Неки ће опет у ровове ако затреба јер, ми који ћемо ићи, друге Србије немамо. Нека размисли и онај који позива Србе да не иду у ровове! Нека свој кукавичлук, издајнички, и поданички карактер задржи за себе
Да ли је тачно да Срби не смеју више у ровове из којих би бранили своју отаџбину?
Да ли је тачно да Срби неће више у ровове из којих би бранили отаџбину?
Да ли је тачно да Срби неће у ровове јер је у рову, мокро, блатњаво, мрачно, хладно и до –15 степени Целзијуса.
Да ли је тачно да Срби никада више неће ратовати за Србију?
Да ли је тачно да ће Срби допустити да им убијају децу, рођаке, комшије…Народ?
Да ли је тачно да Србима више није стало до онога што је њихово вековима?
Да ли је тачно да Србе више није брига за њихове претке, за оно што су им преци оставили?
Да ли је тачно да сваки Србин треба да буде аутошовиниста, да негира себе, свој народ?
Да ли је тачно да Србин треба да постане ЕУфанатик, роб ЕУфанатизма?
Да ли је тачно да Србин има само једну опцију да би опстао, опцију ЕУ?
Да ли је тачно да је та опција погрешна или бар неостварива у догледно време, или никако.
Да ли је тачно да су исти ти из ЕУ бомбардовали Србију да би убили свако зрнце српског духа и отпора и принудили Србе да их прихвате као неминовност, као колонизаторе?
Да ли је тачно да су ти колонизатори истоварили на Србију 15 тона осиромашеног уранијума и учинили продужени геноцид над Србима и њиховом децом?
Да ли је тачно да је данас срамота бити Србин?
Да ли је тачно да су сви Срби постали кукавице?
Није и нису, сигурно!!
Неки ће опет у ровове ако затреба јер, ми који ћемо ићи, друге Србије немамо.
Ови који неће ићи, нека размисле шта раде и кога ће дочекати када све прође.
Нека размисли и онај који позива Србе да не иду у ровове!
Нека свој кукавичлук, издајнички, и поданички карактер задржи за себе, за сличнима себи, и нека слободно гланца ципеле и чизме ономе коме је обећао да ће Србе претворити у љиге без храбрости, поноса и части.
То се никада неће десити!
Има Србија још деце која су јој верна јер је Србија вечна.
Categories: Преносимо
Mртва стража са Kошара
(Стихови: Ненад Милкић; стихове рецитује: Миле Васиљевић)
Лутајући светом земљом,
где одавно нема мира,
пратио сам уске стазе
ловаца и пастира.
Од људи сам склањао се,
да зликовци ме не би чули,
пут жеља доведе ме
у ходочашће караули.
Ал’ превари ме Божје време,
мрак на путу ухвати ме,
зграду свету ја угледах
у сумраку, усред зиме.
Љубим зидове рушевине,
сузе не знам сада скрити,
ја по мраку не смем назад,
овде морам преноћити.
Ватру палим од сувог лишћа,
ту где беше спаваона,
полусрушен зид заклања,
не види се споља она.
Покушавам да се згрејем,
од студени док се склањам,
ипак, не кајем се што сам дош’о,
већ ноћима ја је сањам.
Вук се зачу у даљини,
и фијук ветра који дува,
а ја сам у планини,
не бојим се – Бог ме чува.
Глуво доба, поноћ прође,
тмина овде тајне крије,
док цео свет спава, снива,
тад се буде Проклетије.
Оживе караула.
Све утваре Бог да прости,
на њима су униформе
наше војске из прошлости.
,,Ко сте ви добри људи?,,
гласом страх се мени ствара
„Не бој се, ми смо стража,
мртва стража са Кошара.“
Тад угледах око себе
свако својим путем иде,
млади момци чедних лица
као да ме и не виде.
„Којим добром дође брате?“
тргнух се на глас дечака,
„овде ретко и дању сврате,
а камоли усред мрака.“
„Углавном су то шверцери
што беже из Албаније,
многи од њих што дођоше
не напустише Проклетије.
Али и њих је сад све ређе,
због тога је овде тама,
живи више не долазе,
сад припада она нама.“
„
Видим наш си, нашег рода,
како си стиг’о довде,
Хајде реци сада нама,
Што си дошао? Шта ћеш овде?“
„Дошао сам“ – одговарам,
а срце ми од страха бије,
„да се Богу ја помолим
на месту ваше погибије.“
Тад утихну караула,
у свом су послу стали,
граничари тужних лица
у мене су погледали.
