Нашу јавност су у вези са књигом „Ја тајкун“ занимала питања: који су политичари узели део од Мишковићевог откупа или како се Тома Николић, док је био у опозицији, кришом састајао с Мишковићем. Много би корисније било да можемо да прочитамо стручни коментар идеје власника Делте како би се могло привредно обновити српско село

Слободан Антонић

Мирослав Мишковић објавио је аутобиографију Ја, тајкун (2018). То је књига коју ваља прочитати. Онај ко је Мишковићу био „писац из сенке“ (ghostwriter, литературный негр) – иначе уобичајен поступак у оваквим подухватима, урадио је добар посао.

Књига је занимљива и брзо се чита. А и искуство најуспешнијег пословног човека у данашњој Србији свакако је поучно са становишта пословне, па и извесне животне мудрости.

Мени је, међутим, читање ове књиге стварало амбивалентна осећања. Од раније ми је већ било знано да је хапшење Мишковића била демонстрација једне политичке моћи. Веровао сам и да је, гледано с чисто правне стране, оптужница танка: већ је пала оптужба за „злоупотребу службеног положаја“, а вероватно ће исто бити и са „пореском утајом“.

Тај наjбогатији Србин, очигледно, био је жртва политичке самовоље и амбиције. Међутим, притом, иако имамо жртву, немамо саосећање у јавности. Зашто?

„Када је 12. децембра 2012. Мишковић ухапшен“, писао сам (овде), „никоме у Србији није било жао што ће Нову годину он да проведе са сином у затвору, у ћелији без грејања“ (наслов у једном таблоиду: „Најбогатији Србин риба WC!“). Једноставно, „наши капиталисти нису се понашали добро према свом народу“, било је моје објашњење. „Зато их народ не воли“.

Привођење Мирослава Мишковића, 12. децембар 2012. (Фото: Ројтерс)

Питао сам се и: „Колико је Мишковић плаћао своје касирке у Максију? Да ли им је икада дао новогодишњу или божићну награду? Да ли им је икада дао неки поклон за децу? Где је школа или болница, где сиротиште или народна кухиња, изграђени од оних 932 милиона евра што их је Мишковић добио само продајом Максија? Нема их“ (исто).

Но читајући Мишковићеву аутобиографију, међутим, увидео сам да је власник Делте ипак почео да се бави и задужбинарством. У години када је ухапшен направио је у Београду „Сунце – центар за дневни боравак деце са инвалидитетом“ (коштао је 3 милиона евра), а 2016. године у Крагујевцу и „Искру – центар за спорт и рехабилитацију особа са инвалидитетом“ (стр. 147; 199-200). Одлично, то је пример за наше богаташе који свакако треба похвалити!, морам сада да додам.

Такође, из ове књиге може се видети да је Мишковић поносан што никада своје партнере није преварио; што је плате исплаћивао на време; што је кредите уредно враћао; што је порез редовно плаћао; што је избегавао да послује с нашим властима (због нужности давања мита); што је профит реинвестирао, уместо да га троши на луксуз; што је устајао у 6.00, а легао у 22.00 итд. (стр. 8, 122-123, 232-233). Ако је све ово тачно, а делује да јесте, онда је Мишковић другачији од већине наших тајкуна. Није ни чудо да је толико дуго на врху.

Међутим, проблем с богаташима – чак и када су „најпоштенији капиталисти“, и састоји се у томе што је, због самог карактера „бизниса“, код њих некако дошло до извесног витоперења у схватању добра и зла. Не нужно и увек, али у многим случајевима. Зато је, ваљда и речено: „Лакше је камили проћи кроз иглене уши, неголи богатоме ући у Царство Божје“ (Мат. 19:16-24).

Мишковић, тако, искрено верује да је довољно учинио што је платио порез на зараду – „1,8 милијарди евра у протеклих десет година“ (157, 160). Зато он мисли да је захтев за некаквим задужбинарствима заправо вишак, обол који се мора платити затуцаном народу (199). „Кад ћемо схватити“, пита се он, „да је сврха постојања предузетника да праве паре (Мишковићев курзив – С. А.) и да, када то раде добро, онда је то корист за цело друштво и сваког појединца у њему“ (199).

Међутим, сам Мишковић пример је како се могу „правити паре“ а да се може нанети озбиљна штета друштву. То несумњиво следи из његове аутобиографије, само што то он, опседнут својеврсним демоном „бизниса“, напросто није у стању да види.

