Архимандрит Јован (Крестјанкин): Беседа на празник Вазнесења Господњег

Господ се на дан Вазнесења раставио од Својих ученика за дуг период – до Свог Другог доласка. Господ је, међутим, вазневши се на небо, оставио Својој Цркви драгоцено духовно наслеђе – Свој благослов

У име Оца и Сина и Светога Духа!

И ви и ја смо, љубљени моји пријатељи, још увек обузети осећањем највећег догађаја преславног Васкрсења Христовог.

Јуче смо, последњи пут у овој години, слушали и својим устима изговарали свечана васкршња (пасхална) песмопојања. Данас већ празнујемо свечани догађај, који има огроман значај за нашу хришћанску Цркву, за васцели људски род. Црква нас данас подсећа на Вазнесење нашег Господа Исуса Христа на небо.

„Вазнео си се на Небеса, одакле си и сишао…“, пева данас света Црква, подвлачећи тиме величину нашег Спаситеља и Господа.

Он је од почетка био на небесима и сишао је на земљу да спасе пропали људски род.

Сишао је на земљу због љубави према нама. Окончавши Своје велико земаљско служење, Он се опет враћа Свом Оцу – тамо, где је и раније обитавао.

„Одакле си и сишао…“ Циљ ваплоћења Сина Божијег био је да свету огласи божанствену истину, да људе усмери на пут покајања и спасења. Да људима подари избављење од вечне смрти.

Савршивши дело спасења људског рода и помиривши Бога са људима, Господ се вазнео на небо…

Празник вазнесења сједињује у себи радост због сусрета и радост растанка.

После Учитељевих искупитељских страдања, смрт је апостоле раздвојила од Њега. Они су били веома ожалошћени. Међутим, као што знамо, Господ им се током четрдесет дана после Свог славног Васкрсења много пута јављао, беседовао са њима и поучавао их. Несумњиво да је сваки такав сусрет ученика са њиховим божанственим Учитељем за њих значио велику радост.

Међутим, наступио је и последњи сусрет, последња беседа Учитеља са ученицима. Након ње је следио растанак за дуг, дуг период до Његовог Другог доласка на земљу.

Требало је да тугују… Апостоли и најближи Христови ученици, још увек мала Црква која се тек стварала на земљи, били су, међутим, радосни… Еванђелиста Лука приповеда да су се апостоли након Вазнесења радосни вратили у Јерусалим (Лк. 24; 52). Њих је за ту радост припремио Сам Господ.

Ми знамо да се Спаситељеви најближи ученици нису одвајали од Њега у свим данима Његовог земаљског живота. Наслађивали су се беседећи с Њим, слушали су Његове поуке, видели су чуда која је сатворио…

Истина, они то тада још увек нису у потпуности и правилно разумели, јер нису били просветљени Духом Светим. Међутим, били су радосни да виде свог божанственог Учитеља, да испуне Његове заповести. Кад им је Он на Тајној вечери говорио да Му предстоји да пострада, да умре, да трећега дана васкрсне и да након тога сасвим оде од њих, Он је, наравно, приметио да су се они ражалостили.

Желећи да их утеши, Спаситељ је рекао: Кад бисте Ме уистину љубили обрадовали бисте се што рекох: одлазим Оцу. Ја ћу вам припремити место, да бисте и ви били где сам ја. Послаћу вам Духа Утешитеља, Који ће вас поучити свакој истини (упор. Јн. 14; 28). Као што видите, Христови ученици су били припремљени за будући растанак, и због тога се они радују.

Радују се и због свог Господа и Учитеља, будући да знају да се враћа у ону славу, која Му и припада. Радују се и због себе, и због васцелог људског рода.

Шта за нас, љубљени моји пријатељи, значи Вазнесење Господње?

Господ се вазнео на небо зато, да би га припремио за прихватање Његових истинских следбеника.

Идем да вам припремим место, рекао је Он апостолима, а посредством њих и свима нама, и ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к Себи, да где сам Ја будете и ви (Јн. 14; 23).

Зар то за ученике не значи радост?

Добро размислите о овим Спаситељевим речима. Колико је у њима љубави и бриге за људе!

Он је на земљи оставио Своје спасоносно учење, указао на пут којим треба да корачамо да бисмо достигли вечни блажени живот у неизрецивом Царству Божијем. Он је због искупљења наших грехова прихватио људско тело и освештао га Својом божанственом силом, и са тим преображеним телом се и вазнео на небо. На оно највише небо, где пребива Сам Бог, куда не продире ни грех, ни смрт, где постоје само светлост и правда, где Бог у неприступачном блистању открива Своју славу. Наш Господ је пошао тамо, на то место непрестаног присуства Божијег, да би припремио место свим Својим истинским следбеницима. Својим Вазнесењем на небо Господ је очигледно посведочио да је уистину Син Божији и истински Бог. На небо се вазносио Сам, Својом сопственом силом, показавши при том Своју божанствену величину.

