Министар Вукосављевић је сада прекардашио с ћирилицом и с плурализмом српске културе. Стога – у Младеновац! Није невоља што је културна Стратегија 2027 гурнута под лед и што ће њен творац бити смењен. Невоља је што је још једном демонстрирана снага нашег аутоколонијалног естаблишмента
Слободан Антонић (Извор: Јутјуб)
Блиц је ових дана објавио да смењују министра културе Владана Вукосављевића (овде и овде).
Цела актуелна Вучићева влада – с Брнабићевом на челу, као својеврсним фикусом – тешко да заслужује неко нарочито поштовање. Ипак, у тој влади налази се и понеки министар који је бар нешто покушао да уради на националном плану.
Рецимо, Вукосављевић. Он је први српски министар културе, после 1918. године, који је истински пробао да заштити наше примарно писмо – ћирилицу. Вукосављевић је, уједно, и први министар који је српску културу покушао да дефинише као плуралистичку.
Због ове дрскости, другосрбијански културтрегери водили су систематску кампању против Вукосављевића. И пошто су се ухватили за његове грешке које су првенствено резултат наддетерминишућег Вучићевог обрасца – манипулације у сфери медија – нашли су се, ових дана, на прагу да изгурају Вукосављевића из Министарства културе.
Уопште се не солидаришем с Вукосављевићем када су медији у питању. Али, руку на срце, он за то доиста и није главни кривац. Међутим, због две поменуте ствари – заштите азбуке и афирмације вишедимензионалности наше културе – не могу а да не жалим због његовог неуспеха.
Владан Вукосављевић (Фото: Марина Лопичић/Курир)
Вукосављевић је, наиме, направио „Стратегију развоја културе до 2027. године” (овде) која је, суштински, први државни документ у којем је уочен културцид ћирилице, и у којем је предложено како би се тај проблем могао решити.
Другосрбијански култур-комесари су, међутим, на тај документ реаговали оркестрираном галамом. О њиховој екстремној нетрпељивости према заштити ћирилице предложеној у Стратегији 2027, опширније сам писао овде.
Сада ћу само додати да је коментатор Пешчаника Саша Илић дошао на јавну расправу о Стратегији 2027 како би изнео оптужбу да се од Стратегије „прави идеолошко-националистички програм, иако имамо Уставом решено питање језика и писма”, те да предложене мере које се односе на ћирилицу представљају „дискриминацију”, и нешто што је „опасно, окренуто прошлости, идејама Добрице Ћосића и Милорада Екмечића” (овде).
Дакле, дискриминација је заштита ћирилице коју управо Устав препознаје као наше главно писмо, а није дискриминација ако се становиште Добрице Ћосића и Милорада Екмечића проглашава „опасним” и „окренутом прошлости” – као да нису у питању велики књижевник и историчар, већ какви партијашки црнокошуљаши?!
И ТВ N1 уприличила је „расправу” на ту тему (овде). У њој је водитељка поставила и ово питање: „Стратегија предвиђа да је добар део средстава (буџета за културу) намењен очувању ћирилице. Да ли је то предимензионирано?“ (овде, 12:08 и даље).
То је апсолутна бесмислица. Стратегија 2027, наиме, уопште не разматра како делове буџета за културу распоредити по појединим ставкама. Понајмање Стратегија одређује да се „добар део средстава” мора „потрошити на ћирилицу”.
Реч је, наравно, о измишљотини коју је лансирао другосрбијански културни естаблишмент, а коју је уредно пренела и дотична водитељка. Било је, дакако, потребно да се иницијатори Стратегије представе као националистички лудаци који све паре хоће да потроше на то заостало писмо, како би се цела Стратегија дисквалификовала.
Заостало писмо? Погледајте само шта радикални новосадски грађанер, Тихомир Новак, пише о азбуци: „А шта нам то говори мањак ћириличних табли (у Новом Саду)? Две ствари. Прва је да се Нови Сад глобализовао, да више није она стара `српска Атина`, у којој се некад `мислило и на ћирилици писало за цео српски народ`. Друга ствар је отмено присуство латинице” (овде).
И ето нам типичне аутоколонијалне матрице. Латиница је, дакле, „отмено”, „урбано” и „модерно” писмо, а ћирилица је, ваљда, тек „сељачки” и „ретроградни” алфабет.
Наши ЕУ-бојовници, очигледно, поступају с ћирилицом као Хитлер с готицом. Нацистичка и тоталитаристичка Нова Европа тражила је униформисаност народа и писама. Зато је 1942. године било: збогом готицо (овде). Исто и у данашњој Новој Европи – барем каква је у главама нашег секуларног свештенства – имамо: само латиница.
