Овај и овакав гром нам свакако не треба у читанкама, али неки свакако треба. Да разбије сву ту лаж и лицемерје, да осветли таму
Радна свеска српског језика издавачке куће „Бигз“ за пети разред (Извор: Ало)
Онима који се, међу колонијалном српском елитом, згражавају због стихова песме „Лепи громе мој“ Цеце Ражнатовић у читанкама за основну школу, свакако то не чине због квалитета те песме, јер она је, и поред лошег аранжмана, далеко боља у својој врсти, него на пример драме Биљане Србљановић у својој, да не говоримо о филмовима „либералне“ ведете Стевана Филиповића или разним ниновским лауретима. Или би морали да објасне, а тешко да поседују довољну теоријску спрему за тако нешто, због чега је ова песма тачно лошија од, на пример, на истом месту цитираног Бајагиног „Плавог сафира“.
Такође, то свакако не чине због моралног лика извођачице, јер они, додуше селективно, и те како умеју да раздвајају нечије дело од нечијег лика, апелујући да се то не поистовећује. У супротном бисмо морали озбиљно да се позабаве огромном јазом између лика и дела у сопственим редовима, почев од отвореног презира према народу и држави у којој живе и истовременог очекивања свих могућих привилегија.
Ако неко мисли да је ово што говорим релативизам, нека се запита шта је та наследна елита тачно урадила на успостављању озбиљних културних, интелектуалних и етичких критеријума у нашем друштву, уместо самозадовољне загледаности у сопствени пупак, одржавања сопствене позиције и доминације и испуњавања налога са различитих страна, сматрајући то врхунцем стваралачких напора и грађанске храбрости.
Цеца, уосталом, то што јесте јавно, али нека нико не мисли да људи не осећају смрад и трулеж онога што се, макар и под дебелим слојевима шминке и празне реторике, чини тајно. Зашто је тачно гори естрадни српски Вавилон од оног академског и интелектуалног, баш ме занима?
И због чега је тачно иконизација криминалаца и ратних злочина у америчкој популарној култури шик, а у Србији фашизам? И томе слично.
Овај и овакав гром нам свакако не треба у читанкама, али неки свакако треба. Да разбије сву ту лаж и лицемерје, да осветли таму.
Па, удри онда, лепи громе мој!
Categories: Забрањено са Владимиром Коларићем
yes,
станје stvari
Crossing the Border | Rudy Mancuso
У потпуности се слажем са аутором текста и још бих додао да је цела прича само намонтирана маркетиншка кампања која би требало у јавности да подстакне дискусију о уџбеницима и да неупућенима то представи као важно питање, за државу “нарочито важном” систему образовања и васпитавања деце. А прича око уџбеника је одавно испричана, као и око планова, програма, предмета, смерова и уоште око смисла институционалног образовања у Србији. Дуга прича са тужним крајем. Ова прича око читанке је кратка и јасна. Са једне стране је издавач Бигз, хрватско власништво, са друге стране су остали велики издавачи, немачко власништво. Наш јадни и помало непотребни Завод за уџбенике и наставна средства већ смо отписали, па се не помиње ни у скандалима.