Демократију овде већ годинама меље и разара моћна машина којом управљају западни центри моћи. На почетку беше Хашки трибунал, затим Београдски Прајд и, последњих година, прихватање независности албанског Великог Косова

Зоран Ћирјаковић

Либерална демократија – систем за који нам одавно говоре да представља ако не баш врхунац добра, онда засигурно најмање зло – има бројне моћне непријатеље. У Србији то нису били само Слободан Милошевић и Александар Вучић.

Демократију овде већ годинама меље и разара моћна машина којом управљају западни центри моћи. Ову дробилицу су током претходне две деценије вукла три неоколонијална императива. На почетку беше Хашки трибунал, затим Београдски Прајд и, последњих година, прихватање независности албанског Великог Косова.

Спотицање крхке српске демократије почело је убрзо после 5. октобра. У сенци захтеване „пуне сарадње са Трибуналом“, политика је овде годинама била сведена на питање изручења оптужених за ратне злочине. То није била главна већ једина стварна тема и критеријум. Убрзо је постало јасно нешто што се у Србији и дан данас редовно губи из вида – оног тренутка када се западна помоћ и подршка слабим владама оволико снажно веже за једно питање, онда сва друга постају неважна.

Скоро све оно до чега нам је стало, политички је тада престало до постоји. Штавише, чак и само изношење идеје да нешто може бити важније од „суочавања“ и „кажњивости“, кључних речи неоколонијалних букагија названих „транзициона правда“, чинило вас је сумњивим, легитимном метом за одстрел.

Временом, шанса да се бављењем кључним питањима наших живота и будућности уздрма, а камоли обори власт, постала је занемраљива. Када је Хаг постао мерило свих мерила, и корупција и медијске неслободе и пљачкашка приватизација и сва друга зла – постала су важна колико и пословични лањски снег.

То је помогло Демократској странци да, између осталог, у потпуној тишини серијски сакати овдашње отворене медије, одане интересу јавности а не Бриселу. У њима је прво понестало плурализма идеја и ставова. Затим и најважнијег састојка сваког смисленог новинарства – извештавања, кључног оружја у борби против лажних спасилаца и циничних спин доктора. Да би коначно, на пример, уместо Б92 и НИН-а добили фалсификате, бастионе новог једноумља и Потемкинова села уравнотежености и објективности.

Убрзо пошто су се сви оптуженици нашли у рукама патетичног парасуда, Прајд је заменио Хаг. На несрећу Демократске странке, Драган Ђилас је поверовао да о томе ко ће владати Србијом одлучују њени грађани и да се овде може спроводити нека колико-толико одговорна политика вођена рационалним аргументима – и забранио планирани Прајд.

У великој мери око баш ове „Ђитлерове“ одлуке кристалисала се критична маса случајних Срба. Тада су први (и вероватно последњи) пут ови самоправдени ауторасисти одлучивали о томе ко ће владати земљом. Једни су у међувремену променили страну (Весна Пешић), други су променили државу (Владимир Павићевић), а трећи су – верни схватању да су Срби и демократски резон нешто као уље и вода – остали уз Вучића и његову све чвршћу руку, предвидиво незаситу, али, имајући у виду лични улог и апетите „европских партнера“, и даље неочекивано беневолентну.

Ипак, не верујем да би „жути“ задуго одложили своју пропаст и да, понесени хубрисом, Ђилас и Борис Тадић нису превидели две важне промене. Прво, у постисторијској и постидеолошкој фантазији, која прожима поглед на свет бриселских, вашингтонских и берлинских господара наших живота, LGBTQI преокупације представљају последњу границу и лакмус тест свих људских права и слобода. Тамо где је геј ОК, све је ОК, каже вјерују новог, квир колонијализма.

Друго, такозване невладине организације – и овде у великој мери фокусиране на родне и сексуалне мањине и њихову „видљивост“ – нису израз децентрализације и дисперзије моћи, знак да она постаје распршена, „атмосферска“, већ представљају маглу која скрива грађанско друштво. НВО и у Србији првенствено делују као важне полуге реколонизације света и кључне трансмисије у служби западних центара моћи, вољних да „оснажују“ и „спасавају“ само пажљиво одабране мањине.

Ако је то „жутим“ ведетама за неку утеху, у новом глобалном квир поретку се нису најбоље снашле ни прекаљене грађанке, ветеранке дозиране толеранције као што су Биљана Ковачевић Вучо, Весна Пешић и Соња Лихт.