Уплаших се те тишине,
уз кичму ми крену зима,
као да сам и сам мртав,
стрељан њиховим погледима.
„Откуд знаш да смо мртви?“
проговара тад утвара,
па се смех заорио
одјекујући са Кошара.
„Шалим се. Знаш да јесмо.
Свако од нас у смрти спава,
али дрхтимо сваке ноћи,
бојимо се заборава.“
,,Ето ја сам имао мајку,
што је мене срећом звала,
на пут често гледала је,
мене није дочекала.
И имао сам трудну жену,
са њом сам снове снио,
родила је мени сина,
син ме није запамтио.“
„Видиш ли оног тамо,
сви му помреше кад су чули
да су му горе у планини
вукови тело растргнули.
А јауке које чујеш,
тај нам се вратит’ жели,
њега су још живога,
у ланцима к’о пса одвели.“
„Не жали нико од нас
што је свој живот дао,
ја бих се опет, кад бих мог’о,
за Србију жртвовао.
Али не желим ћутати више
о неправди што нас дави,
ми смо српству све предали
а српство нас заборави.“
„Гробови су расути нам
њих пазити нико неће,
кад нас наши забораве
ко ће за нас палити свеће.
Само другови што су живи
присете се током разговора
о данима заједничким.
Него брате сад’ ће зора,“
„Хајде крећи, брзо иди,
нек’ ти пут прође у срећи,
о нама пиши, причај,
ал’ више се не окрећи.
Не долази, не тражи нас,
легенда се речју ствара,
Србију поздрави нам
од мртве страже са Кошара.“
Пробудих се сав у зноју
од ватре тек дим оста,
присетих се прошле ноћи,
нека им је земља проста.
Палим свећу, Бога молим,
сузно око наду тражи,
ја вас нећу заборавити,
завет дајем мртвој стражи.
Слава палим херојима Кошара!!!
https://www.youtube.com/watch?v=CKnW5-eOtqk#t=32
Драган Славнић
Зеко !
Моја деца у ров ? Никада !
Мојој деци желим нешто сасвим друго.
Желим им оно што каже песник :
Да имају велико имање,
велику кућу, велику породицу !
Да седе
у кујни пуној тигања, кутлача, шерпи !
Асталчина уза зид, около клупе,
а за асталом ташта и таст, шураци,
трудне свастике, трудне снаје, зетови, њина деца,
пашенози, браћа, јетрве, сеоски поштар !
А и за просјака има места и хране !
У дворишту овнујски рогови, алат,
свињске длаке, ћуреће главе, дрва,
кокошје перје на пању и око пања !
А са шпорета црног, из плаве лончине,
пасуљ градиштанац мирише раскуван !
У пасуљу сува ребарца, лук,
лорбер, мирођија, целер, паприка, першун !
А башка мирише запршка из тигања !
За асталом чује се језик српски,
језик румуњски, маџарски,
столарски, ковачки, свињарски,
средњотехнички, пољопривредни,
из дворишта кокошији и крављи, из храста врапчи,
из Дунава шарански и смуђевски,
и све се разуме,
и што петао кукуриче са руде,
и што лонац крчка, и што липа шкрипи !
Па после ручка изађу преткућу,
о зиду венци лука белог и црног,
венци сувих месечарки, венци риба,
с прага им почиње цео Банат, и Бачка,
дува ветар, оће да преснежи, мирише врућа ракија,
а један облак над дудовима кипи !
. . .
(Песма о великој кући и породици, Љубомир Симовић)
Деда Ђоле
Драги Деда, не би било ни тебе ни твоје деце, ни мене ни моје деце да неки твоји и моји преци нису џеџали по рововима.
Како је када загусти и када је глава на пању питај наше Србе из РС.
Да ли се онда иде у ров или се чека џелат да ти принесе овако идиличан приказ из ове песмице!
Поштовани Деда Ђоле,
Када дођу ружна и несрећна времена по Народ онда свако од нас има могућност избора.
-Да оде у ров
-Да дезертира
– Да колаборира са окупатором
Песма коју сте навели је идилична, одише миром и срећом.
Да ли ће бити мира и среће када окупатор крене да нас усрећује?
То је већ питање перцепције шта је срећа у овом случају?
Окупација или слобода?