о чему говоре, они користе сваку погодну прилику да помену Председника и подсете слушаоце и читаоце како ће он донети најбољу одлуку ,пронаћи најбезболнији излаз из тешкоћа, одупрети се притисцима светских моћника или довести највеће стране инвеститоре у Србију и отворити хиљаде и хиљаде нових радних места.

Шта се из оваквих изјава може закључити? Пре свега, да се удворице налазе под старатељством Малог Алека и да, заправо, немају свој став о било чему везаном за државне послове, односно, да се, уколико неким случајем и имају мишљење различито од његовог, веома успешно труде да он то не наслути. У сваком случају, потребан је веома отпоран желудац за слушање њихових панегирика.

Александар Вучић током једне посете Смедереву (Извор: Semendria.com)

Помало чуди што се удворице још нису сетиле да предложе такмичење фудбалских тимова наше земље за пехар Малог Алека, или да се широм Србије носи штафета са поздравима Председнику и жељама за дуг живот. Она би могла да му се предаје на рођендан на Стадиону некадашње ЈНА (или још боље на Стадиону „Рајко Митић”, пошто он прима више гледалаца, а и AV је од малих ногу окорели „звездаш“ и некадашњи помоћник вође њених навијача).

Исто је тако необично што нема ни наговештаја да ће неки наши градови добити додатак у свом називу у облику присвојног придева од имена Александар, док је, нема сумње, за сваку похвалу креативност одборника у Сврљигу и Жагубици који су Малом Алеку већ доделили титулу почасног грађанина тих места. Што је свакако охрабрујуће, јер – како рекоше стари Кинези – „Раздаљина није ништа. Важан је први корак”.

Categories: Судбина као политика

Tags: Јосип Броз, Александар Вучић, Војислав М. Станојчић