Извор: Језикофил
Други смртни грех Вукосављевића била је идеја о плурализму српске културе. Стратегија 2027, наиме, српску културу по први пут после 2000. године не дефинише искључиво као „европску” – западноевропску и атлантистичку. Стратегија каже да је српска култура и „словенска”, „византијска”, те „старобалканска” (оријентална; овде, стр. 4–5).
Тај плурални идентитет српске културе, иначе, посебно су уочили српски уметници који живе у иностранству. Владимир Пиштало, на пример, који већ четврт века борави у САД, где предаје америчку и светску историју (овде), каже:
„Ми (Срби) лако разумемо медитеранску, италијанску, шпанску културу. Ми можемо лако разумети средњоевропску културу као што је немачка, пољска, мађарска, као што можемо лако разумети и турску културу. У Италији би рецимо оклевали да направе филм о Достојевском јер је то за њих недокучиво и мрачно, док ми слична ограничења готово да немамо, и због тога би положај Србије могао да буде и велика предност, посебно културна” (овде).
Такође, и Милорад Павић видео је Србију као судбинско место спајања западнохришћанске и источнохришћанске цивилизације (овде). И уместо да се дичимо одређењем наше културе као „плуралистичке”, овдашњи културтрегери на помен „плурализма” доживљавају нервно растројство. Већ помињана телевизија одмах је звала у госте пензионисану култур-комесарку, која је идеју плурализма српске културе оценила као, ни мање ни више, него „десничарску оријентацију” (видети моју критику овде).
У помоћ јој је прискочила и Боркa Павићевић: „Не слажем се с том дефиницијом (српске) културе као ћириличне, као балканске, као епске, као херојске и византијске. Не видим да то отвара оне просторе за које се номинално и вербално залажу врхови ове власти (тј. за ЕУ)” (овде, 3:13-3:39).
Управо зато је Вукосављевић данас непожељан. Он је почео тако што је као београдски секретар за културу одбио да се повинује етаблираним дугосрбијанским рекеташима који делују под паролом „култура – то сам ја” (о томе овде). Био је и један од покровитеља раздругосрбијанизовања Сајма књига (овде; премда се на Сајму 2017. десила брука са Милеровом; овде и овде). Није желео да му главни одлучилац о додели новца медијима буде Динко Грухоњуић (овде и овде). Указивао је на то да смо као народ
„изложени процесу акултурације, феномену који представља топљење основних идентитетских атрибута неке културе и преузимања вредности друге културе; уколико акултурација одмакне, долази се до топљења културног језгра и стандардних културолошких и идентитетских образаца једног народа, што је предуслов за разне историјске невоље” (овде).
Међутим, (ауто)колонијална Србија – тај фактички господар наше културе – унапред је упозорио Вукосављевића шта ће му се догодити ако буде непослушан. Басара, 24. 10. 2016:
„Вукосављевић, на подобије свог претходника, другосрбијанца Тасовца, а и многих других, у Влади Србије биће најобичнији фикус који ће или слушати шта му се каже или бити виђен за Младеновац, у коме је – онога момента када је прекардашио – завршио и Браца Петровић (први напредњачки министар културе – С. А.)” (овде).
Дакле, Вукосављевић је сада прекардашио с ћирилицом и с плурализмом српске културе. Стога – у Младеновац!
Извор: Изјаве.срб
Није невоља што је Стратегија 2027 гурнута под лед и што ће њен творац бити смењен. Невоља је што је још једном демонстрирана снага нашег аутоколонијалног естаблишмента. Он је, после двадесетак месеци, очигледно успео да придави и иначе прилично политички вештог Вукосављевића. То је била показна вежба како ће проћи свако ко се усуди да доведе у питање владајући аутоколонијални код у култури.
С друге пак стране, још једном се показало да су појединци – ма колико да су ентузијасти – немоћни пред овешталим структурама интереса и доминације. Вукосављевић, који није имао јаку страначку залеђину и који је више деловао као усамљени јахач, без обзира на енергију и добре намере, није имао шансе.
Ако је у мишљењу и у уметности пресудан индивидуум, у политици одлучује ко има боље организован тим. Аутоколонијални естаблишмент у српској култури тешко да могу да демонтирају појединци, колико год да су патриоте и демократе, ако су и сами тек део политичке структуре чија је основна функција компрадорска експлоатација сопствене земље и сопственог народа.