За разлику од демократа, Вучић је, сам или уз помоћ својих новостечених пријатеља, одлично савладао LGBTQI лекцију из реалполитике за нови миленијум. Убрзо смо добили његов Прајд, а затим и хомоколонијалну премијерку. Напредак се у великој мери свео на, ослонићу се на сагу о Калигули и његовом највернијем пратиоцу, разлику између стрејт „коња“ и геј „кобиле“ – али у овим квир временима то је било више него довољно.

Прајд и прикљученија нису били само замајац новог антидемократског булдожера у бојама дуге, који је помогао новом вођи да рашчисти домаћи политички терен. Без Параде и квир премијерке, председник Европског савета Доналд Туск не би могао да каже: „Стојим овде поред свог пријатеља и вашег председника, Србина од крви и меса, председника Александра Вучића. Мислим да је немогуће наћи већег Србина од њега… У њему препознајем сродну душу… Александар Вучић је живи доказ да можете у исто време бити велики патриота и рационални прагматичар“.

Доналд Туск и Александар Вучић у Београду (Извор: Блиц/НСПМ)

Туск је овим речима српској јавности послао јасну поруку – ЕУ неће имати ништа против ако Вучић нађе за сходно да настави да прави не само демократску и медијску већ и политичку пустињу. Његови пренаглашени, скоро карикатурални, епски изливи љубави према српском председнику потврђују да овде више није реч само о антидемократској већ и разорној антиполитичкој машини. Зато све друго што још постоји у политичкој сфери, само вегетира у сенци „историјског компромиса Београда и Приштине“.

Тускова изјава је оцртала координате наше још мање слободне и демократске будућности. При томе он није само дао carte blanche режиму већ је обесмислио сваки отпор. Грађански, зато што „Европа“ онима који верују да „Европа нема алтернативу“ поручује да је само Вучић тај који овде нема алтернативу. Патриотски, зато што је успела да регрутује једног од најтврђих националиста. Штавише, чини ми се да је Туск желео да потврди Вучића као не толико фараона колико нашу судбину. Поврх свега, за разлику од Милошевићеве, за Вучићеву дугу владавину ради и дух времена, обележен жалом за једноставношћу и извесношћу у свету уморном од бујања норми и новокомпонованих идентитета.

Његов режим, нажалост, не представља главни разлог зашто о свему овоме није паметно говорити. Вучићеве случајно српске непријатеље вређа не само другачији став већ, неретко, чак и пуко констатовање стварности. Називање ствари правим именом редовно бива побркано са залагањем за ружну стварност, а њено објашњавање, покушај да је боље разумемо, изједначено са оправдавањем.

Лако је разумети „праве Србе“ који сматрају да је „Европа“ антисрпска, али јако је тешко појмити да случајни Срби и даље одбијају да признају да је њихова вољена „Европа“ толико јасно и недвосмислено антиграђанска и антидемократска. Можда су, једноставно, неке истине сувише болне. Али, ако ствари погледамо са ведрије стране, „Европа“ је коначно ујединила нашу поцепану домовину. Највећи грађански пријатељи испадоше највећи непријатељи свих нас.

Неке ствари, пак, могу имати више легитимних, правих имена. „Београдски Прајд“ је једна од њих. Сигуран сам да би многи истакли нека друга значења, али за мене је он споменик наше неслободе и шарена лажа демократије. Прајд уверљиво сведочи о смислу и важности колонијализму ума и представља живи симбол потчињености Србије.

Али, оно што се редовно губи из вида јесте да је Парада била и родно место „фантома из Савамале“. Наиме, Прајд је био ватрено крштење и легитимисао је антидемократску политику дозираног насиља. Једноставно, да је Србија сама одлучивала о својој будућности, да се овде може говорити о некој смисленој демократији и суверенитету – у њој и даље не би било Параде. Зато, ако је Милан Ћулибрк већ желео да на насловну страну посусталог лажног НИН-а стави лице које се крије иза фантомки и булдожера, онда је требало да изабере фотографију Ангеле Меркел или неког од њених ЕУ дворјана.

Аплаудирати Прајду и истовремено звиждати око Херцеговачке је тужно, мада верујем да се Вучић наслађује овим политичким идиотизмом. Сила која сваке године бива демонстрирана на све бројнијим Парадама (и која тихо ради у недељама које им претходе), зарад остваривања једног десубјективизујућег хомоколонијалног императива, јесте иста она сила која је рушила у Херцеговачкој, зарад задовољења номенклатуре која мора да води рачуна само о „Приштини“.