Свети Григорије Богослов каже: „Спаситељу нису биле потребне кочије, нити му је била потребна помоћ ангела, јер се Творац Својом божанственом силом вазнео на небо. Вратио се тамо, где је од векова обитавао…“

Свети Јован Златоусти говори о тој истој величини Спаситељевој, о Његовој божанственој сили: „Господ се на небо није вазнео уз помоћ некога, ко би Га водио, него је Сам ишао тим путем.“

Разуме се да небо, на које се вазнео Спаситељ, није ово звездано небо које ви и ја видимо изнад себе. То није ни бесконачни светски простор, него највише небо – место обитавања Превечног Бога.

Пошто се вазнео на небо и седи с десне стране Оцу, Господ је самим тим показао да је Он, као Син Божији, и раније имао исту власт као и Отац. Сада ју је, Међутим, добио и као Богочовек, јер се Он вазнео у оном истом телу, у којем је пострадао и васкрсао из мртвих.

Као Бог, Он је свагда био на небесима и на сваком месту. Сада је Своју човечију природу, коју је примио од Пресвете Богородице, вазнео на небески престо Божији. Зар то није разлог за радост, без обзира што је за то био неопходан растанак са божанственим Учитељем?

Радост ученика и апостола била је већа него наша.

Они су били свесни величине Онога с Којим су, као пријатељи, били блиски. Ви сте пријатељи моји – тако је Господ називао Своје ученике (Јн. 15; 14).

То је велика радост и за нас, који живимо на земљи. Господ се вазнео и Својим телом ушао у Очеву славу. Како каже свети Јован Златоусти, ми сада са страхом и дивљењем посматрамо и видимо, да се у дубинама тајне Пресвете Тројице налази човек! Човек Исус Христос!

Да, Он је Син Божији, али је и нама близак.

На почетку смо рекли да је Вазнесење празник растанка. Међутим, какав је то растанак? Господ усходи на небо и са Собом у тајну божанственог живота уноси и васцелу тајну човека. Ето шта сада представља човек! Сада нам постаје разумљива радост апостола.

Сада су имали све: имали су небо на земљи, вечност је била у њима самима и они су били у вечности.

И ми, љубљени, морамо тежити ка задобијању такве свести.

Вазнесење Господње на небо је најтешње повезано са нашим спасењем, са личним спасењем свакога од нас.

Приликом растанка са Господом, у време Његовог Вазнесења, видимо пројаву Божије љубави према људима, која нам указује на наш, људски призив.

Као што поучава апостол Павле, тражите оно што је горе, где Христос седи с десне стране Бога. Мислите о ономе што је горе а не што је на земљи (Кол. 3; 12).

Господ нам је поуздани помоћник у остварењу тог великог призива. Иако је телом отишао из земаљског света, Он не престаје да се брине о Својој Цркви. Он је обећао апостолима: Ја сам с вама у све дане до свршетка века (Мт. 28; 20).

Пријатељи моји, наши велики празници нису само подсећања на овај или на онај еванђелски догађај или на догађај из црквене историје.

То су светиљке које нам показују поуздан пут ка вечном животу, пут усавршавања наших душа.

Господ је учинио све за наше спасење. Својим вазнесењем на небо, Син Божији нам је отворио пут у небеске обитељи. Међутим, само од нас зависи хоћемо ли ићи показаним путем или ћемо се зауставити на пола пута.

Као што је речено, након Вазнесења Господњег на небо сада се са десне стране Оца налази Син Човечији, обучен у наше, људско тело. Он се у то тело није обукао само за кратко време него за свагда, показујући тиме прекрасну силу и прекрасна својства света који је Он створио. Другачије речено, све што је Он створио може да буде духовно и богоносно.

Овде постаје очигледна и човекова величина, као и онај узвишени задатак који је Бог приуготовио за човека.

Нама, простим људима, тешко је да то разумемо. Тешко нам је да се уздигнемо до висине богословља. Међутим, ми верујемо, а вера је изнад знања јер је она свемоћна, и то управо тамо где је знање немоћно.

Ми верујемо да је управо на тај дан, на дан Вазнесења Господњег, човек добио могућност да стално буде са Богом. Пут ка томе показао нам је Христос Спаситељ.