За ослобођење наше културе од колонијалних стега потребан је друштвени покрет који ће искати слободу и у другим сферама – од привреде и медија до породичног васпитања. Елементи тог покрета свуда су око нас, само је питање – када?
То време не сме бити одвећ далеко. Иначе, неће баш много тога преостати да се спасава. Укључујући и азбуку и плурализам српске културе.
Постаните приложник-сувласник Стања ствари!
Поштовани читаоче,
Ваш и наш сајт објављује критичке, ауторске текстове и преводе који се односе на српско стање ствари, српске друштвене, политичке, економске, верске и културне прилике, као и на најважнија дешавања широм света.
Сви садржаји на нашем сајту доступни су бесплатно.
Стога вас молимо за помоћ, како бисмо остали независни од било ког центра моћи и како бисмо суштински унапредили рад нашег заједничког пројекта – српског Стања ствари.
Како нам можете помоћи прочитајте на ОВОЈ СТРАНИЦИ.
Такође, молимо вас да се претплатите на нашу мејлинг листу (лева колона на сајту), прикључите нашој страници на Фејсбуку, налогу на Твитеру и/или Linkedin мрежи.
Categories: Колонија Србија
Вукосављевић је пример како из добре намере упропастиш културу. Није се човек снашао на том месту. Није имао довољно такта, а и стратегија му је упитна. Зато треба да оде са те функције, али да остане у култури.
Његов највећи грех је што је финансирао антисрпски филм “Терет” са преко 4 милиона динара. Филм говори о скривању албанских лешева у Батајници, Дунаву, Петровом селу и Перуђцу.
Закључујем из текста да је смена министра Вукосављевића већ готова ствар, али просто не могу да се помирим са тим да ће се (нео)титоистима препустити тај важан ресор без икакве снажније реакције. Ако је у СФРЈ-оту метод за исказивање протеста био петиција, питам се да ли сада ми, који се слажемо са дефиницијом српске културе као плуралне и са констатацијом да постоји потреба да се заштити ћирилично писмо, можемо нешто више и другачије?
Све ” победе ” башибозука самопорицајућег, еветефендијског и издајничког, јадне су и мале, јалове, то су ” победе ” баналности и таштине, а таква је и вукосављевићева ” жртва ” , и ” пад ” му је такав, – без вредности и значаја, мишеви на евроатлантском гумну некултуре и раскорењености јуре и грицкају своје и туђе репове, гладни духа, културе и словесности, а осуђени на ситост својом ужасном празнином и недаровитошћу… Нема у вукосављевића доброга почетка, безблагодатно је његово дело и наум…
Није проблем у водитељки, она ради свој посао; проблем је у саговорницима (говорим уопштено, не само на основу снимка у прилогу) који не умеју да осете подметање, препознају га и одговоре на њега одмах. Проблем је што не умеју да бране оно што званично заступају, јер или ни сами не верују у то, нити га довољно познају, нити су се довољно упознали с одређеним предлогом или материјалом који представљају..
У нормалним, уређеним државама то чак није ни неопходно, али у Србији која је на веома ниском цивилизацијском степену, и која је неизграђена, неверодостојна држава – јесте. Потребно је супериорно владати материјом, потребно је веровати у њу и аргументовано је бранити тако што се она познаје из више аспеката него они који је нападају. Треба знати да они који је нападају махом бране своје незаслужене привилегије, а они који је бране гледају у будућност и боре се за уређено друштво и државу, што је многима још прилично апстрактвно.
Тако може да се гради, друго су бледи покушаји, самореклама, страначко бацање прашине у очи и слично.
Иначе, тема писма српског језика је знатно тежа него што се мисли. Чудно је како толико јавних личности нема ама баш никакву представу о њој сем излизаних фраза из Брозовог доба.
К0ОНСУЛТОВАНИ ЛИНГВИСТИ СУ, У СТВАРИ, БИЛИ ИЗУЗЕТНО ЛОШИ САВЕТНИЦИ МИНИСТРА ВУКОСАВЉЕВИЋА
И ТАКО СУ ГА ИЗЛОЖИЛИ ЗЛИМ НАМЕРАМА “ДРУГОСРБИЈАНАЦА” У ВЕЗИ С ЋИРИЛИЦОМ!
