Председник Републике и његови најближи сарадници, који су прошлог лета самоуверено покренули „унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији, данас делују поколебано и несигурно. Већ три пута су одложили изношење свога плана за решење косовског питања
Милош Ковић (Извор: Политика)
Србија на Косову и Метохији, у овом тренутку, може да бира између „замрзнутог конфликта“ и Велике Албаније. Трећа могућност једноставно не постоји.
„Замрзнути конфликт“ захтева претходну обнову свести о томе да, дуже од шест векова, Срби у Косовском завету виде смисао своје историје. О томе сведоче небројени историјски извори, али и наше, опипљиво животно искуство. Они који су, после свега, и даље упорни у трагању за одговорима на суштинска питања у холивудским спектаклима, уместо у сопственој, традицијској, наслеђеној култури, биће довољно да погледају прве кадрове филмова „Тотални опозив“ или „Матрикс“. Ту се главни јунаци буде из снова и лажи, да би се суочили са собом и са стварношћу. Из обнове историјске свести, као свести о Косовском завету, проистиче једноставна одлука да останемо оно што смо одувек били и оно што, упркос свему, и данас јесмо. Потом следи обазирање око себе. На трагу онога што су чинили Никола Пашић, Јован Ристић или Илија Гарашанин, потребно је пажљиво праћење промена у односима снага између великих сила и чекање повољних услова за праведније и дугорочније решење косовског проблема. У међувремену, сви српски ресурси морали би да буду усмерени ка одбрани наших сународника, светиња и имовине на Косову и Метохији.
САД, највеће земље ЕУ и њихови штићеници у Приштини и Тирани, међутим, већ дуго – много пре напада на СР Југославију 1999. – раде на стварању Велике Албаније. Србија би им пружила драгоцену помоћ потписивањем „споразума о свеобухватној нормализацији односа између Београда и Приштине“ и пристајањем на столицу у Уједињеним нацијама за „Косово“. Свако успостављање или јачање међународног субјективитета „Косова“ водиће, наиме, пре или касније, ка његовом припајању Албанији. Исте последице имала би и размена територија Србије са Косовом коју наше власти, за сада безуспешно, нуде Албанцима, САД и ЕУ. Стварање Велике Албаније би, потом, водило ка даљем распарчавању Србије, али и Македоније, можда и Црне Горе, при чему би угрозило и Грчку. Испуњавање налога САД и ЕУ неће нам, дакле, донети мир и стабилност, него нове сукобе и ратове.
И „замрзнути конфликт“ подразумева озбиљне ризике, поготово уколико Србија не учврсти своје везе са Русијом и Кином, не ојача своје ресурсе и не пронађе начин да ефикасно помаже Србима на Косову и Метохији. Сви, међутим, врло добро знамо, на основу опипљивог искуства, каква би била судбина наших сународника и светиња на независном Косову или, последично, у Великој Албанији.
Данашњи, светски процеси погодују одржавању „замрзнутог конфликта“. Велике силе које на Балкану стварају Велику Албанију, у Сирији троше последње остатке свог престижа и угледа. Војна и пропагандна моћ САД и ЕУ је, наравно, и даље неспорна, али отворене претње Трећим светским ратом, уколико се цело човечанство, укључујући и нуклеарне силе какве су Русија и Кина, не покори њиховој вољи, не може се назвати промишљеном политиком. Осим тога, унутар земаља које су извеле најновије, оперетско бомбардовање Сирије, до јуче није било јачих политичких снага спремних да се успротиве интересима војно-индустријских комплекса и политичко-медијских елита. Тамошњи либерали данас више не могу да ућуткају демократију, која говори гласовима Џеремија Корбина, Марин ле Пен, Жан-Лика Меланшона, Бернија Сандерса, привремено ућутканих гласача Брегзита и Доналда Трампа.
Слична подела између политичко-медијских елита и грађана видљива је и у Србији. Уз помоћ западне пропаганде, наше политичке елите, и на власти и у опозицији, као и сви електронски медији са националном фреквенцијом, упорно нас наговарају да наш застарели и штетни косовски мит заменимо модерним и сјајним митом о Европској унији. Судећи по свим анкетама, међутим, грађани неће да их послушају. Апел за одбрану Косова и Метохије, у коме се захтева замрзавање конфликта и одбијање поделе Косова, „свеобухватне нормализације“ и столице за „Косово“ у УН, потписало је 12 епископа Српске православне цркве, низ академика, јавних личности и око 400 професора универзитета и научних радника. Разговори унутар наших најважнијих националних установа, какве су САНУ и Матица српска, потврдили су да се апсолутна већина њихових чланова залаже за одбијање брзоплетих решења и за одржавање „замрзнутог конфликта“.
Председник Републике и његови најближи сарадници, који су прошлог лета самоуверено покренули „унутрашњи дијалог“ о Косову и Метохији, суочени са српском јавношћу, али и, пре свега, са неспремношћу Запада на било какав компромис, данас делују поколебано и несигурно. Већ три пута су одложили изношење свога плана за решење косовског питања. Они, међутим, и даље трагају за споразумом са Приштином, који би задовољио и нестрпљиви Запад и тврдоглаве грађане Србије.
Сада је дошло време за јасан и недвосмислен став Српске православне цркве. Свети Архијерејски Сабор састаће се 29. априла у Пећкој патријаршији. У протеклих осам векова наша црква учинила нас је оним што данас јесмо. Једна њена реч може да заустави посрнуће и да нас врати Косовском завету.
Аутор је ванредни професор на Филозофском факултету у Београду
Опрема: Стање ствари
(Политика, 24. 4. 2018)
Categories: Вести над вестима
Ne verujem da je Tramp ućutkan. Tramp radi šta misli.
Treba sačekati bolje vreme za odlučivanje o Kosovu i Metohiji.
Треба само бити стрпљив . Историја је показала да је све могуће . Ко је могао претпоставити 1939. да ће Швабе из Баната отићи , а у њихове куће доћи Срби из пасивних крајева ( колонизација 1945.је једини Титов добар потез). Треба само имати план. Може послужити и план Васе Чубриловића “Исељавање Арнаута “. И Андрић је писао на ту тему пре рата . А најбољи путоказ шта радити даје нам Краљ Милан и како је он решио арбанашко питање у Топлици 1878.