Спремајући Бесмртни пук постало ми је јасно колико нам вријеме за подизање свијести о значају културе сјећања истиче; колико је тешко васкрснути свијет Другог свјетског рата. Армија људских лица недостаје – у пламену посљедњег рата нестало је обличје цијелог једног свијета

Улазак Бесмртног пука у требињски парк Јована Дучића

Организовати Бесмртни пук у Требињу није било лако, ипак, било је то драгоцјено искуство. Догађаји попут овог откривају пулс града, његово јавно и скривено лице. Уједно овакви догађаји показују српске врлине и мане, представљају својесврстан поглед у дубину српског националног бића.

Преко 500 људи прошетало је градом подно Леутара носећи српске и руске симболе, фотографије својих предака, ликове српских и руских хероја, имена мученика. Шта је то Бесмртни пук, по први пут је представљено становницима Требиња. Схватила сам да, још увијек, догађаји који представљају Русију, руско насљеђе и културу, споро и тешко путују до српских земаља. Информационa доминацијa западних мас-медија и њихових домаћих послушника је нешто под чиме још живимо.

Потом, овакви догађаји јасно показују у којој мјери, упркос протеклом времену од Другог свјетског рата и измирењу (својеврсно уједињење различитих политичких погледа, под заставом Републике Српске, једно од тековина Одбрамбено-отаџбинског рата) идеолошке позиције су још увијек главна препрека реализације пројеката попут Бесмртног пука, без обзира што он собом доноси, као прво позвање, надидеолошки карактер. Дакле, клин, који је убачен подјелом на лијеве и десне још увијек није извађен из српског бића, он се дубоко заплео у нашим крвним жилама.

Градоначелник Требиња полаже цвијеће

С друге стране, оно што буди наду, јесу самосвјесна дјеца, ђаци који с поносом носе фотографије хероја са Кошара, хероја неба – пуковника Миленка Павловића и капетана Милоша Жуњића, Богдана Жерајића, једног од првих носилаца борбе против аустроугарске власти у Босни и Херцеговини, Благоја Паровића, чувеног шпанског борца и једне од најкрупнијих фигура свога времена, краља Петра Првог Карађорђевића… Пронијели смо, и имена жртава НДХ-а, и имена погинулих у посљедњем рату.

Спремајући Бесмртни пук постало ми је јасно колико нам вријеме за подизање свијести о значају културе сјећања истиче; колико је тешко васкрснути свијет Другог свјетског рата. Армија људских лица недостаје – у пламену посљедњег рата нестало је обличје цијелог једног свијета. Изгубљене фотографије, запаљене фотографије, испретуране кости гробова – све је то требало пописати, у срце ставити, поред срца носити.

Непосредно прије шетње, казивала сам управо о тим својим импресијама нестајућег свијета руском конзулом у БиХ, Олесји Шербовој. „У Русији, кажу да је човјек жив док постоји сјећање о њему“, рекла ми је ова дивна жена.

Небо над Требињем

За предвечерје 8. маја била је најављена киша. Послијеподне није слутило на добро, над Требињем су се надвили мрачни и тешки облаци, ипак, њих је развејао вјетар и у вријеме у које кренусмо испред споменика херецеговачком Карађорђу, војводи Луки Вукаловићу, било је задивљујуће – небо без облака, зеленило свуда око нас и дах свјежине.

Наступ Галине Бокић и ђака из Љубиња на Академији

Цијели наш пут замишљен је тако да то буде одавање поште српским ослободилачким ратовим и, уједно, сјећање на руску помоћ која је долазила у пресудним часовима наше историје. Посјетили смо све споменике ослободилачких ратова. Бесмртно пуку су се у парку потом прикључили и ђаци из Љубиња под руководством Галине Бокић, професора руског језика и предсједника Координационог Савјета руских сународника у БиХ.

Након полагања цвијећа на све споменике ослободилачких ратова, услиједили су говори представника организатора скупа на Споменику борцима и фашистичког терора. Говори су били прожети духом пријатељства руског и српског народа, јасном свијешћу кроз шта смо прошли, али и изазовима који стоје пред нама.

Као круну ове вечери приредили смо Академију у част Дана Побједе над фашизмом. У програму су узели учешћа ђаци из Требиња, Љубиња и Невесиња. Програм су обиљежиле три теме: страдање, борба и побједа. Био је то лирско-епски историјски час: руске и српске пјесме, пјесме Првог и Другог свјетског рата, поезија, казивање о кључним биткама Другог свјетског рата; ритам бола, борбени ритам (маршеви Првог и Другог свјетског рата), химне које везују вијекове и склапају покидане струне наше историје, поезија у којима је сублимирана емоција вијековних тежњи за слободом… Вече за памћење! Дјеца су била на висини задатка – свјесна тренутка и своје улоге у њему!

Седам виолина: Наступ Музичке школе из Требиња на Академији у част Дана Побједе

Бесмртни пук у Требињу је плод српско-руске сарадње. Најприје дивна сарадња и разумијевање са координатором Бесмртног пука за Србију, Сергејем Глушченком, који нам је давао драгоцјене смјернице у ком правцу би се могао кретати наш визуелни израз. Потом сарадња, разумијевање и подршка Руске Амбасаде у БиХ, која нам је у самом почетку дала подршку и на крају, али не мање битно, сарадња са Градом Требиње и СУБНОР-ом Требиње, који су препознали колики значај представља организовање Бесмртног пука, не само за јужни бедем Републике Српске, него и за Херцеговину.