Не разумем довољно писца овог доста доброг и реалног текста гдина Слободана Антонића када овде каже: “наше примарно писмо – ћирилицу”, затим “заштита ћирилице коју управо Устав препознаје као наше главно писмо”. Ми верујемо да је Антонић читао Устав Србије и у вези с ћирилицом Члан 10. Устава који гласи, тачно, од речи до речи у ставу који се односи на српски језик гласи: “У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо”. Други став тога Члана 10. регулише по закону у складу с Уставом питање службености других језика и њихових писама, па их нећемо цитирати јер се не односе на писање службеног српског језика. И откуд сада синтагме које наводи овде Антонић: “наше примарно писмо” и “наше главно писмо”. Устав, нормално, у складу с праксом у свету, у цитираном Члану 10. не спомиње ниједном речју никакво “главно”, “примарно”, “секундарно” и било какво друго писмо. Члан 10. сувише јасно предвиђа да се српски језик пише ћириличким писмом, наравно само оним ћириличким писмом којим и каквим се у саставу пише српски језик од усвајања реформе српског језика Вука Караџића од 1868. године. А примарно, секундарно, главно, споредно и не знам какво све српско писмо нема везе с уставном одредбом.
Нажалост, “другосрбијанац” је у својој лисичјој лукавости у “Пешчанику” или не знам где већ, истину рекао када је казао да у Стратегији није требало спомињати онакве “мере за спасавање ћирилице”, јер такве мере нити су биле потребне, нити су биле ефектне нити су могле повећати проценат српске азбуке у јавном, службеном, званичном и обавезном коришћењу службеног српског језика. Јер, Устав је заиста решио питање ћирилице у језику Срба, па је у Стратегихји могло само ово да се наведе, на пример, “Крајње је време да се коначно све институције обавежу на примену јасног Члана 10. Устава ћирилице по коме се службено српски језик има писати српским писмом, ћирилицом свуда и без изузетка. У складу с тим, лингвисти се коначно морају призвати памети и да што хитније исправе неуставно решење питања писма у језику Срба, тј. морају и они применити уставну одредбу о обавези писања језика Срба само српским писмом ћирилицом. Коначно се мора схватити да више не постоји српскохрватски језик у коме су морала бити два писма. Коначно се мора међу Србима спровести светска и европска пракса у којој не постоји ни један једини случај алтернативних писама нити постоји и један једини случај некога другог народа који је изложен смишљеној у злом времену деобу народа по писму. То је постојало и, као последица југословенске антисрпске заоставштине у којој само Срби треба да у ово време докрајче замену свога писма кроз задржавање двописма, да би се наставило латиничење Срба и промена њиховог културног, националног и општег идентитета.”
Министра су, у ствари, преварили српски лингвисти и оставили га да га нападају “другосрбијанци”, јер му нису хтели рећи да се нигде у Европи и свету не користе два писма алтернативно, па да неко онда смањеним порезом стимулише писање језика једним од два писма. Дакле, уместо да правописно у складу с Европом и светом практично реше питање писма Срба како се то ради свуда у свету, српски лингвисти су решили питање писма као у “српскохрватском језику” и тако насанкали, у ствари, Вукосављевића да се заиста обрука тиме што је мислио да је могуће законом и смањеним порезом убедити некога да свој језик пише српским писмом.
Дакле, и Антонић је могао, и требало је, да предочи читаоцима овде да су за поменуту “смену” с места министра (он ту смену не заслужује јер није ништа гори од претходних министара, а имао јее чак и бољу намеру од претходних) у вези с ћириличким писмом највише криви српски лингвисти које је он поштено консултовао у вези с решењем питања ћирилице, али су га они веома лоше посаветовали и тако су га изложили нападима “другосрбијанаца” који су једва дочекали да он погреши према лошем савету консултованих лингвиста из институција које су плаћене да брину о српском језику и стопостотном очувању српске ћирилице у језику Срба.
О овоме свему би имало још много шта да се каже, али поштујемо ограничен простор за коментаре читалаца.
da je pošten čovek,vukosavljević ne bi bio ministar, a antonić, da je nezavisan intelektualac, ne bi branioi ministra. sve je jasnokao dan. jadni srpski narod….
Јуче баш купих један Хјулет-Пакардов штампач, са масом брошурица за употребу (све штампано у Кини) на много језика – па и на hrvatskom, али незавосно од њега и на “srpskom” – али погађате зашто је то под знацима навода: штампано је “srpskom latinicom”. Српске ћирилице ни од корова… а и зашто би, када српска “држава” није у стању/вољна да одреди: нема увоза робе без декларација/упутстава за употребу на српском језику – ћирилицом! Знам да мрзитељи ЕУ одмах кажу: није чудо, јер ЕУ инсистира да се укине и забрани ћирилицу… Е – па неће бити тако! Зашто су упутства на бугарском и БЈРМ-овском штампана ћирилицом? Па – очигледно зато што и Бугари и БЈРМ-овци имају јачу кичму и м..а него Срби!