Мишковић се, на пример, хвали да је као директор „Жупе“, осамдесетих, направио чудо. „Жупа је покривала 43% светске производње ксантата“ (средства за одвајање руде од јаловине; 31), поносан је он. Али тај „успех“ је, произлази из даљег штива, постигнут тако што је ксантат продаван знатно испод цене производње. Губитак је, наиме, покриван тако што су за добијене девизе увожена хемијска средства за широку потрошњу која су једноставно препакивана и продавана домаћем купцу – по двоструко вишој цени (32).

Тачно је, дакле, да је Жупа „направила паре“. Али су цех платили домаћи купци. Мишковић је просто искористио систем – непостојање слободног тржишта девиза у СФРЈ. Жупа јесте зарадила. Но, цена је била та да су домаћи потрошачи опљачкани.

Или други пример: како је Мишковић зарадио свој први милион? Он је, „почетком деведесетих“, како приповеда, од једне италијанске банке узео кредит од милион марака уз камату од 6% ГОДИШЊЕ; а онда је тај новац „репласирао у Србију са 15% МЕСЕЧНЕ камате“ (74).

Мишковић, дакако, јесте „направио паре“ на том послу. Али, цену његове успешне шпекулације платили су обични људи у Србији. Мишковић нам, наиме, не каже од кога је тачно добио тих невероватних 15% месечне камате. То мора да је била нека од оних пирамидалних „банака“ – ко други би му, иначе, дао толику камату? Мишковић је тако зарадио, али су мале штедише на крају ланца биле опљачкане. А њихове цркавице, у крајњем, прелиле су се у Мишковићеве џепове.

Мирослав Мишковић (Фото: Танјуг)

Весело је што се Мишковић у овој књизи изругује извесном Ћупријцу који му је, тих година, дошао с предлогом да од једне израелске банке узме кредит с каматом од 6% годишње, па да то да у Југоскандик с каматом од 15% месечно (89). „Наравно, сваком је јасна бесмисленост овог посла“, каже нам даље Мишковић – „српски `бизнис` деведесетих карактерисали су криминал, незнање, лакрдијаштво и похлепа“ (исто).

Али, Мишковић је овде заборавио шта је само пре 15 страница испричао. Није ли и он, заправо, баш кроз идентичну „комбинацију“ зарадио свој први милион? Но, када он прави паре то је добро. А када Ћупријац на исти такав начин хоће да шпекулишуе, онда је то „криминал, незнање, лакрдијаштво и похлепа“? O, sancta simplicitas!

И трећи пример: Мишковић се хвали да је на сибирском Бајкалском целулозном комбинату за шест година зарадио 25 милиона долара (85-86). Купио га је, у сред катастрофе руске привреде под Јељцином, јефтино, за 1,5 милион долара. Оближње кинеско тржиште гутало је целокупну производњу целулозе. И ко зна колико би све то трајало да се после шест година није појавио руски тајкун Дерипаска и поручио Мишковићу да „зарађује на природним ресурсима Русије“ (85). Мишковић му је комбинат одмах продао за – 10 милиона долара.

У овом случају, наравно, нису оштећени Срби већ Руси. Али свеједно, опет је „пословни успех“ заснован на пљачкању туђег акумулираног рада (оних који су изградили комбинат), пљачкању туђих ресурса (руских шума у Сибиру) и експлоатацији живог рада (колике ли су плате тих година, питам се, имали радници Комбината?).

Дакако, ову типично „бизнисменску“ заслепљеност и огрубелост – која сопствену корист изједначава са општим добром, читалац види и у приказивању општих дешавања у прошлости, тако и у „визији пословне будућности Србије“, коју нам износи Мишковић.

Мишковић, наиме, мисли да је кључна економска грешка Милошевића била то што, већ крајем осамдесетих, није спровео приватизацију, „потпуно и без остатка“ (49). „Милошевић је морао да спроведе приватизацију“, одлучан је Мишковић, „макар седео на раскрсници и давао фирме свакоме ко наиђе“ (49-50).

Свакоме ко наиђе? Дакле, није проблем деструктиван карактер приватизације током које је у Србији „посао изгубило 74% запослених у друштвеном сектору, а да при том није реч о порасту продуктивности већ о гашењу производних погона” (овде, стр. 69). И није проблем што је целокупна српска привреда продата за 3 милијарде евра (фактички – поклоњена!), при чему је готово сва српска индустрија уништена (само у Београду некада је радило 245.000 индустријских радника, а данас 14.000; овде).

Проблем је, по Мишковићу, то што се то није десило већ крајем осамдесетих и што то није било довољно брзо, „потпуно и без остатка“. Заиста?

А када је пак реч о економској будућности Србије, Мишковић је у овој књизи одлучно против реиндустријализације (65, 132-133, 217). „У српској јавности“, каже он, „стално се форсира производња, што је наслеђе из комунистичког времена“. „Производња је потребна“, допушта он, „али најважније и најтеже је продати робу“ (132-133). Зато би, по његовом мишљењу, „Србија требало да ствара што више менаџера – они ће нас спајати са Европом“ (65; поздрав од сега-мега и синги-динги универзитета).

