На инсистирање мојих родитеља, учествовао сам у маршу „Бесмртног пука“ Носио сам транспарент који су ми они припремили. То је била велика фотографија испод које је писало: Јосип Броз, отац свих наших народа плус народности

Друг Стари у акцији

Приближава се 25. мај и све ме више заокупља мисао да на тај дан, у знак сећања на неко давно време, посетим Кућу цвећа са мало овећом штафетном палицом.

Као и увек, међутим, има мудријаша који ме одвраћају од тог свечаног чина саветујући ме да то и не покушавам јер ми нико неће веровати да је у питању штафетна палица.

„Сви ће мислити – тврде они – да се ради о глоговом коцу!“

Сетио сам се, додуше тешка срца, да су неки претили да ће ову Кућу посетити са добро зашиљеним глоговим коцем, а пошто колац и цвеће некако не иду заједно, бар мени то никако није улазило у главу.

„То је сасвим нормално“, рекли су ми, „јер колац улази са супротне стране. Бар је тако било од како је века и човека и укупне српске историје.“

Нико, нажалост, не може да схвати моју тугу и лично депресивно стање. А и како би када не знају да сам ја рођен у срећној породици пуној љубави. Мама и Тата су волели друга Тита. Све су уложили у прорачун да се родим у Јулу. И погодили су. Једино су промашили што се нисам родио као женско јер су ми већ наденули име Мира. Оптимисти по васпитању, нису губили наду да се временом и то неће једног дана променити, али се показало да су опет омашили.

Када су схватили у ком се нежељеном правцу одвија мој развој, зажалили су што ми бар нису дали име Пинки. Тако би се могао хвалити да сам видео Тита, а, у крајњој линији, могао би бити и дворана за одигравање кошаркашких утакмица.

„Кад онај Тесла може да буде аеродром“, вајкали су се моји ствараоци, „зашто и наш син не би могао бити обична спортска дворана. Важно је да се за њега чује“.

Некада је за успех у каријери било пожељно имати у биографији податак да си толико и толико времена из политичких убеђења провео на робији и у казаматима диктатора на власти, а данас је важно како се зовеш, за кога навијаш и да ли си спреман на честу промену клупских боја. Прошла су вунена, црвена времена када се све гледало у црно-белој техници. Данас су у моди разне боје па чак и дугине.

Дан старости (Извор: ibalkan.net)

На инсистирање мојих родитеља, учествовао сам у маршу „Бесмртног пука“ Носио сам транспарент који су ми они припремили. То је била велика фотографија испод које је писало: Јосип Броз, отац свих наших народа плус народности.

„Алал му писаљка“! – добацивали су са стране. „Тај се баш није штедео“. Један бркати је процедио полугласом: „Како се само сјети, оца ти очињег“, или „оца ти мангупског“! – била је галама па се није могло најјасније разабрати. Ипак, нико није крио да му није потпуно јасно на кога се односи оно „отац мангупски“.

Мој предлог да, уместо поменуте фотографије, носим слику жуте патке, био је предмет расправе на састанку лидера моје породице. Донета је једногласна одлука: не долази у обзир!

„Ти си нас са твојом патком већ једном разочарао и то баш у тренутку када смо свим срцем очекивали Миру“ – закључише.

„Јеж, у тренутку помањкања самоконтроле и у заносу, може да погреши и превари јежицу са рибаћом четком, али како смо ми, толико контролисани, могли толико да погрешимо“? – вајкали су се моји родитељи.

Можда што су и они били у заносу.

Categories: Сатиристика

Tags: Јосип Броз, Драгослав Пакић, сатира