Православни мисионар проповеда Христа свету, он на сваког човека гледа као на икону Божју, он види оно добро (лик Божји) у другом човеку, али, види и грех у њему (као што свој грех увек има пред собом и прво вади трун из свог ока)

Никола Варагић

Православни мисионар или проповедник не може да научи другог човека шта је вера. Вера се не учи од другог човека. Бог у човеку ствара веру. Вера је, пре свега, подвиг човеков (лични подвиг појединца да верује упркос свему што му разум и телесне очи говоре). Вера је лична – могуће се само лично усвајање Господа Исуса Христа (лични подвиг вере значи одрећи се самога себе и носити свој крст). Вера се не намеће, врлине се не намећу. Разум поробљава, а вера ослобађа. Човек је слободан једино када је у Богу. Свака личност у којој живи Христос је слободна и непоновљива. Суштина слободе је у одлучности да се следи воља Божја. У Богу ништа није детерминисано, осим да се чини добро, и „онима који вас мрзе“ (Мт. 5; 44). Колико се човек приближава Богу, толико се Бог приближава човеку.

Православни мисионари или проповедници, када говоре, не угађају људима, „него Богу који куша срца наша“ (1. Сол. 2; 4). Православни мисионар, проповедник или духовник може једино да упозна незнабожца са Христом, може да му покаже, личним примером (делима) и исправним проповедањем Христовог учења, савршен узор и пут спаса, може да му остави знакове поред пута, може да му помогне са молитвом – све је до тог човека и Бога. Свако је одговоран само за спас своје душе, сам стоји пред Богом и сам води дијалог са Лицем Другог. Бог сваког човека који куца (који се искрено покајао и признао да је у власти Бога), прима и награђује вечним животом. Спасења нема без Христа Спаситеља. Хришћанин жели да позна Христа, он не верује у неког апстрактног бога (као неку „вишу силу“), нити верује да се човек може самообоготворити, тј. да му није потребна обожујућа Благодат. Христос је био жив човек, од крви и меса, као и било ко од нас, а опет, Христос је Бог, Личност Свете Тројице, са којом водимо дијалог – осећамо Га као да је део нас, али постоји разлика између човека и Бога, јер човек кога је Христос познао, или који прими Христа у себе, постаје бог, али увек остаје и човек (грешан, несавршен). Зато је покајање важно. Ко се не покаје, и не осећа „страх Божји“, не може познати или примити Христа и не може постати пријатељ Божји који се ничега не боји.

Неће свако примити Христа као свог спаситеља – неки људи ће примити антихриста. „Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити“ (Јн. 5; 43). Што се тиче таквих људи, „по првом и другом саветовању, клони их се“ (Титу 3; 10), а ако „ко не послуша речи наше, оног посланицом назначите, и не мешајте се с њим, да се посрами. Али га не држите као непријатеља, него га саветујте као брата“ (2. Сол. 3; 14-15). Клоните се и оних људи „који се завлаче по кућама, и робе женице које су натоварене гресима и воде их различне жеље, а које се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2. Тим. 3; 6-7). Клоните се и оних верника „који имају обличје побожности, а силе су се њене одрекли“ (2. Тим. 3; 5). Клоните се и оних „људи који имају ум изопачен и немају истине, који мисле да је побожност трговина“ (1. Тим. 6; 5). У сваком случају, морате да „извадите злога између себе“ (1. Кор. 5; 9-13), и „да се владате поштено према онима што су напољу, и да од њих ништа не потребујете“ (1. Сол. 4; 12). Христос тражи да волимо грешнике и да их примамо ако се покају, али и да избацимо из своје средине грешника који се представља као верник и праведник. „Јер сте ви сви синови видела и синови дана: нисмо ноћи нити таме“ (1. Сол. 5; 5). И „вас Господ да умножи, и да имате изобилну љубав један к другом и к свима, као и ми к вама. Да би се утврдила срца ваша без кривице у светињи пред Богом и Оцем нашим, за долазак Господа нашег Исуса Христа са свима светима Његовим. Амин“ (1. Сол. 3; 12-13).