Мишковић нам, надаље, своју пословну вештину препоручује као универзални рецепт за српске бизнисмене: „направи компанију, подигни јој вредност и продај је глобалном играчу. На томе је Делта направила паре“ (173). Овај савет је, опет, сасвим у складу са Мишковићевом визијом да ће „у блиској будућности свет почивати на четрдесетак мултинационалних корпорација“ (65). У таквом свету, наиме, како предвиђа Мишковић, „за двадесет година сви ћемо на надланици, испод коже, имати уграђен чип, неки свој код. И сви ћемо бити у једном светском пореском систему“ (232).

Управо у таквој будућности Србија треба да се некако снађе. Ево шта препоручује Мишковић: „Будућност производње у свету јесте у четрдесетак мултинационалних компанија; оне ће производити већину производа за широку потрошњу. Србија треба да буде део тог процеса, да мултинационалке овде отварају фабрике које ће производити за њих“ (217). Наравно, и „Србија треба да има своју стратегију развоја“, сматра Мишковић, која се, између осталог, састоји у томе да ваља „развијати мали бизнис, породичне фирме чији рад треба да се везује за мултинационалне компаније“ (217).

Мирослав Мишковић (Извор: Новости)

Читалац не може а да се не запита – зашто, онда, сам Мишковић, док је био власник Максија, није стао да развија управо тај, препоручени модел сарадње малог бизниса и велике компаније? Не, него је тај исти Мишковић своје мале партнере систематски гурао у даваоце бесплатних краткорочних кредита. У тренутку, наиме, када је Белгијанцима продао Макси, Мишковић је својим добављачима, како признаје и сам (135), дуговао 300 милиона евра!

Не три милиона. Не тридесет милиона. Већ триста милиона евра!

И шта сад? Како из угла ове „перцепцијске пристрасности“, ове „наивно-разобручене похлепе“, ове „једноставности без саморефлексије“, оценити нашег највећег капиталисту?

Но ипак, питам се, не би ли Мишковићу, без обзира на његову типичну неолибералну и аутоколонијалну „визију“ економске будућности Србије, требало можда дати шансу? Да ли би могао ту своју огромну енергију и искуство да ипак стави у службу Србије?

Наиме, има једна идеја код Мишковића која свакако може бити суштински важна за Србију – ревитализација наше пољопривреде.

Мишковић, наиме, своју књигу завршава изношењем пројекта по коме је могуће оживети српско село и подићи нашу производњу. Он нуди да Делта српским сељацима подели саднице, достави им технологију и подучи их, а онда и откупи све што произведу. Он лично гарантује „да ће сваки сељак који с нама направи уговор имати чист приход од 12.000 евра годишње по хектару“ (227). Држава би, по његовом предлогу, имала само да обезбеди кредит за почетну инвестицију, од „око 30.000-45.000 евра по хектару“ (225). А тај кредит би се, уколико је Мишковић у праву, могао вратити за десетак година.

Нисам агроекономиста, или агроинжењер, но не бих тек тако одбацио Мишковићев предлог. Нашу јавност су у вези са књигом „Ја тајкун“ занимала првенствено питања: који су политичари узели део од Мишковићевог откупа или како се Тома Николић, док је био у опозицији, кришом састајао с Мишковићем. Много би корисније, међутим, било да можемо да прочитамо и неки стручни коментар идеје власника Делте како би се могло привредно обновити српско село.

Тада би се и могла дати поузданија процена има ли ичега вредног у Мишковићевој философији бизниса. Одавно је већ примећено (видети у: Ј. А. Митрић, овде, 123) да, иако је западна (атлантитичка) цивилизација састављена из некада хришћанских народа, њоме, уместо мудре, праведне и самилосне Свете Тројице, управља паганско-демонски тријумвират.

Тај тријумвират чине:

1. Плутон, бог подземног, тамног, случајног и незаслуженог богатства;
2. Марс, бог рата, беспоштедне пљачке и сатирања освојених народа; и
3. Меркур, бог лукаве трговине, маркетинга и лоповлука.

Човек се једноставно пита – може ли из света тог демонског тројства – похлепе, рата и преваре – ишта добро да проистекне? Или пак истинито збори Хајдегер када каже (овде, стр. 245) да „где постоји опасност, ту расте и оно спасоносно“?

Може ли, дакле, наш Тајкун у овом питању бити у праву?

Categories: Колонија Србија

Tags: Мирослав Мишковић, Слободан Антонић, економија