Дан очева треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело

Када је човек уплашен, он виче: „Мама!“ То је инстинктивни крик човека који се налази у опасности. На мој поглед, реч „мама“, означава усмереност ка биолошком животу и његовом очувању.

Реч „тата“ значи нешто сасвим друго. Да поменемо Дан очева у нашој земљи – две трећине грађана је затражило да се у наш календар званично уведе овај празник.

Мама је симбол за удобну топлину и очување биолошког постојања. Са мамом је топло, ушушкано и слатко. Ушушкано као у утроби, као у загрљају. Живиш ништа не примећујући, док се кријеш иза њене сукње.

Реч „тата“ садржи сасвим друге асоцијације и други смисао. Тата је цивилизација. У речи „тата“ садржана је власт, послушање, одговорност. Отац је у старом свету означавао јединство три власти. Тата је био и војни командант, и имућни домаћин, и биолошки отац, који има пуну власт над свима који су под његовом руком.

То јест тата је цивилизација, вертикала. Мама је хоризонтала. Потребни су и тата и мама. Без тате није добро. Тата је, из неког разлога, у нашем сазнању на маргини.

Делимично је он сам себе тамо сместио, делимично су га изместиле маме. Ево те инфантилизације и феминизам сазнања секу живу породицу. То је, по свему судећи, самоубиство. Као када би некоме одсекли главу – то више није човек.

Зато Дан очева, наравно, треба да се уведе. Дан одговорности, дан преузимања на себе права и обавеза. Дан силе са којом је добро живети. Јер не може се дуго живети само од доброте и топлине. Потребна је још и нека сила, која крупном сољу соли доброту и топлину, и претвара их у укусно јело.

Потребна је идеја оца. Неки идеал оца треба да се снесе у нашем друштву. Код маме нема шта да се носи, чињеница је да је она мама. Или се залетела, или је из љубави родила, или има једно дете, или има осморо деце – ништа то није важно, јер је она мама. Једном мама, увек мама. Чињеница материнства чини жену мајком – и крај.

А са татом не. Чињеница очинства, чињеница зачећа човека, не чини неког оцем. То је само залог будућих односа. Потом је потребно формирати одговарајући однос према жени, према будућим новорођенчадима. И цео тај социјум, који се формира око трудног стомака, и то је исто идеја оца.

Народ треба да излегне идеју оца. Благу идеју правог родитеља. И, наравно, да га празнује.

Тата може све на свету – и да плива прсно, и да грми басом, и да цепа дрва. Само не може да буде мама. То је исправна совјетска песмица, апсолутно исправна.

Тата у кући – све је у реду, ложи се и не гаси се светло. Тата је у кући, наравно, главни, ако, наравно, мама није ту.

Добре песме су биле у то време. Данас треба да се вратимо на то нормално сазнање.

Прави мушкарац је ловац, заштитник. Онај који иде и на пецање, и који може пиштаљку да направи, и ако затреба, може да заштити. Онај који, што је најважније, неће оставити. И који неће пре времена да умре од тешког пијанства. Који ће научити молитви – јер то треба да учи мушкарац.

Отац је главни кад је вера у питању.

Са руског Ива Бендеља

Телеканал «Царьград»

(Православие.ру, 28. 4. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Ива Бендеља, беседе, отац, православље, протојереј Андреј Ткачов