Полицијски синдикат не види злочине, нити хладњаче, док Огњен Главонић пак види једино то. Главонић каже да „филмом треба проблематизовати, сецирати и пропитивати систем у којем живимо и стварамо”, при чему је за њега „систем” исто што и српски фашизам, ксенофобија и шовинизам

Слободан Антонић

Прошле недеље у листу Данас објављен је извештај о пројекцији играног филма „Терет”, Огњена Главонића, на Kанском фестивалу (овде).

У извештају се каже да се Главонић већ „прославио на Берлинском фестивалу 2016. својим документарцем `Дубина два`”, у коме се „детаљно бавио ратним злочином који су српске трупе починиле на Kосову 1999. и транспортом лешева албанских цивила у хладњачама у Србију”, те да се овај млади режисер (р. 1985, Панчево) и „у `Терету` бави истим догађајем”.

Садржај најновијег Главонићевог остварења новинарка описује овако: „У фокусу филма је један дан у животу возача Владе (тумачи га хрватски глумац Леон Лучев – С. А.), током бомбардовања НАТО-а. Његов задатак је да превезе камион који је натоварен неодређеним, али значајним товаром са Kосова у Београд. Инструкције су кратке и јасне – да се не зауставља, да избегава гужву и да на циљ стигне најкасније до 9 сати“.

„Kао и сам терет“, пише приказивачица, „филм је мрачан, сив, тежак. Путовање набијено тензијом, кроз пределе где су видљиве последице бомбардовања. Спорадични сусрети, куповање фишека од 10 цигарета, заустављање у успутном мотелу у коме се одржава простачка свадба са певаљком и драњем гласних и пијаних гостију”.

Путовање се завршава Владином „бурном реакцијом на посао који је обавио, а што долази у тренутку када мора да опере камион и када схвата шта је био терет који је превозио. И када повраћа, повраћа, повраћа…”.

У извештају се на крају наглашава да је „филм приказан пред препуном салом на Kроазети и испраћен бурним вишеминутним аплаузом”.

Из другог афирмативног текста о овом филму (овде) сазнајемо да је „занимљивост `Терета` и у томе што је знатан део филма посвећен референцама на партизанску баштину, понајпре на битку на Сутјесци. Сутјеска се стално спомиње, у филму се сваки час појави неки запуштени партизански споменик, а главни јунак у завршном монологу прича сину како је његов отац на Сутјесци годинама тражио братово тело”.

У Србији овај филм није приказиван, па нисам био у прилици да га погледам. Зато ово није текст о филму, већ о реакцијама које је изазвао и о режисеровој идеологији.

Филм је, чим се сазнало за његов садржај, напао таблоид близак нашем најмоћнијем политичару (чланак овде). Испод наслова „Платили да се пљују Срби!”, стоји да су „актуелни министар културе Владан Вукосављевић и бивши војвођански премијер Бојан Пајтић финансирали филм у ком су Срби представљени као масовне убице”.

Реч је о томе да су део новца за филм дали Секретаријат за културу и информисање АП Војводине (2,7 милиона динара) и Филмски центар Србије (4,0 милиона динара) за који се каже да га „финансира Министарство културе Србије“. Војвођански секретаријат новац је дао још у време Пајтића, а ФЦС у децембру 2017, за шта је окривљен директно Вукосављевић.

Министарство културе одмах је издало саопштење у коме је објаснило да је ФСЦ аутономна установа и да је сва одговорност на Конкурсној комисији за суфинансирање домаћих дугометражних играних филмова, којом председава Гордан Михић (овде). Комисија је такву одлуку донела уз образложење да је „дебитантски играни филм ’Терет’ оригинално, храбро и важно уметничко дело” (овде).

Када су директора ФСЦ Бобана Јевтића питали о томе, одговорио је да је филм „већ добио средства из паневропских фондова и свакако би био снимљен и завршен, само је овако српски филм, што је по мом мишљењу боље. Много је здравије да ми снимамо филмове с тим темама и да то прође кроз комисије и све процедуре, да се на тај начин суочавамо с прошлошћу, него да пуштамо ’Анџелине Џоли’ и разне друге људе да о томе причају из ’десете’ руке” (овде).

И заиста, снимање овог филма, пре ФСЦ, помогли су француски државни фонд CNC, европски фонд за копродукције Eurimages, Хрватски аудиовизуални центар, швајцарски фонд Visions Sud Est, холандски Hubert Bals Fund и катарски Doha Film Institute. Копродуценти су и Cinema Defacto (Францускa), Kинорамa (Хрватскa) и Three Gardens Film (Иран).

