Пошто су у условима непостојања националне државе црквене организације постале и форма национално-политичког организовања Срба, учешће лаика у делатности аутокефалне Пећке Патријаршије и аутономне Карловачке митрополије било је и те како значајно

Зоран Чворовић

(Руска народна линија, 7. 5. 2018)

Настављамо разговор о проблемима који су од животне важности за Српску цркву. У међувремену су стигли и да нас критикују као смутљивце који подстичу народ против епископа…

П. В. Тихомиров: Настављамо раније прекинути разговор о проблемима који су од животне важности за Српску цркву. У међувремену су стигли и да нас критикују као смутљивце који подстичу народ против епископа.

Зоран Чворовић: Помесне православне аутокефалне Цркве, као и Васељенска Црква у целом, јесу епископалне, али се та епископалност не може тумачити као епискополатрија, која од епископа ствара мини-папе.

Црква је по свом устројству, пре свега, саборна.

Поборници епискополатрије, какав је, по свему судећи, игуман Виталије, прећуткују чињеницу да свештени канони Цркве утврђују саборну структуру Цркве и ограничавају власт епископа, тако да епископ у вршењу власти не изражава црквену пуноту.

М. М. Иванов: Зоране, молим Вас, наведите конкретне примере таквих канона.

Зоран Чворовић: Епископима је у корист сабора ограничена власт учења и законодавства (47. канон Св. Василија Великог; 6. канон Св. Григорија Ниског). Да епископи немају пуноћу власти и духовних дарова, види се по томе што према 76. канону Св. апостола и 2. канону Другог васељенског сабора не могу сами себи да одређују наследнике на епископском трону. („Епископ, да угоди брату или сину, или другоме рођаку, не смије постављати на епископско достојанство кога хоће, јер није право стварати нашљеднике епископства…“).

Епископима је у корист сабора ограничена власт управљања (34. Канон Св. апостола: „Али ни онај први епископ нека не чини ништа без знања свију осталих епископа…“), као и власт суђења (12. канон Картагенског помесног сабора).

Прећуткивање Светих Канона и селективно позивање на Свете Оце од стране поборника епискополатријских ставова у психолошком смислу представља образац духа самовоље који је својствен Ватикану.

П. В. Тихомиров: Како објаснити чињеницу да поједини представници црквене јерархије деловање српских православних правника и уредника православно-националних сајтова доживљавају као нешто опасно и несумњиво непријатељски?

Зоран Чворовић: Такав став је последица замене хришћанске свести духом који је својствен световном социо-психолошком менталитету.

М. М. Иванов: Шта у конкретном случају подразумевате под тим?

Зоран Чворовић: Реч је о промењеном поимању саме суштине свештенослужења.

Црквена власт се не схвата као служење у јеванђељском смислу („Ја сам међу вама као слуга”, Лк. 12, 27) или у светосавском („савршени домаћин као савршен слуга”), већ као доминација (dominus-господар) над јерархијски нижим чиновима и лаицима.

Овакав посветовњачен поглед на црквену власт, рађа и посветовњачено схватање послушности.

Уместо послушности која се удахњује ауторитетом пастира који су послушни Јеванђељу, Светим Канонима и Светом Предању, потчињеном клиру и верном народу се уз помоћ црквено-административних и црквено-судских органа надмено намеће апсолутна послушност.

Управо овакву духовну патологију, која је потпуно страна духу Православне Цркве, монах Арсеније (Вилангофитис) назива „ватиканским менталитетом”, који „обично покушава да замени саборност и дијалог позивањем на послушност тобожњим беспоговорним одлукама колективних црквених органа, које заправо намеће изузетно утицајна воља једног јединог човека”.

И обратно, доживљај црквене власти као господарења и послушности као војничке дисциплине, ствара код клирика представу о ексклузивности њиховог положаја у Цркви у односу на положај лаика.

Тако добијамо стварни клерикализам, који цркву искључиво схвата као земаљску установу, састављену од чланова јерархије, који су организовани у сталеж изабраних.