Пут, којим и ми можемо да достигнемо висину свете славе, јесте онај исти пут којим је у славу ушао наш Господ, тј. пут крста, пут очишћења, самоодрицања и спољашњих и унутрашњих страдања.

Преиспитајмо, драги моји, да ли путем Христовим идемо на небо?

Пут Господњи мора да буде пут свих и свакога. Наш Господ је пострадао за све нас подједнако. За све нас је подједнако отворено небо! Истински хришћанин ће у свим животним околностима и у сваком случају имати на уму да је он наследник неба и санаследник Христов, па ће и поступати саобразно свом одређењу.

Нека, међутим, свако од нас поштено каже, да ли је у њему много тога неземаљског, небеског, Христовог?

Сетите се да су апостоли, кад се Господ вазносио, из љубави према свом Учитељу дуго стајали и гледали у небо, које је примило њиховог Господа и Учитеља. Због тога су им ангели, који су се тада појавили, рекли: Што стојите и гледате на небо (Дела ап. 1; 11)?

Будући да смо ми у већини склони земаљском и привременом, требало би да саслушамо ангелски прекор: Синови људски, зашто стојите и гледате на земљу а не на небо? Обратите своје очи ка небу, погледајте вашег Спаситеља, Који још одавно гледа на вас. Ступите на пут према небу, који већ одавно лежи пред вама…

Када нам Христос каже: Одреци се себе, узми крст свој па хајде за Мном, Он нам не говори само о томе да би током свог привременог живота требало да се одрекнемо земаљских пристрашћа и да, следећи Њега, узмемо на себе целокупно бреме земаљског живота. Он нам говори о нечему већем, односно, да смо дужни да следимо за Њим и да будемо тамо где је и Он, у слави вечног божанственог живота (в. Јн. 12; 26 и 17; 24).

Неопходно је, међутим, да се достојним животом припремимо да будемо причасници те славе.

У Посланици Солуњанима, апостол Павле каже да ће у последњем дану доласка Господњег они који верују у Њега бити узнети на облацима, да би Га сусрели у ваздуху. То значи да се истинским следбеницима Христовим мора догодити нешто, слично Вазнесењу Самог Господа.

Ето шта је Господ учинио за нас!

Тешећи Своје апостоле, Спаситељ је обећао да ће им послати Светога Духа, Који ће их поучавати у Његовом одсуству. Као што знамо, Дух Свети је на дан Педесетнице сишао на апостоле. И не само на апостоле, него на све верујуће. Од тог доба, он непрестано обитава и обитаваће до свршетка века у Цркви Христовој, припремајући људе за обитељи Оца Небеског. Радујући се ономе, што је Господ за нас учинио, изведимо и поуку. Управимо свој дух ка небу, за вазнетим Господом. У свом духовном усавршавању, постанимо виши од страсти и порока, вазнесимо се на висину врлина и чистоте. Нека нас не уплаши узани и трновити пут ка небеској отаџбини. Тај пут више није нов! Њиме је већ прошао Сам наш Господ и Спаситељ.

Према томе, љубљени моји пријатељи, у светлости Вазнесења Христовог нама је сасвим јасан наш животни пут и наш задатак – да будемо саучесници славе Божије. Обратимо свој поглед ка небу – тамо, где се вазнео Христос. Света Црква нас свагда призива а посебно нас на овај дан подсећа да су тамо, где је отишао Господ, вечне обитељи праведних. Тамо је радост непрестаног созерцавања лица Божијег! Тамо је вечни живот!

Као што смо рекли на почетку, Господ се на дан Вазнесења раставио од Својих ученика за дуг период – до Свог Другог доласка. Господ је, међутим, вазневши се на небо, оставио Својој Цркви драгоцено духовно наслеђе – Свој благослов.

Док се вазносио, Господ је благосиљао ученике и није престајао да их благосиља све док Га није сакрио облак. Тај свеутврђујући и свеосвештавајући Божији благослов остао је заувек урезан у памћење ученика. Њега су свети апостоли и проповедници хришћанства проносили по читавом свету. То осећамо и ми. Требало би, драги моји, да знамо и да запамтимо, да је тај благослов свагда жив и делотворан, да је свагда испуњен благодатном силом, да свагда са собом носи дар Божији, да наше душе и срца свагда вазноси ка Богу. У том благослову је наша радост и извор наше снаге. Амин.

25. маја (7. јуна) 1992. године

(Светосавље.орг)

Advertisements


Категорије:Поново прочитати/погледати

Ознаке:, , ,

Пошаљите коментар

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s