Сцена из филма редитеља Огњена Главонића (Фото филмски центар Србије)

Иако је Министарство културе указало на аутономну одлуку ФСЦ, напади на њега су настављени. „Министре Вукосављевићу, зашто финансирате антисрпски филм?”, био је наслов на сајту Нови стандард, који је у целини пренео изјаву Милице Ђурђевић из ,,Заветника” (овде). „С обзиром на то да је Министарство за културу ове године издвојило чак милијарду и пет милиона динара за пројекте ФСЦ, сматрам да је неопходно позвати на одговорност Владана Вукосављевића”, стоји у тој изјави.

И Синдикат запослених Полиције огласио се „поводом одлуке Министарства културе да једини српски филм у Кану буде филм `Терет`“, апелујући „да Србија с наведеним филмом не учествује на фестивалу” (овде). Полицајци су, очигледно, били уверења да филмове за Кан не пријављују  продуценти, после чега жири врши селекцију, већ да их директно делегирају министарства културе појединих земаља.

Симптоматично је да синдикат полиције негира да су се злочини уопште десили, као и да су постојале било какве хладњаче. Тако се у њиховом саопштењу говори о „наводним српским злочинима над Албанцима”, о „превозу наводних лешева Албанаца” и о „наводним и измишљеним хладњачама” (исто).

Међутим, Фонд за хуманитарно право објавио је досије „Уклањање доказа о злочинима током рата на Kосову: Операција скривања тела”. Према том документу, у четири масовне гробнице у Србији (Батајница, Петрово Село, Перућац и Рудница) пронађено је 941 тело, укључујући и децу. У досијеу ФХП именовао је стотинак особа које су учествовале у скривању посмртних остатака, махом из војске и полиције. Међу њима је и Горан Радосављевић Гури, данас члан ГО СНС (овде).

Полицијски генерал Властимир Ђорђевић током суђења у Хагу изјавио је: „Био сам умешан када су камиони с телима стизали у Батајницу, али нисам знао када, где и на који начин су злочини извршени. Нисам се успротивио прикривању злочина. Нисам предузео мере кривичног гоњења починилаца, што је требало да урадим” (овде).

Хладњача у којој су пронађена тела Албанаца (Извор: МУП Србије)

И МУП је 2001. године формирао радну групу пред којом је сведочио полицајац из САЈ-а Душко Ненадовић: „Чим дође камион са лешевима, исти час се багером ископа рупа, све се полије бензином”. А Божидар Протић, возач МУП-а, рекао је у Хагу да је по наређењу полицијског генерала Петра Зековића превезао остатке који су били у хладњачи потопљеној у Дунав код Текије (исто).

Насупрот негационизму синдиката полиције, стоји идеологија режисера Огњена Главонића. Она се може реконструисати из његових интервјуа. Главонић мисли да је Србија „друштво у којем се фашизам, ксенофобија и шовинизам сервирају и сервисирају институционално” (овде).

„Ми смо учени митоманијама и заверама, причама, сликама, звуцима оних који сматрају да изнад свега треба волети сопствену нацију. Младима се данас нуди искључиво једна прочишћена, безопасна и, по властодршце, исплатива верзија наше историје и традиције: православље, Kосово, жртвовање, Срби као жртве, митови, херојске битке, манастири и цркве, безгрешност нације кроз историју. И ништа друго” (исто).

Стога је „неопходно да се филм, како Пазолини каже, обраћа младим фашистима, то јест онима који су на путу да то постану – да их образује, учи, отрежњује од заблуда, разбија митоманије” (овде). Главонић цитира Пикаса који вели „да уметност није декорација за собу, него оружје за борбу против непријатеља” (исто). А непријатељи су „стотине и стотине убица, ратних профитера и крвника који без страха ходају улицама, парковима, називамо их комшијама, срећемо се у пролазу, продавници, јавном превозу, биоскопима и позориштима” (овде).

За себе Главонић каже: „Не иде, мени тај национални идентитет не значи ама баш ништа. Откриће живота без доминације те националне идеје је отрежњујуће и ослобађајуће деловало на мене” (исто). Главонић се осећа као Југословен и цитира Виктора Иванчића који сматра да „југославенска етикета нуди активнију позицију и обиљежава одговорнији модел антинационализма” (овде).

Главонић је и „загрејани крлежијанац” (овде), радо цитира и ставове Димитрија Туцовића о насиљу над Албанцима (овде), а радо се позива и на „народно-ослободилачку борбу на територији Југославије за време рата, када су се у партизанима, брат до брата, борили и Србин, и Хрват, и Албанац, и Словенац” (исто).