П. В. Тихомиров: Ради се о обележју које је управо својствено римокатоличком погледу, а које је прихваћено и од стране појединих православних…

Павел Вјачеславович Тихомиров

Зоран Чворовић: Према православној еклисиологији Црква је, пре свега, тело Христово, које је по учењу апостола састављено од много удова, „јер кад би сви били један уд, гдје је тијело” (1. Kор. 12, 12)”.

Православно црквено-правно учење о правима и обавезама клирика и лаика представио је један од најзначајнијих српски каноничара, епископ Никодим (Милаш), следећим речима: „Јерархија, као таква, добила је власт своју у цркви по божанскоме праву, те дакле без те власти не би могло бити ни саме цркве; али, пошто та власт није јерархији дана ради саме јерархије, него ради цркве, коју састављју вјерни свјетовњаци заједно са јерархијом, пошто ови вјерни свјетовњаци морају бити живи и дјелатни удови цркве, те својим силама и способностима судјеловати опћем добру и напретку цркве, то и значај њихов мора бити признат од јерархије у свему што се тиче цркве”.

М. М. Иванов: Зоране, све су то теоријске основе, правни темељ. Међутим, како су се у пракси, некада и сада, примењивали принципи које је истакао еп. Никодим?

П. В. Тихомиров: При том посебно желимо да се задржимо на свим оним разноликим облицима црквених организација, које су обједињавале православне Србе у разним периодима и у државама у којима је био различит положај Православне Цркве.

Знамо да су православни Срби пре формирања јединствене СПЦ у Краљевини СХС припадали различитим црквеним јурисдикцијама са различитим уставима и традицијама у односима како између Цркве и државе, тако и између клирика и лаика.

Зоран Чворовић: У Немањићкој Србији у раду мешовотих црквено-државних сабора учествовали су и лаици. Лаици су, такође, били чланови сабора Пећке Патријаршије која је обновљена под Турцима у 16. веку (обновљена је српска Патријаршија и, сходно томе, српска црквена самосталност).

Исто је било и у Карловачкој митрополији под аустријском влашћу. Између осталог и захваљујући оваквој структури сабора, Српска црква је током четири века непостојања независне српске државе успела да сачува заветни хришћански српски национални идентитет и саму идеју српске државности.

Наиме, српска територија је после смрти Душановог сина цара Уроша V (1371. године), а пре пада под турску власт, најпре доживела државно-правну дезинтеграцију.

Потом су током 15. века српске земље једна за другом падале под турску власт: Стара Србија (савремена Република Македонија, прим. РНЛ), Србија, Босна, Херцеговина и на крају Зета (савремена Црна Гора, прим. РНЛ). Са губитком политичке самосталности, Срби су изгубили и црквену самосталност.

Док су политичку независност војнички сломиле Османлије, црквена самосталност је постала мета аспирација Фанара.

Фанар је одмах кренуо са постављањем Грка на епископске катедре у српским крајевима. Грчки архипастири су се надали да ће им турска окупација омогућити да преузму у своје руке Српску цркву. Материјално богатство српских земаља у 16. веку је још увек било значајно. Турска власт је била јака и још увек није дозвољавала отворену пљачку Срба, а један број српских племића је у то време још увек могао да без промене вере сачува статус и имовину.

Поједине српске владике су се томе супротстављале, а у отпору Фанару нарочито се прославио у првој половини 16. века смедеревски митрополит Павле. Једном речју, фанариотске владике су углавном бринуле само о приходима, па је њихово владичанство скоро редовно доводило до пада црквеног живота код Срба.

У појединим крајевима је такво деловање фанариотских владика директно утицало на масовни прелазак православних Срба у ислам.

Као пример можемо навести Горанце.

П. В. Тихомиров: Горанци говоре српским језиком и насељавају енклаву у јужном делу АП КиМ, јужно од Призрена на граници са Републиком Македонијом. Горанци су неалбанизовани Срби-муслимани, који насељавају средњовековну жупу Гора. Та енклава је са свих страна окружена Албанцима и тзв. Арнауташима – потомцима албанизованих косовских Срба.

М. М. Иванов: Да ли се ситуација временом изменила?

Михаил Михајлович Иванов

Зоран Чворовић: Ситуација се у корену изменила, пре свега, захваљујући исламизираном Србину великом везиру Мехмед-паши Соколовићу.

