Оно што је некадашња Аустроугарска уредбама и законима забрањивала, многи Срби прихватају добровољно и свесно се – као да их је срамота – одричу свога писма

Извор: Твитер

Десетогодишњи Вељко Петровић, тада још основац и поданик Аустроугарске монархије, а касније познати српски књижевник, први пут је дошао у Београд 1894. године. За државу у којој је рођен и у којој је живео, национална обележја српског народа, ако већ нису била забрањена, свакако нису била пожељна. У престоници Србије у то време све му је изгледало друкчије и лепше, па наш књижевник одушевљено бележи у својим „Успоменама”:

Лађа којом смо том приликом прелазили из Земуна у Београд била је дупком пуна, а, што је важније, носила је српску тробојку око димњака. Све то зависи од узраста и свести, видео сам ја њу на бродовима и раније, али сад ми је њено симболично значење било јасно и потресно. Ми смо се „испрека” морали свикнути на то: да све што је наше, народно, све је забрањено, непризнато или једва трпљено, а у Београду не могу очи да се довољно засите: сви натписи, сви цимери, све сама ћирилица, народне боје, грбови…

Да Вељко Петровић нешто данас крене у Београд тешко да би српску престоницу из свог детињства уопште препознао, не само зато што се у њу из Земуна више не стиже бродом, нити што би га крај пристаништа дочекале наказне зграде арапског Београда на води, и што је наш главни град данас ко зна колико пута већи, него и по томе што на цимерима („таблама са натписом над каквом радњом”) београдских продавница и кафана има занемарљиво мало српске ћирилице, а штампа, књиге, телевизијски програми и да се не помињу.

Оно што је некадашња Аустроугарска уредбама и законима забрањивала (за време окупације у Првом светском рату), многи Срби прихватају добровољно и свесно се – као да их је срамота – одричу свога писма. Чиме се одричу и једне своје одлике, коју, рецимо, много боље схватају други народи, па су тако недавно у Хрватској забележени оштри протести што је нека учитељица поделила својим ђацима поделила копије математичких задатака штампаних ћирилицом. При чему је имала велику срећу, јер та ћирилица није била српска, већ бугарска.

Забрана ћирилице у НДХ

Протеривање српског писма почело је Новосадским договором о српскохрватском језику 10. новембра 1954, којим је закључено да су „оба писма, латиница и ћирилица, равноправна; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом”.

Закључак који никога није обавезивао могао је да се изиграва на врло једноставан начин. Како су оба писма равноправна, сви који су били алергични на ћирилицу писали су искључиво латиницом а што им нико није могао замерити. При чему су велику штету ћирилици наносили и они који су непрекидно истицали како је српски народ веома богат јер може да користи два писма, док никоме није падало на памет да исту предност препоручи и хрватском народу.

Четири године после потписивања Новосадског договора о српскохрватском језику, почело је емитовање програма Телевизије Београд у оквиру Југословенске Радио-телевизије. И управо је овај нови медиј знатно допринео потискивању српског писма. ТВ Београд служила се искључиво „равноправном”латиницом, иако то није било одређено никаквим њеним унутрашњим правилником или прописом. (Занимљиво је да је у тим првим годинама постојања Југословенске Радио-телевизије, када је свака република имала свој студио, Телевизија Титоград била једина станица на српском говорном подручју која је користила ћирилицу, док се данашње власти Црне Горе труде из петних жила да избришу сваки траг српског имена у тој земљи, па тако и писма.)

И док је ТВ Београд потпуно занемарила српско писмо, њени претплатници, гледаоци из Србије узалуд су протестовали због тога. Када је 1966. ТВ Београд почела емитовање Школског програма (који је био део Образовног програма) ни у њему није било српског писма. На једном састанку о развоју Школског програма, Мирољуб Јевтовић, главни уредник Образовног програма, упитао је присутног секретара Градског комитета, Симеона Затезала, да ли би можда требало да се у Школском програму користи српско писмо. Друг секретар се мало зачудио постављеним питањем, али се није збунио, већ је одговорио питањем: „Зар је то важно?” и додао уверен како је веома духовит: „Па, нећете, ваљда, да пишете Рат и мир на екрану!”

Стари, латинични лого Радио-телевизије Београд

Тек више година касније – и то, како се говорило, на интервенцију Драже Марковића – ћирилица је почела да се користи у програмима ТВ Београд. Онога дана кад се на екранима појавио први филм са ћириличним потписима (програм су преносили Загреб, Титоград и Сарајево), у ТВ Загреб је настала огромна забуна. Искључили су филм који је емитовала ТВ Београд и почели свој посебан програм.

Данашња РТС са своја три програма окајава свој велики грех према српском писму и труди се да га користи што је више могуће, али је она – крај многобројних других телевизијских станица доступних нашим гледаоцима – готово једва приметна.

Према истраживањима Василија Клефтакиса, српско писмо могло би да коначно нестане око 2050. године. Затим ће, што је сасвим природно, постепено нестајати и они који знају да прочитају текстове исписане ћирилицом, а пословица „Кад уденеш свој конац у туђу иглу, лако га можеш изгубити” тако добити свој пуни смисао.

Categories: Аз и буки

Tags: Василије Клефтакис, Војислав М. Станојчић, ћирилица