Ко (слободно) заволи Бога или прими Христа, поштује и заповести Божје и служи закону Божјем, тј. поштује све свете догме тако што непрестано практикује све свете врлине. „Ко очекује да схвати заповести без њиховог испуњавања и да кроз учење и читање оствари то што жели, личи на човека који уместо истине уображава сенку“ (Св. Григорије Синаит). Исто се односи на слушање проповедника. Слушајући проповедника, не можете научити шта је вера и не можете схватити заповести. Врлине се морају непрестано практиковати, али, пре свега, треба примити благодат Духа Светог и разликовати добро и зло, пошто је „разликовање добра и зла веће од сваке врлине“ (Св. Исак Сирин). Благодат Духа Светог прима онај који учини подвиг вере и очисти своје срце и свој ум (ко то уради, има чисту савест и лако разуме и поштује заповести, јер он љуби добро ради самог добра).

Хришћанство се шири вером (праведника), која кроз љубав и под благодаћу дела. Сваки грешник је непријатељ праведника, јер је грех повезан са ђаволом, са непријатељима Бога и људи који траже Бога. Али, Христос од нас тражи да мрзимо грех, а не грешника, и да се против зла боримо чинећи добро. Јер, ако чинимо зла дела и мрзимо грешника, онда се не разликујемо од нехришћана и не побеђујемо зло у себи, не стварамо православну културу, не чинимо свет бољим местом за живот и не припремамо себи пут ка Царству Божјем. Ако сте хришћанин, онда волите и непријатеље или грешнике (нисте „зилот“), али, не живите истим начином живота, не радите исто што и они или не постајете исти као и непријатељ или грешник (нисте „екумениста“, или масон, или окултиста или идолопоклоник…), пошто га не мрзите, нити желите да га на силу натерате да се крсти и постане православац. Ви се угледате на Христа, своје мисли преиспитујете Богом, пред којим одговарате само за оно што сте ви лично мислили, осећали и урадили. Непријатељ може мучити ваше тело, може вам претити, може убити тело, али не може одузети или убити вашу душу, она увек може да остане слободна и верна Христу (или Цркви, породици, народу, држави…). Душа је дух или ум – ако имамо „ум Христов“ (1. Кор. 2; 16), остаћемо слободни и нећемо радити оно што није воља Божја, поштоваћемо једино жеље и завете Христове. Ко се издигне изнад друштвеног и биолошког детерминизма, припада само Христу и има „ум Христов“ (или „владајући ум“ – разликује добро и зло, одбија грешне помисли или помисли које долазе од ђавола, а прихвата само помисли које долазе од Бога).

Дакле, ако се угледате на Апостоле, који су се угледали на Христа, онда да „никакво ни у чему не дајете спотицање, да се служба не куди. Него у свему покажите се као слуге Божје – у трпљењу многом, у невољама, у бедама, у теснотама, у ранама, у тамницама, у бунама, у трудовима, у неспавању, у посту, у чистоти, у разуму, у подношењу, у доброти, у Духу светом, у љубави истинитој, у речи истине, у сили Божјој, с оружјем правде и надесно и налево, славом и срамотом, куђењем и похвалом, као варалице и истинити, као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи…“ (2. Кор. 6; 3-10). „Јер се никакав војник не заплеће у трговине овог света да угоди војводи. Ако и војује, не добија венац ако право не војује“ (2. Тим. 2; 4-6). „Јер је боље, ако хоће воља Божја, да страдате добро чинећи, неголи зло чинећи“ (1. Петр. 3; 17). Важно је „само да не пострада који од вас као крвник, или као лупеж, или као злочинац, или као онај који се меша у туђе послове. А ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога у овом догађају (5; 15-16). „Јер каква је хвала ако за кривицу муке трпите? Него ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом. Јер сте на то и позвани, јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом“ (2; 20-21). „Јер нам Бог не даде духа страха, него духа силе и љубави и чистоте. Не постиди се, дакле, сведочанства Господа нашег Исуса Христа, ни мене сужња Његовог, него пострадај с јеванђељем Христовим по сили Бога“ (2. Тим. 1; 7-8). „Ако дакле умресте с Христом стихијама света, зашто се као живећи у свету препирете. Не дохвати се, не окуси, не опипај; које је све на погибао ономе који чини. По заповестима и наукама људским?“ (Кол. 2; 20-23).