Године 1557. под именом Пећке Патријаршије обновљена је самосталност Српске цркве. Јурисдикција Српске цркве простирала се на све земље у саставу Османског Царства у којима су живели Срби, као и на део западнобугарских земаља.

П. В. Тихомиров: По свему судећи, границе јурисдикције Пећке Патријаршије могле би да се прецизније представе као границе максималних османских освајања?

Зоран Чворовић: Пећка Патријаршија је обухватала земље Старе Србије (северна Македонија и Косово и Метохија), Моравске Србије, Босне, Херцеговине, Зете, Баната (и данашње Трансилваније), Далмације, Славоније, Угарске, а такође и западнобугарске земље на којима се данас налазе Ћустендил, Рилски манастир и др.

П. В. Тихомиров: Турци су се при давању дозволе за обнову српске Патријаршије водили рачуна о чисто политичким разлозима. Као прво, учвршћивањем Православне Цркве у пограничним крајевима према Аустрији умањивао се утицај једног римокатоличког Царства на православно становништво Османског Царства. Као друго, смањивале су се унутрашње противречности, јер је конфликтни потенцијал растао у условима обесправљености словенског становништа Балкана суоченог са самовољом Грка, који су у име турског султана управљали православним милетом (верска заједница у Османском Царству).

Зоран Чворовић: После обнове Патријаршије Срби су већ чинили један посебан и целовити милет, самодовољну заједницу која је уживала аутономију у оквиру политичко-правног система Османског Царства.

М. М. Иванов: Ми знамо за муслимански милет на челу са калифом, православни на челу са Цариградским патријархом, јерменски на челу са католикосом (верским поглаваром Јермена), јеврејски на челу са рабином. Вође милета су биле потчињене главном калифу, односно турском султану. Дакле, после обнове црквене аутокефалности Срби су чинили милет одвојен од општеправославног Рум-милета?

Зоран Чворовић: У току два века Срби су представљали засебан милет. Патријарх је имао титулу милет-баше. Саборска одлука о његовом избору потврђивана је посебним бератом, за чије издавање је милет плаћао пешкеш у износу од 2 000 дуката.

П. В. Тихомиров: Представници сваког милета су били одговорни за функционисање правног и економског поретка унутар заједнице, укључујући и религиозну сферу.

Зоран Чворовић: И зато је Српска црква у том времену постала, речју Св. владике Николаја, права „народна“ Црква. Лаици су у Цркви имали ништа мање значајну улогу од клирика.

У Великој сеоби Срба која се догодила 1690. године после пораза Аустрије у рату против Турске, са подручја Старе Србије (Косово и Метохија и северни крајеви данашње Републике Македоније), заједно са аустријском војском, иселило се само у првој фази више од 100 000 Срба, који су населили подручје северно од Саве и Дунава (данашња Војводина, румунски део Баната, Славонија, Лика, Кордун, Банија, јужна Мађарска). Заједно са народом у Аустрију је дошао и патријарх Арсеније III Чарнојевић, па аустријски владари, Леополд I и Јосиф I (независно од притисака Ватикана), дарују Србима црквено-просветну аутономију. Срби су Аустрији преко били потребни као граничари, способни да зауставе даљи продор Турака ка Бечу. Јер, простор који су населили Срби у то време је био добрим делом испражњен услед сталних турских најезди.

Тако се 1707. године оснива Карловачка митрополија и то на црквено-народном сабору који је одржан у манастиру Крушедолу на Фрушкој Гори. Од свог оснивања и Карловачка митрополија је стекла она обележја која су била својствена и црквеној организацији Срба у крајевима под турском влашћу на подручју Пећке Патријаршије. И у устројству Карловачке митрополије био је очигледан утицај лаика, пре свега у раду изборних сабора и у парохијској управи, као и национални карактер Цркве.

Једном речју у условима туђинске окупације, Пећка Патријаршија је била облик црквено-политичког организовања Срба под Турцима, а Карловачка митрополија под Аустријом.

Истовремено аустријске власти су се трудиле да смање и потпуно прекину зависност Карловачке митрополије од Пећке Патријаршије, чиме су подстицале црквену и националну дезинтеграцију Срба. Црквено цепање је требало да представља прву фазу ка планираном покатоличавању Срба: раскол (дезинтеграција), промена духовног погледа на свет, унија и најзад, покатоличавање.

