Светозар Поштић
Кукове оптужбе су озбиљне и вероватно проузроковане неком личном кивношћу, али су занимљиве и сигурно барем делимично тачне. Нарочито је занимљиво то што преовлађујућа веровања која утичу на понашање људи повезује са учењем кога већина становника Британија ни не познаје
Текст „Британци управљају ратним плановима Запада – али зашто?“ аутора Ричарда Кука, објављеном на сајту Global Research пре три дана, отворено оптужује британску елиту за тренутну разуздану русофобију на Западу и нестрпљиве покушаје да се започне Трећи светски рат. Кук је пензионисани амерички државни аналитичар који је храбро обелоданио умешаност Реганове владе у експлозију свемирског брода Челенџер 1986. године. У овом чланку, он ратне планове и лажне узбуне тровањем бојним отровима повезује са британским Тајним саветом, банкаром бароном Ротшилдом и британском краљицом. Аутор доста тога нагађа, али већина аргумената које пружа делују прилично убедљиво.
У другом делу текста, Кук покушава да објасни психолошке разлоге за зло британске елите и равнодушност британске јавности доминацијом убеђења које корен воде од хришћанске јереси из 5. века, пелагијанства. Ово учење потиче од Пелагија (354-420), британског теолога и тумача Библије који је живео у Риму. Пелагије је сматрао да првобитни грех Адама и Еве не помрачује људску природу, која је божанска јер је створена од Бога, и да је човек и даље способан да бира између добра или зла. То значи да је, по овом учењу, Адамов грех само „лош пример“ поколењима, и његов поступак нема других последица по људску природу. Насупрот томе, пелагијанство улогу Христа тумачи само као „добар пример“ за човечанство. Према томе, по Пелагију човек има потпуну моћ и пуну одговорност за сопствено спасење и за сопствене грехе, и нема потребе за милошћу Божијом, јер већ поседује највеће благо – слободну вољу. Пелагије је екскомунициран 417. године, и његово учење је осуђено на неколико наредних васељенских сабора.
Ричард Кук
Кук све ово наводи због сведочења једног немачко-швајцарског теолога, Карла Барта, који је у првој половини 20. века преформулисао принципе протестантске реформације, и успротивио се Хитлеру изјавивши да нам је Исус Христос пренео Реч Божију ради нашег искупљења и спасења, а не свемоћна нацистичка држава. Барт је 1930-их година отпутовао у Енглеску и рекао Енглезима: „Ви сте сви пелагијанци“.
Кук даље објашњава: „Пелагијанство тврди да је најважније да ‘нам је добро’. То води до идеје да ‘ми је добро такав какав сам. Ништа у вези са мном не треба мењати. Ако и треба, лако ћу се за то побринути’.
Психологија нас, међутим, учи да људско биће не разликује одакле његови импулси воде порекло. Због тога је природно, ако не и неизбежно, да се оно окрене ка сопственим интересима, јер његово животињско сопство тим импулсима храни свест.
Пелагијанство се претвара у двојну философију егоизма помешану са принципом задовољства – ја, мени, моје; и ако је нешто пријатно, то треба урадити. У политици пелагијанство се завршава империјализмом и тлачењем слабих. У економији оно се претвара у необуздани капитализам и трку за профитом по било коју цену. Убаци ту и Макијавелија, и стигли смо дотле где се данас налазимо“, објашњава Кук.
Амерички аналитичар нарочито оптужује вође англиканске цркве за конформизам и додворништво британској елити. За разлику од Реформације у Европи, које је учило да свако људско биће рођено на земљи мора да буде искупљено помоћу Речи Божије, вођства Светог Духа и светих тајни, Англиканска црква је већином била инструмент светске власти, тврди он.
„Британско пелагијанство води до онога што је немачки теолог Дитрих Бонхофер назвао ‘јефтина милост’, ‘где покајање није потребно, а још мање истинска жеља да се ослободиш греха’ […] Уствари, осећаш се оправданим једноставно због тога што си љубазан. Ако желиш, можеш потрошити 45 фунти на чај у дворцу Хајклир, дом предака правог британског грофа. Од тога нема ништа љубазније.
У исто време, у Британији имаш владу манипулатора и убица који раде у мраку, иза сцене, са становништвом удубљеним у BBC комедије, криминалистичке мистерије, историјске драме и… ‘Брегзит’.
Слагалица у виду руске и британске заставе (Илустрација за текст Р. Кука)
Британско пелагијанство и његови психичко-духовни еквиваленти отварају врата за злоупотребе свих врста. Они отварају врата за развратан живот богатих и познатих међу британском вишом класом, америчким ‘једним процентом’ и олигарсима свуда у свету.
Они такође отварају врата за освајање других земаља. Отварају врата за америчке фантазије о ‘изузетној нацији’, и уништење животне околине пестицидима, хербицидима, гасовима стаклене баште да би нафта и хемијска индустрија, и капитални фондови који их поседују могли да убирају бесконачни профит. Исто је са индустријом наоружања којој тако добро иде због бриљантног доношења одлука Тересе Меј.
Коначно, они отварају врата за бесконачан рат помоћу лажних инцидената тако провидним да га сад чак и један паметан гимназијалац већ може препознати“, завршава свој текст Ричард Кук.
Кукове оптужбе су озбиљне. Оне су вероватно проузроковане неком личном кивношћу, али су занимљиве и сигурно барем делимично тачне. Нарочито је занимљиво то што преовлађујућа веровања која утичу на понашање људи повезује са учењем кога већина становника Британија ни не познаје.
Кук правоверје види у првобитној Реформацији, што наши верници, наравно, не могу прихватити. Као неисквареној, Православној Цркви није била потребна реформација, чега већина протестаната није свесна. Чињеница је, међутим, да су Лутер и Калвин, за разлику од Англиканаца, барем веровали у палост човековове природе и потребу за покајањем и искупљењем.
Оно што Кукову анализу чини вредном је чињеница да свака нација стварно поседује одређена заједничка убеђења која потичу из верске традиције и којих је просечан човек ретко свестан. Она су кључна у развоју менталитета једног народа и понашања његових припадника при доношењу важних одлука. Због тога је добро разумети да чак и у овом пост-хришћанском добу крајњег секуларизма и релативизма, дубоко уврежена колективна свест базирана на традиционалној вери остаје најважнија за судбину једног народа.
Categories: Стражњи дућан С. Поштића
Оставите коментар