Пре неколико година на ВИДОВДАНУ је објављен мој текст Српска интелектуална елита да се одреди према ћирилици ( било је око 800 коментара). Као позитиван пример навео сам проф. др Антонића . Он је у интервјуу Геополитици рекао да су све његове досадашње књиге били латиничке јер је мислио да је свеједно, а све будуће ће бити ћириличке, јер је увидео да није свеједно. Онда је рекао нешто суштинско, што пре и после нико други није рекао : да морамо пружити отпор ћирилицом. Као лош пример навео сам проф.др Ломпара , који је написао неки текст о пожељној државној културној политици политици које нема. Наравно, у таквом тексту о култури поменуо је српски језик, и то више пута, али ниједном није поменуо ћирилицу. То сам критиковао као штетно јер није у духу уставне одредбе о језику и писму, по којој су у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо. Ваљда би то морала бити сама основа државне културне политике. Кад из предметног текста Антонића видимо да је и он прихватио преовлађујући став српске патриотске интелектуалне елите да Срби имају два писма , тиме се обесмишљава смисао уставне одредбе , иако је она данас једина основа за одбрану ћирилице од Срба. Антонић се приклонио правописном одређењу писма, којим је и латиница именована српским писмом.
Овде треба похвалити исправан став Антонића да је погрешно делити употребу језика на службену и јавну, па се позива на запад где има само подела на службено и приватно. Могао се он позвати и на легендарног и генијалног професора права и социологије академика Радомира Лукића, који је тумачио да је службено и све оно што се данас назива јавним. Односно, да је службено све што није приватно. Захваљујући искључиво том човеку статус ћирилице је одређен уставом из 1990.г. , па је њено уставно одређење по инерцији пренето и у садашњи Устав ( још и побољшано).
Међутим, Антонић се приклонио ставу колеге Мила Ломпара да Срби имају и своју латиницу.Чак је Ломпар апсолутно оригиналан кад је у својој култној књизи Дух самопорицања написао да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Као да се она примила спонтано тамо негде на граници где су били у контакту Срби и Хрвати ( “на граници свјетова”- из интервјуа неком црногорском медију). Па Срби примили латиницу, а Хрвати ћирилицу. Као да није било забрана ћирилице и насиља над њоме. Као да није било комунистичког језичког заједништва са Хрватима. Није се латиница примила у Срба на граници, него тамо где је столовао код Срба и данас омиљени Тито – у Београду.
Мере које су у корист ћирилице предложили лингвисти ,а прихватио министар културе, уз остајање латинице у српском правопису, могу имати домет као и заштита ретких зверки .- да потпуно не нестане.
И Антонић и Ломпар су сагласни са граџанском Србијом у основном : да Срби имају два писма. Зато граџани и не траже само ћириилицу на ознакама улица. Довољна су два писма, па да нестане ћирилица.Јер јој је у двојству са латиницом одузет карактер српског националног писма и симбола, без чега она не може и не треба да опстане. Тек у некој наредној фази граџани ће захтевати и добити само латиницу.
Басара опет директно из кафане за тастатуру: први напредњачки министар културе звао се Браца ПетКовић, а не ПетРовић, чуди ме да професор није одреаговао на то. Као и Вукосављевић, и овај први кажњен за овлашно искакање из напредњачких шина.
”Рецимо, Вукосављевић. Он је први српски министар културе, после 1918. године, који је истински пробао да заштити наше примарно писмо – ћирилицу.”
Не делим ставове од мржње обневиделог Велимира Абрамовића, али баш претерујете Антонићу.
Не преувеличавајте заслуге безличног Вукосављевића.
Гротескно звучи овај Ваш исказ наведен у цитату. Пробао и…
Неко злобан, могао би рећи – пробао један пре њега па…
Владан Вукосављевић, члан је ”крунског савета”, аномалне институције која саветује ”престолонаследника” и има пресудан утицај на избор министра културе Србије.Та чињеница и чињеница да је преко покојне маћехе, близак са породицом Чолак – Антић, довеле су га у најужи избор за марионету која се назива министром културе Србије. То су његове главне препоруке, да будемо искрени.
Заслуге које му приписујете, прво нису никакве заслуге, а друго, да је он истински ”пробао” не би остао само на пробању, него би отишао и даље од тога.