Оно што је заједничко полицијском синдикату и Главонићу, међутим, јесте „селективна перцепција” (selective perception; Чомски, овде, стр. 11 и даље). То је када не видите, јер нећете да видите, важне аспекте стварности или се фокусирате само на једну њену димензију.

Рецимо, данашње САД почивају на костима десет милиона староседелаца („Индијанаца”), убијених или уморених од глади и болести између 17. и 20. века. САД су утемељене и на раду милиона црних робова: 1860. године од 31 милион становника 4 милиона били су робови.

У САД се, фактографски, о томе све зна. Али, то никада није тема која се на било који начин може медијски, политички или друштвено актуелизовати. Јер, за главни ток јавности у САД геноцид су увек чинили неки други: Немци 1939‒1945, стаљинисти 1934‒1954, Руси у Чеченији 1994‒1996, Срби 1995‒1999… Управо то је „селективно слепило” (видети Ј. А. Митрић, овде, стр. 39‒42; 55).

Истоветно, и полицијски синдикат не види злочине, нити хладњаче, док Главонић пак види једино то. Главонић, наиме, каже да „филмом треба проблематизовати, сецирати и пропитивати систем у којем живимо и стварамо” (овде), при чему је за њега „систем”, очигледно, исто што и српски фашизам, ксенофобија и шовинизам.

Зачуђујуће је да чак и поједини социолози, иако професионалци – вежбани да препознају вишедимензионалност стварности и мултикаузалност појава – упадају у грешку „селективне перцепције”. Недавно сам читао интервју млађег колеге, несумњиво образованог и интелигентног, у коме је не само главни, већ и једини проблем нашег друштва одређен као „великосрпски национализам” (овде).

Па, ако је тако са социолозима, како онда један артиста да не поверује како је истински борац и побуњеник против система само зато што је устао против великосрпског национализма?

О не, проблем нису ни мутирани колонијализам који уништава ову и друге земље. Проблем није ни атлантистички империјализам који маршира ка светској доминацији и по цену нуклеарног рата. Проблем није ни хегемона вестернистичка „култура” која потире сваку посебност и сваки плурализам традиције и вредности. Не, кључни проблем овог простора првенствено је великосрпски национализам.

Огњен Главонић (Фото: Јелена Пинтарић)

Зато ће следећи Главонићев филм, смео бих да се опкладим, бити о Хртковцима. Има критичара који сматрају да је неумесно „у кинематографији која још није снимила филмове о Јасеновцу и Јастребарском” филмовати „причу о тобожњим масовним гробницама Шиптара у Србији” (овде). Не, не мора наредно Главонићево остварење бити о Пребиловцима или Кравицама, нити о нашој деци побијеној током агресије НАТО-а.

Али, зар не би прави побуњенички и антисистемски филм био, на пример, онај о радници која је запослена у фабрици текстила, а чији је власник „страни инвеститор“? Она ради дванаест сати дневно, пред крај радног времена, у петак, саопштавају јој да је и субота радна. Наравно, запосленима већ пола године нису исплатили ниједан динар за прековремени рад (овде), а радница прима тек €200 месечно. Но, зато радници не смеју да попију више од две чаше воде дневно, при чему 280 жена користи један тоалет. Очитавање идентификационе картице приликом одласка у WC је обавезно, како би супервизори знали колико су се дуго јадне жене задржале у заходу (овде).

Још ако би се у филму приказао и политичар који хвали тог „страног инвеститора“ јер је, ето, „дошао да помогне Србији“, политичар који раднице горљиво позива на „тежак рад“, а народу обећава живот у Семирамидином ЕУ врту „најкасније за годину, годину и по, две у најгорем случају“… Зар не би то био прави антисистемски, антиколонијални и субверзиван филм?

Али не, селективна перцепција посебно је развијена код наше аутоконијалне интелигенције. Она у данашњој Србији не примећује читав низ горућих животних питања. Јер, за филмове о таквим проблемима хрватски, француски или арапски фондови тешко да би дали и цент.

Ето то је наша стварност. Између мноштва селективних слепила потребно је задржати здрав разум, поштење и истинску храброст. Управо ове три врлине нужан су предуслов опстанка нашег друштва и препорода овог народа.

„Да будемо мудри као змије и безазлени као голубови. Мудрост ће нас сачувати да нас вуци не раскину, а доброта да и ми не постанемо вуци.“

Categories: Колонија Србија

Tags: НАТО бомбардовање, Огњен Главонић, Слободан Антонић, филм