Међутим, Срби у Аустрији су се успешно супротстављали покушајима реализације оваквог плана. Све до укидања Пећке Патријаршије, 1766. године, Карловачка митрополија је била саставни део Пећке Патријаршије.

После њеног укидања српске епархије у Турској прелазе под власт Фанара, чиме црквена организација добрим делом губи националне атрибуте, који су у потпуности били очувани једино на парохијском нивоу, али ишчезава и утицај лаика у црквеној власти. У Карловачкој митрополији наведени атрибути јачају, а посебно улога лаика у животу Цркве. Устројство Карловачке митрополије ће задржати ове особености све до њеног укључивања у јединствену СПЦ, формирану у процесу стварања Краљевине Срба Хрвата и Словенаца (касније преименовану у Краљевину Југославију).

У Карловачкој митрополији Срби су успели да сачувају своју веру и националност добрим делом захваљујући везама са царском Русијом, о чему је подробно писао историчар Мита Костић.

П. В. Тихомиров: Пређимо на Далматинску епархију.

Зоран Чворовић: На подручју које се налазило под влашћу Венеције (Далмација и Бока Которска) била је формирана посебна црквена организација. Док је трајала Млетачка Република Срби ових крајева су били изложени најбруталнијем процесу покатоличавања. Млетачке власти су забрањивале било какве црквене везе Срба са Пећком Патријаршијом и Русијом.

Српски народ подиже сталне устанке против наметања уније, а на народним скупштинама, каква је била Бенковачка 1731. године, брани веру, одбија јурисдикцију папских бискупа и забрањује својим свештеницима да саслужују са римокатоличким фратрима.

Преласком Далмације под аустријску власт Далматинска епархија постаје саставни део Карловачке митрополије. Међутим, после формирања 1867. године дуалистичке монархије (Аустро-Угарска), Далматинска епархија је прекинула црквено-правну везу са Карловачком митрополијом (чија је јурисдикција обухватала православне парохије у Угарској) и била је прикључена Буковинској митрополији.

Тада је поред Далматинске епархије формирана и Бококоторска епархија која је обухватала подручје Дубровника и Боку Которску и приобаље до испред града Бара (део обале данашње Црне Горе који се до 1918. године налазио под влашћу Аустро-Угарске).

У Црној Гори је постојала Митрополија црногорска, која је све до укидања Пећке Патријаршије била њен саставни део. На природно и економски пасивном простору старе Црне Горе (мало подручје око данашњег града Цетиња), цетињски владика постаје стожер око кога се ствара национална црквено-политичка власт. И овде црквена власт у условима непостојања самосталне националне државе формира оквир у коме се развија политички живот.

Изглед текста на Руској народној линији

П. В. Тихомиров: После укидања Пећке Патријаршије на Косову и Метохији су српске владике замењене Грцима. А ко се старао о православним Словенима у северном делу Македоније?

Зоран Чворовић: После бугарског раскола и формирања Егзархата, бугарске владике су замениле Грке. После молби локалних Срба, деведесетих година 19. века за владике у Призрену и Скопљу постављени су Срби.

Након окупације БиХ од страна Аустро-Угарске, Цариградска патријаршија даје аутономију митрополијама у БиХ. Нова аустријска управа укључује митрополите у вршење власти. У складу са тзв. Земаљским уставом (штатутом) четири православна митрополита били су чланови покрајинског Сабора (парламента) по положају. Треба истаћи да је српски народ овакву сарадњу митрополита са аустријским властима прихватио са сумњом и неповерењем, што је довело до отуђења пастве од својих владика.

П. В. Тихомиров: Дакле, видимо да је црквени живот после коначног губитка српске политичке независности био устројен према четири различита модела, који су имали своје специфичности, а које су утицале на карактер црквено-друштвених односа. И сходно томе, улогу лаика у тим односима.

1. Епархије у Старој Србији које су биле под јурисдикцијом Цариграда. Двоструко грчко-турско ропство које је постојало како у првим деценијама османске владавине над Балканом, тако и после укидања српске црквене самосталности 1766. године.
2. Далмација под влашћу Венеције, која се налазила под сталним римокатоличким притиском.
3. Пећка Патријаршија и Карловачка митрополија. Аутономни живот у оквирима омеђеним законима Османског царства и Аустријског царства.
4. Црна Гора. Теократски облик владавине у време славних владика.