Владан Вукосављевић је један безлични чиновник, који неће остати упамћен ни по чему значајном за српску културу. Истине ради треба рећи да је далеко пристојнијег изгледа, понашања и образовања од свог претходника Тасовца, који је пак циркуска појава.
Међутим, куку нама док морамо да се поредимо са Тасовцем и тасовцима…
Направио сам омашку кад сам рекао да граџани не траже само ћирилицу. Они не траже само латиницу. Јер тамо где су данас ћирилица и латиница, сутра ће бити само латиница. Дакле, граџани и српска патриотска интелектуална елита су сагласни у основном – да Срби имају два писма.Па ако је двописмо током минулих 70 година спустило ћирилицу на једноцифрени постотак, граџани неће морати дуго чекати време кад ће се сматрати лудацима они који уопште помињу ћирилицу.
Чини ми се да је Порфирије Петрович престрог према министру Вукосављевићу, јер он није могао ништа више да уради осим да покуша прогурати предлог новог закона о језику и писму. Имао је две несавладиве препреке. Прво, морао је у вези писма да консултује “науку”, која не признаје да је издала ћирилицу увођењем у српски правопис и хрватску латиницу, него увек прозива Владу зато што нема доброг закона. Сада су се сами “научници” понудили да раде посао правника израдом предлога закона за језик и писмо, а да остане латиница у српском правопису. Прилично је добар њихов предлог закона, али прође већ годину дана а он не оде у скупштинску процедуру, иако иза њега стоји Влада. Друго, изнад владе стоји председник државе који је раније у својству председника Владе јавно, у Скупштини, поручио да се неће спроводити уставна норма о језику и писму са једним писмом , него ће владати правописна норма са два српска писма. И још горе од тога : он се јавно извинио Додику због непотписивања Декларације о опстанку српског народа у којој је доминантна ћирилица, јер чека да однекле добије нечију подршку. А пошто је преседник Србије раније био АВ, а сада је AV, ни три Вукосављевића ништа не би могла учинити.за ћирилицу.
ЈОШ ЈЕДНА УЈДУРМА СРПСКИХ ЛИНГВИСТА — ЊИХОВО РАЗЛИКОВАЊЕ “СЛУЖБЕНЕ” И “ЈАВНЕ УПОТРЕБЕ”, ДА БИ ТАКО У ПРАВОПИСУ ИЗБЕГЛИ ОБАВЕЗУ ИЗ УСТАВА, КОЈА СЕ МОРА И НА ЊИХ ОДНОСИТИ КАД ЈЕ РЕЧ О РЕШЕЊУ ПИТАЊА ПИСМА У ЈЕЗИКУ СРБА
Наравно да је исправно једино одређење да се службена и јавна употреба језика не могу сматрати супротним ставовима, јер “јавно” не може никако бити супротно “службеном”. Јер, свакако је све што је службено “јавно”. Суптотно службеном је “неслужбено”. Како се језик и писмо не могу одредити за “неслужбену” и службену употребу”, јер нико на свету нема два језика и два писма, па да једно буде у “службеној”, а друго у “неслужбеној употреби”. Једино се приватна, лична употреба језика и писма за своје, личне потребе не сматра службеном, тј. званичном употребом.
Према томе, разликовање “службене” од “јавне употребе” језика и писма само је још једна ујдурма српских (несрских) лингвиста да избегну своју обавезу да и Правопис српскога језика подведу под уставну обавезу да се српски језик мора писати код Срба само српским писмом (ћирилицом).
”Цела актуелна Вучићева влада – с Брнабићевом на челу, као својеврсним фикусом – тешко да заслужује неко нарочито поштовање”
Можда не заслужује ”неко нарочито поштовање”, али заслужује поштовање. Или, ако баш хоћете, не заслужује непоштовање.
Ана је, за разлику од свих својих постооктобарских претходника, на челу са Коштуницом и Ђинђићем (Цветковића, Живковића да не помињемо) – личност. И тешко се може назвати ”фикусом’.
Међутим, Ви мислите да ћете истаћи Вукосављевића, уколико напакостите Ани, Не, истом Вукосављевићу чините ”медвеђу услугу”.
Знао је тај добро у какво друштванце улази и лукаво проценио како да се маркетиншки ”покрије”, да би издејствовао статус, још мало па дисидента.
Ерго, Ако је Ана ФИКУС, шта је Вукосављевић – ФИЛОДЕНДРОН?
Ако је неко из власти хтео нешто да учини за српски језик, а тиме, због важности питања, и за друштво и државу, могао је то лако да учини без икаквих нових прописа и закона.
Довољно је било, за почетак, да се потрудио да државна министарства доследно и без изузетка поштују постојећи закон из ове области.