И Прајд и Херцеговачка извиру са истог извора и имају исте идеолошке и геополитичке, локалне и глобалне сувласнике – мандарине замишљене модерности и будућности о којој нам није дозвољено да одлучујемо. Да не буде забуне, Вучић је међу мање битним актерима на списку на коме су Доналд Туск и Себастијан Курц, Латинка и Дубравка, Флориан Бибер и Ерик Горди…

Наравно, Херцеговачка је ту близанац кога се сви одричу, и западни „очеви“ и српске „мајке“. Али, да ли неко стварно мисли да се бесплатно може ићи за нас јединим „путем у Европу“, који води преко независног албанског Косова. Херцеговачка, рупа без дна звана „Ер Србија“ и ини случајеви који пуне стране Дражиног „Данаса“ и Мишковићевог „Времена“ само су мали део цене која мора бити плаћена за нешто што није могуће урадити ни демократски ни поштено ни у грађанским рукавицама. То Доналд Туск и Ангела Меркел савршено разумеју, а ни Владимир Путин нема помена вредних примедби.

Не знам која количина одвојености од – не толико наше колико „европске“ – реалности је потребна па да неко не буде у стању да схвати да овде „фантоми из Савамале“ нису толико били израз самовоље једне лоше власти колико слика и прилика режима који нам Брисел не представља као добар већ као одличан, скоро идеалан. Фантомке су биле најава онога што нам је „Европа“ наменила како би остварила своје циљеве у оклеветаном региону, који је истовремено сувише близу да би био остављен по страни и сувише далек да би једног дана могао да постане њен „пуноправни део“.

Покушаћу да будем још јаснији. И да Вучић стварно жели да „удави Београд“, за ЕУ би то било сасвим у реду – док год постоји напредак ка остваривању њеног главног, „приштинског“ циља. Не бих се изненадио ако у Бриселу има и оних који помишљају да НАТО треба да бомбардује нишки аеродром и реши ове (не)очекиване иритације Тусковог највећег Европљанина међу Србима.

Опозициони Ниш који сањари о једном делотворном „иш“, размрвљени плочник око Славије, „сладак живот“ Синише Малог у Риму, „Кикиндске“ и „Врањске“… политичке су теме о којима случајни Срби говоре само зато што одбијају или нису су стању да прихвате да те теме, у суштини, више не постоје. Самлела их је антидемократска и антиполитичка машина коју су годинама и сами приљежно хранили тражећи Европу и њене највише вредности, суочавење и кажњивост, Прајд (без поноса) и признавање реалности на Косову…

При томе, бојим се да је данас неодговорно бити оптимиста и помишљати о некој светлијој будућности за демократију и медијске слободе у Србији. Ако се, како нам упорно најављују, ускоро на Косову уместо народа догоди историјски компромис, то неће бити крај мрцварења и обесмишљавања наше изубијане и унижене демократије. Не треба имати превише мозга да би се видело да ће, ако ова „приштинска“ одради посао, следећа антидемократска машина бити везана за Босну – скупу, крхку и невољену илузију од државе.

Прошло је већ 18 година транзиције. Оставићу по страни чињеницу да је реч о појму који је боље не дефинисати, који, што дубље у њега улазимо, постаје све ружнији и неславнији. Помињем га овде онако невиног какав је у свести многих постојао 4. октобра, односно – за оне који су препознали право срце овдашње медијске, демократске и политичке таме – пре спаљивања илузија о „Европи“.

Нажалост, многи од оних који су се „суочили са српским злочинима“ и даље нису на ти са смислом и стварном дестинацијом наше транзиције, односно агендом и циљевима западних центара моћи који су на том болном путу били једини прави путокази. Ваљда случајним Србима није лако да спале илузије и прихвате да је ово првенствено била транзиција ка Малој Србији – јединој „европској вредности“ која нам се смеши.

На јави, случајне Србе чека суочавање са, признајем, перверзном чињеницом да је, оваква каква је, Вучићева Србија већ „европска“ – чак и ако он на крају не пристане на албанско Велико Косово и Малу Србију, која, при томе, не сме да постане „српска“. Нажалост, какав год да буде коначан исход „дијалога Београда и Приштине“, Србија остаје без правде, поноса и демократије. Демократска Европа је тако одлучила. Они су за нас одабрали.

Скраћивање наслова и Опрема: Стање ствари

(Блог Зорана Ћирјаковића, 28. 4. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Друга Србија, Зоран Ђирјаковић, Србија и ЕУ