Као што у Зеноновој апорији Ахил никада не може да престигне корњачу, тако ни Србија никада неће стићи на циљ због кога се, наводно, ови кораци ЕУ предузимају – чланство у ЕУ

Слободан Самарџић (Фото: Медија центар) 

Заправо, желимо да кажемо да је Европска унија данас даље од Србије него што је била 2003. Ето, поводом Извештаја Комисије ЕУ о Србији, објављеном пре неки дан, рећи ћемо нешто о ЕУ а не о Србији. Такви извештаји израђују се за Србију већ десет година и запањујуће је колико међусобно личе. Није реч само о томе што извештаји прате исте теме из јавних политика Србије, него пре свега о томе што су анализе, констатације и примедбе на годишње стање јавних политика Србије готово истоветне. Па као што у Зеноновој апорији Ахил никада не може да престигне корњачу, тако ни Србија никада неће стићи на циљ због кога се, наводно, ови кораци ЕУ предузимају – чланство у ЕУ.

Теза овог чланка је следећа: главни проблем што Србија не може да постане чланица ЕУ лежи у ЕУ а не у Србији. Кажемо „главни проблем“, при чему смо свесни колико и каквих проблема има Србија у овом бесциљном процесу. О чему је реч. Ако крајње апстрактно замислимо да Србија за неко предвидљиво време испуни и писане и неписане услове Уније – критеријуме из Копенхагена о политичкој економској и правној реформи, призна независно Косово, пусти Републику Српску низ воду, постане чланица НАТО, уведе санкције Русији, пружи још већа права националним мањинама, прихвати све хрватске захтеве у вези разграничења и ко зна шта још – она не би постала чланица ЕУ из простог разлога што Унија, оваква каква је, нема воље, услова ни капацитета за пријем нове државе у чланство.

То да ЕУ има унутрашње проблеме који онемогућавају њено проширење изрекао је пре неки дан француски председник Емануел Макрон. По Бетиној вести коју су пренели сви домаћи медији Макрон је рекао: „ЕУ не треба да прима нове чланице док се дубље не интегрише и не спроведе реформе… Подржаћу проширење само ако прво буде продубљивања и реформе наше Европе“. Да овде није реч о несмотреном иступу француског председника, већ напротив о његовом стратешком размишљању о будућности Уније, говори његова изјава с краја јануара ове године на годишњем скупу у Давосу: „Европа треба да нађе нову амбицију. Нисам наиван. Никада нећемо изградити нешто тако као што је амбиција 27. Идеја је да се Француска, Немачка и северна Европа престроје. Они који су амбициознији треба да крену у зближавање“.

Идеја да земље тзв западног Балкана треба да постану чланице ЕУ потекла је из једног документа Европског савета са његовог самита у Солуну крајем јуна 2003. године (тзв. Солунска агенда). Не треба заборавити да је на том самиту потписан текст Уговора о уставу Европе и препуштен даљој процедури усвајања. Европска унија тада се налазила на највишој коти интеграције. Годину и по дана пре пуштен је у промет евро као заједничка валута, а средином 2003. било је сасвим јасно да се ЕУ у најскорије време шири на исток Европе пријемом десет држава бившег комунистичког лагера. Чинило се да је остварен сан у уједињеној Европи у кључу Европске уније. Није било ништа природније до да се једним документом званично отвори перспектива чланства и за балканске државе, које су после ратних или других неприлика успоставиле демократске поретке.

Некако од тада крећу озбиљне невоље унутар ЕУ. Много година касније сазнало се да је грчка влада фалсификовала податке о финансијској припремљености за ступање у евро зону. Сазнало се при том да је Комисија то знала и допустила како Грчка не би отворила питање француског и немачког прокорачења норматива о јавном дугу, те да се не би побунила због још тежег прекршаја ове две земље који се тичу неспровођења одлуке Европског суда правде о њиховој кривици. Убрзо потом, могло се приметити да су многе „старе“ државе чланице почеле да негодују што је услед наглог проширења на исток дошло до поремећаја тржишта рада у њиховим земљама. То је на несрећу коинцидирало са пропашћу највећег интеграционог подухвата, европског устава, за који је уложено годину и по дана тешког рада на тзв. уставној конвенцији. Нешто мање од две године после солунског самита грађани Француске и Холандије на својим референдумима су одбацили овај документ и он је отишао ad acta за сва времена.

На овај неповољан след догађаја надовезује се велика финансијска криза (2008) која је добрано оштетила евро зону и произвела шири поремећај функционисања институција ЕУ. Унија, због своје политичке и процедуралне тромости, три године не успева да формулише антикризну политику. Када је то најзад учинила, за шта су јој биле потребне наредне две године, видело се да преузете мере не дају ни брзе ни успешне резултате. С друге стране, антикризне мере произвеле су један поприлично ауторитаран механизам деловања који је довео у питање и уставне системе свих држава теже погођених кризом.

Новонастали велики проблем имиграције може се посмарати и као исход генерално неуспешне заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ. За ратове на Блиском истоку, средњој Азији и северној Африци, одакле ту текле имигрантске реке, одговорне су и државе ЕУ које су приступиле америчкој стратегији поробљавања овог простора. Највећа последица по систем ЕУ садржана је у пропасти њене дуго и пажљиво грађене заједничке политике унутрашње безбедности (имиграција, визне и азилске политике и тзв. интегрисано управљање спољним границама Уније). Услед подбацивања ове политике, већи број држава чланица предузео је једностране мере у одбрани својих граница и вођењу самосталних активности. По дејству повратне спреге, те мере изазвале су нове и дубље анимозитете између тих држава и оних које су биле склоне прихвату милиона имиграната, али не на свој него на заједнички рачун.

После свега, сви виде да ова и оваква Унија не функционише у великом броју својих надлежности и да се она мора мењати. Сви виде, али само је Е. Макрон најавио неки правац радикалне реформе, и то као соло јахач. Одатле па до циља, са којим се сви унутрашњи учесници начелно слажу, протећи ће доста времена, ако се до циља уопште и дође. О 2025. години, која се званично најављује као година могућег проширења, а то значи и изласка ЕУ из кризе путем дубоких реформи, нема ни говора.

А шта се у овом међувремену догодило са политиком проширења и на којој тачки остварења се налази тзв. Солунска агенда из 2003? Проширење се претворило у политику са другим функцијама и циљевима, а Солунску агенду више нико ни не помиње. Улога и циљ политике проширења више није чланство у ЕУ. Док се она не реформише, видели смо, нема чланства. Али, има преговора који остављају илузију да ће земља једног дана бити чланица ЕУ. На неки начин о томе говори и промена назива те политике. Од пре неколико година она се зове политика суседства и преговора о проширењу. Преговори могу да се одвијају све док се Унија не реформише, а то може да траје годинама и данас је скопчано са потпуном неизвесношћу доброг исхода. И шта ако би нека земља, на пример Србија, испунила све услове, ма какви и ма који били? Нема уласка ни тада, јер основни услов лежи у Унији, „док се дубље не интегрише и не спроведе реформе“.

Најзад, мора се поставити и питање зашто Србија не прекине ову врсту преговора са Унијом и не предложи другу врсту аранжмана, који би био реалнији и повољнији за њене развојне и реформске интересе. Одговор је једноставан – зато што њеним политичким и јавним животом владају групације које вуку велике користи од оваквог стања ствари. У односу на остатак становништва оне нису бројне, али су добро распоређене. Препознаћете их по томе што о приступању у ЕУ говоре као да је 2003. година а не 2018.

(Србија и свет, 21. 4. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Слободан Самарџић, Србија и ЕУ