” Аутоколонијални естаблишмент у српској култури тешко да могу да демонтирају појединци, колико год да су патриоте и демократе, ако су и сами тек део политичке структуре чија је основна функција компрадорска експлоатација сопствене земље и сопственог народа.
За ослобођење наше културе од колонијалних стега потребан је друштвени покрет који ће искати слободу и у другим сферама – од привреде и медија до породичног васпитања. Елементи тог покрета свуда су око нас, само је питање – када? ”
ХРИСТОС ВАСКРСЕ!
Уз сво (заиста искрено) поштовање према г-дину Антонићу и сјајним темама које обрађује, тешко је не приметити (основни, елементарни) недостатак у читавом раду и делу (и текстовима које имамо прилике да читамо на интернет страни стање ствари).
Нема ту Бога. Нема ни (П од) Православља. Нема Светог Саве.
Јер када би свега тога било у текстовима г-дина Антонића, онда не би било потребе да се формира какав ”друштвени покрет за ослобођење наше културе од колонијалних стега”, нити би предметно размишљање на тему (рецимо) актуелног министра културе уопште изгледало овако (како изгледа).
Нема напредка, нема никакве слободе г-дине Антонићу све док се Срби не сете ко су и зашто су ту; не постоји та политичка структура, тај политички покрет, тај друштвени покрет (уз сво поштовање Ваше професије, Ви сте пре свега и изнад свега – социолог) којим се то постиже.
Слобода се до(по)стиже када се оПравославиш, када (почнеш коначно да) живиш Православно, када се искрено (по)кајеш за своја сагрешења, када се исповедиш, када се причестиш на Светој Литургији, када завапиш Богу: Боже помози! (јер си (коначно) схватио да без Бога сам не можеш ништа, ни ти сам, ни удружен са другима, па ни са свим осталим и јаким и набилдованим и наоружаним и писменим и образованим и речитим и … каквим год)
Тек када се то деси код (већине) Срба, можемо да очекујемо напредак, можемо да очекујемо слободу.
Моја ништавност Вас разуме – Ви сте (пре свега) интелектуалац, Ви сте (пре свега) научник, и све док своју изузетну речитост, писменост и образовање не ставите у службу Богу живом, једном и једином Спасу нашем (и сутра, на пример, не започнете свој следећи текст са ХРИСТОС СЕ ВАЗНЕСЕ!) нема напредка, нема слободе.
Праштајте, молим Вас.
Најискреније
Миодраг Таназовић
@ Миодраг Таназовић
Најискренија благодарност за Ваш коментар…
” Вера је моја једино озбиљно знање моје. Све друго је дечије сабирање шареног шљунка на језеру.
Вера је моја једино озбиљно занимање живота мога. Заиста, све је друго комедија чула. ”
Свети Владика Николај Жички, Лелићски и Охридски.
Ето где стоји и воздиже се једина, истинита Слобода…
Поштовани професоре Антонићу, у Вашем тексту “Како изазвати крик културрасисте” од 13.06.2017. написали сте: “други разлог неких комерцијалних издавача за штампање књига на латиници је могућност продаје публикација и на тржишту ван Србије (што је, како показује искуство, прилично прецењено, али о томе други пут).”
Да ли сте неком другом приликом писали о овоме што стоји у заградама? Ако јесте, молим Вас да оставите линк за тај текст.
Хвала и срдачан поздрав!
ДА ЛИ ЋЕ СЕ ИКАДА ОПАМЕТИТИ СРПСКИ ПЛАЋЕНИ ЛИНГВИСТИ?
Много је глупо спомињати бесмислицу и будалаштину посебне врсте: наши издавачи штампају књиге хрватском латиницом да би их продавали у Хрватској. Да Хрвати штампају своје књиге српском ћирилицом да би их продавали у Србихји. Ординарна српска глупост код српских издавача. То би имало смисла колико би било смислено да Енглези штампају своје књиге ћириличким писмом да би их продавали у Србији!? То је глупост и издајство свога писма зарад пишљивих неколико динара, круна или не знам ког новца. Да смо ми нормална земља бар колико је Хрватска нормална у вези са својим писмом, српски лингвисти би решили питање писма у језику Срба као шпто су сви народи у својим правописима решили питање свога писма у једнопису. Баш као што Хрвати примењују свој Правоопис у коме су норнмално нормирали свој језик, разуме се, само9 на својој латиници (гајици). Само српски лингвисти и српска власт измишљају “топлу воду”, па решавају питање писма у двописму. Када ће се плаћени српски лингвисти једном унормалити у нормирању свога језика и решењу питања писма у свом Правопису!?