Зоран Чворовић: Црквено-правна разједињеност Срба у периоду од пада српске средњовековне државности до формирања Краљевине СХС била је последица губитка националне државе.

Живећи против своје воље под различитим туђинским властима, Срби су покушавали да очувају јединство своје црквене организације, која је истовремено стекла и национално-политичка обележја.

Противници српског црквеног, а самим тим и националног јединства, подједнако су били Турци, Аустријанци, Венецијанци и Фанар.

Пошто су у условима непостојања националне државе црквене организације постале и форма национално-политичког организовања Срба, учешће лаика у делатности аутокефалне Пећке Патријаршије и аутономне Карловачке митрополије било је и те како значајно.

Гашење Пећке Патријаршије и прелазак српских епархија под власт Фанара закономерно је довео до губљења националних обележја и смањења утицаја лаика у црквеној организацији.

Једном речју, Срби никада нису сами дезинтегрисали своју црквену организацију, већ су се и у условима ропства трудили да сачувају њено јединство и национална својства. Црквена дезинтеграција је увек била плод наметнутих одлука туђина.

Клерикализам никада није био својствен српској црквеној организацији, већ је долазио до изражаја у оним периодима када су српским епархијама управљала фанариотске владике. Уколико би се усвојио предлог новог Устава СПЦ, био би то први пут да српске владике доносе акт који ствара услове, као прво, за цепање српског црквеног јединства и као друго, за епискополатријску клерикализацију Цркве на штету специфичног српског светосавског православног поретка.

П. В. Тихомиров: Зоране, да нешто кажемо о садашњем тренутку.

Код нас у РПЦ створена је таква психолошка клима, која, на жалост, не може да допринесе да јачање улоге лаика буде продуктвино.

Ради се о томе да је данас реалност таква да је изгубљено оно што се може назвати „коропоративном нормом“ (норма црквености), која је деведесетих година 20. века постојала у црквено-парохијском животу. Тешко је данас наћи у цркви истомишљенике око три и више темељних питања…

А јавне расправе о различитим проблемима показују свету крајње низак ниво културе дијалога. Како такви људи могу ући у црквено-народне саборе? Какав би дух тамо владао?

Зоран Чворовић: Криза црквене свести је данас потпуно очигледна како код клирика, тако и код лаика.

Свака помесна православна Црква има своје специфичности, али стање је свуда жалосно.

Већ смо говорили о промени поимања саме суштине свештенослужења. Црквена власт се већ не схвата као служење у јеванђељском смислу, већ као доминација над нижим чиновима у квазивојничкој хијерархији.

Што се данашњих православних лаика тиче, њихова црквена свест је постала фрагментарна и индивидуалистичка. Када суди о појединим догађајима из живота парохије, епархије или помесне Цркве, данашњи православни мирјанин то чини са свешћу која је опредељена чланством у једној од црквено-партијских фракција: условним „модернистима“ или условним „зилотима“.

Партијска свест не може да буде добар темељ за саборно разрешење спорних момената у животу Цркве. Постојање црквено-народних сабора претпоставља постојање код чланова сабора целовите, трезвене и начелне црквене свести, која је кадра да схвати историјски контекст.

П. В. Тихомиров: Засада смо далеко од тога.

Зоран Чворовић: Али неопходно је да томе тежимо. Уколико посветовњачена свест данашњих православних верника буде служила као аргумент за њихово одстрањивање из послова црквене управе, они ће трајно остати у стању својеврсног црквено-управног малолетства, које ће учинити нужним апсолутно старатељство клирика. Тако ћемо добити клерикализацију, за чију реализацију као теоријско оправдање може да послужи епискополатријској еклисиологија разрађена од стране присталице митрополита Јована (Зизјуласа).

Овај прилог представља допуњен интервју који је др Зоран Чворовић дао „Руској народној линији“

Categories: Посрбљено

Tags: Зоран Чворовић, Михаил Иванов, Павел Тихомиров, Руска народна линија, СПЦ