Организатори скупа су СУБНОР Требиње, Град Требиње и Међународни Савез „Насљедници Побједе“, уз подршку Владе РС, одбора за његовање традиције ослободилачких ратова, Амбасаде Руске Федерације и Кординационог Савјета руских сународника у БиХ.

Милана Бабић, координатор за школску омладину за подручје Балкана Међународног савеза Насљедници Побједе

Фотографије: Миљан Ратковић и Желимир Ковачина

Мила Тројановић Гашић: Од Невесињске пушке до Митровданске офанзиве

Зашто смо дозволили да се изгуби сјећање на наше славне претке?

Да ли прича о њиховој подијељености треба да надвлада причу о њиховом херојству?

Причати о прошлости, сводити рачуне и узети истину као мјерило, борити се истинитим причама – наше је позвање. Колико је то било тешко у рањеној Херцеговини дивно је предочила моја пријатељица Мила Тројановић Гашић, која се Бесмртном пуку прикључила са својим ђацима из Невесиња. Ђаци су се под њеним руководством мјесец дана спремали. Када сам је замолила да ми напише како је настао њихов чудесни културни програм са којим су наступили на Академији послије шетње, настао је овај текст.

М. Б.

Невесиње: Списак жртава НДХ

Како обиљежити Дан побједе над фашизмом у народу који има два антифашистичка покрета међусобно супротстављена?

Како прославити овај празник у вријеме када се пресвучени фашизам све више разголићује, а имате у тој побједи горак укус грађанског рата?

Шта за Србе представља тај 9. мај 1945. године? Крај страдања у геноциду у Независној Држави Хрватској? Крај окупације? Крај грађанског рата? Успјешно извршену револуцију?

Како је могуће славити побједе у сјенци толиких страдања српског народа?

Како пронаћи у тој страшној трагедији рата 1941–1945. тачке које нас спајају, а не раздвајају?

Како, уопште, објаснити дјеци да је народ који је дао толико живота за ту побједу, који је убијан до истрјебљења у том рату са свих страна, на неком дубљем нивоу можда и поражен?

Шта можете данас рећи дјеци Невесиња о Другом свјетском рату, а да то не буду само опште истине о великим биткама тог рата?

На крају крајева, које су наше битке Другог свјетског рата које би могле стати у ред са Колубарском и Церском битком, одбраном Београда и Солунским фронтом?

Може ли се славити као дан ослобођења дан када мученички страдају недужне дјевојке у некој несхватљивој мржњи и освети?

Може ли се тај 14. фебруар у Невесињу и по чему упоредити са 20. новембром 1918. године, кад јуначка српска војска на челу са капетаном Драгољубом Михаиловићем, дочекана искреним усхићењем народа, улази у Невесиње и коначно га ослобађа од туђина, после 437 година?

И можда је дјеци лакше објаснити жртву поднесену у ратовима за слободу од жртве поднесене у миру за оне који су нас сатирали у свим ратовима?

Како објаснити ученицима цинизам наших непријатеља да нас проглашавају данас фашистима и геноцидним народом? Како се могло догодити овакво обртање историје? Зашто смо им то дозволили?

Хоћемо ли нашој дјеци препустити да се сами сналазе на странпутицама историје коју нам други пишу? Хоћемо ли их препустити другима да их васпитавају и образују?

Хоћемо ли допустити и да од Другог свјетског рата прође 100 година без одговора на ова тешка питања?

Хоћемо ли прећутати 2045. стогодишњи јубилеј као што ћутимо 2018. о великој побједи српског народа?

И на крају, како одговорити на питање, које се намеће, ко чини Бесмртни пук код Срба? И зар само пук?

За почетак треба одговорити на питање шта је то што нас спаја. Урођена тежња ка слободи? Страдања невиних мушкараца, жена, дјеце? Обоје или нешто треће?

И не боли толико жртва поднесена за слободу с оружјем у руци колико жртва без могућности да се браниш!

Почевши од Невесињске пушке па до Митровданске офанзиве, покушали смо повезати тачке које нас спајају и представити ту непрекинуту нит ослободилачких тежњи српског народа и сјетити се свих невино страдалих, у посебно крвавом 20. вијеку!

Отуда у нашем Бесмртном пуку, и устаници Невесињске пушке, међу којима је и Петар Мркоњић, и Богдан Жерајић, и Марко Перин, као припадник Младе Босне, и солунски добровољци, њих преко шест стотина, и Благоје Паровић, шпански борац, и устаници из Јунског устанка 1941,отуда заједно Петар Самарџић и Обрен Ивковић, и невино страдали у геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској, и Милан Нишовић, четрнаестогодишњак, прва жртва усташког дивљања у Невесињу, и свештеник Богдан Ђоговић, свирепо мучен па убијен у истом геноциду, и слике и имена жртава комунистичког терора, и слике и имена погинулих бораца у Отаџбинском рату 1992–1995. године.

Све жртве имају имена.

Исписали смо имена свих оних за које смо знали, и истакли поједина имена као симболе отпора и страдања!

Колико је безимених жртава, никад нећемо сазнати!

Све у славу и част српског народа!

Мила Тројановић Гашић

Categories: Дневник читаоца/гледаоца

Tags: Бесмртни пук, Мила Тројановић Гашић, Милана Бабић, Невесиње, РС и Русија, Требиње