Српски издавачи штампају књиге латиничним писмом да би се такве књиге боље продавале у мегамаркетима и у тржним центрима у Београду. Већина српских домаћина и домаћица више воле да купе књигу са латиничном насловном страном јер такве књиге читају њихови омиљени ликови из серије Очајне домаћице или сличних. Највећу вредност, од карактеристика информације, има естетска вредност, а за већину наших суграђана и сународника латиница је симбол безбрижног и раскошног запада са тв екрана и билборда. За већину Срба, на жалост, мистична енергија и повезаност са генерацијама предака коју носи наша азбука представљају прејак удар на раслабљену душу. Као планински ваздух, изворска вода и природна храна за отровано тело. Једноставно, људима азбука не прија, мада не знају зашто.
СРБСКИ је за министра написао:
“Довољно је било, за почетак, да се потрудио да државна министарства доследно и без изузетка поштују постојећи закон из ове области.”
Тако нешто не може учинити ниједан министар, јер је опредељење за писмо искључиво политичко питање, а у Србији се спроводи необјављени стари ватиканско-комунистички државни програм расрбљавања Срба и одвајањем од Руса латиничењем. Већ 1949. ћирилица је била потпуно избачена из ЈНА, а о томе се није ни писало ни говорило. Програм је спровођен без оглашавања председника . Али данас он не ћути него јавно усмерава латинички брод. Рече у Скупштини да је ћирилица толико лепа да никога не треба терати да њоме пише. Уместо да је рекао да ће побољшаним законом бити спроведена уставна одредба којом је само ћирилица везана за српски језик. Та веза српског језика и српске ћирилице уграђена је у Устав по идеји академика Лукића , са циљем се упути народ на враћање ћирилици. која ће “да влада као у оно срећно време кад је Србија била нормална држава”. Таквом разумевању значаја ћирилице за Србе супротставили су се : лингвисти увођењем и ове хрватске латинице у српски правопис, политичари доношењем Закона о службеној употреби језика и писма који је у супротности са Уставом, и српска патриотски усмерена интелектуална елита ,оличена у Милу Ломпару, који је не само за два српска писма, него је први и до сада једини изрекао колосалну неистину да је ова латиница српско контактно или гранично писмо. Што ће рећи да су њу Срби примили спонтатно. Подразумева се да је у овом табору и Србија из београдског “круга двојке”, али би она била безначајна да ћирилицу нису издали први побројани.
Да још укажемо на деградацију оне уставне везе језика и писма. ДС на челу са Борисом Тадићем је била против уставне одредбе о језику и писму, а чим је Устав изгласан појавили су се у Србији многобројни велики и скупи билборди са оваковом поруком : ЋИРИЛИЦА ИЛИ ЛАТИНИЦА ? И АЗБУКА И АБЕЦЕДА. У потпису је писало ПОКРЕТ ЗА ТОЛЕРАНЦИЈУ- Расим Љајић. Мала је била Љајићева плата за толики трошак ! А кад је усвојен постојећи неуставни, накарадни и антисрпски закон о језику и писму, председница Скупштине Славица Ђуровић Дејановић је рекла ово у ТВ камере : “Ја сам ипак за два писма.” Зато је, док је она била министарка здравља, латиницом писало КЛИНИЧКИ ЦЕНТАР СРБИЈЕ. Ускоро су из Скупштине излазили закони , којима је у разним областима морала бити одређивана и употреба језика и писма. Али је помињан само језик. Тако је било и са Законом о трговини којег је припремао управо министар Расим Љајић.Па кад није одређено да буде ћирилица, биће латиница. Зато нема српске ћирилице у продавницама у српским земљама. Исту памет и “родољубље” разарањем везе српског језика и ћирилице можемо свакодневно видети на улицама Београда . Власт, лингвисти и књижевници спроводе агитацију НЕГУЈМО СРПСКИ ЈЕЗИК. Наравно, без помињања ћирилице .Ваљда зато што није угрожена, а то говоре академик Бугарски, потписник правописа Мато Пижурица и сви други паметни и поштени који печате судбину ћирилице. Тако се навикава народ да је “свеједно”. Он ту реч воли и иначе, јер му је свега преко главе.
Да ово завршим оним што говорим већ 15 година : ћирилица нестаје зато што јој је увођењем у српски језик ( правописом) и хрватске латинице одузет карактер српског националног писма и симбола, без кога она не може и не треба да опстане.