Православни мисионар проповеда Христа свету, он на сваког човека гледа као на икону Божју, он види оно добро (лик Божји) у другом човеку, али, види и грех у њему (као што свој грех увек има пред собом и прво вади трун из свог ока) и не баца бисере свињама (Мт. 7; 6), или онима који су изабрали или примили антихриста, и свесно чине зла дела. Међутим, већина људи не служи свесно ђаволу – рађају се у мраку (тј. у стању грехопада), живе у мраку, нико им није рекао Истину и нису видели Светлост, и за њихове душе (или за сваку изгубљену овцу која може да се нађе и врати) се вреди борити, тако што ће им, они који су познали Христа, проповедати Истину, да би онда они, који нису упознали Христа, могли да изаберу између Светлости и таме, између Христа и антихриста – јер, који се „двоуми непостојан је у свима путевима својим“ (Јак. 1; 8), и њему треба помоћи да изабере пут ка Богу. „Ако ли гледате ко је ко, грех чините, и бићете покарани од закона као преступници“ (2; 9). „Јер који зна добро чинити и не чини, грех му је“ (4; 17). „Јер непрестана молитва праведног много може помоћи… Ако ко од вас зађе с пута истине, и обрати га ко, нека зна да ће онај који обрати грешника с кривог пута његовог спасти душу од смрти, и покрити мноштво греха“ (5; 16-20). Проповедати Христа значи вратити грешника на прави пут – на пут ка Богу. Покајање је „поправљање пута“ ка Богу. Неко проповед прима „не као реч човечију, него (као што заиста јесте) реч Божју, која и чини у вама који верујете“ (1. Сол. 2; 13), а неко не прима уопште. „Које унапред позна, унапред и одреди, да буду саобразни лику Сина његова“ (Рим. 8; 28-39).

Православни мисионар је успешан у својој мисији једино ако они неправославни (или они маловерни и неофити међу православнима), којима проповедају Христа, стекну духовно-онтолошки приступ духовном животу: ако за све друго држе да су „трице“, само да Христа познају и буду познати од Христа. „Да вас, дакле, нико не осуђује за јело или за пиће, или за какав празник, или за младине, или за суботе“ (Кол. 2; 16). Важно је да све што „чините, од срца чините као Господу, а не као људима“ (Кол. 3; 23). И да не заборавите: „У први мој одговор нико не оста са мном, него ме сви оставише. Да им се не прими! Али Господ би са мном и даде ми помоћ да се кроза ме сврши проповедање, и да чују сви незнабошци“ (2. Тим. 4; 16-17). Јер ми „себе не проповедамо него Христа Исуса Господа, а себе саме ваше слуге Исуса Господа ради. Јер Бог који рече да из таме засветли видело, засветли у срцима нашим на светлост познања славе Божије у лицу Исуса Христа“ (2. Кор. 4; 5- 6).

„Благословен Бог и Отац Господа нашег Исуса Христа, Отац милости и Бог сваке утехе, који нас утешава у свакој невољи нашој, да бисмо могли утешити оне који су у свакој невољи утехом којом нас саме Бог утешава“ (2. Кор. 1; 3-4).

Categories: Српско православно стање

Tags: Никола Варагић, апостоли, православље