Идеологија такозване Друге Србије је идеологија нормалности. А свака потреба за личном жртвом услед промењених друштвено-политичких околности била је претња тој нормалности
Владимир Коларић
Деведесетих година двадесетог века у зараћеној и санкционисаној Србији појавила се својеврсна идеологија или култура нормалности. Која се састојала у жељи да све „буде нормално“, односно „онако како је некада било“. И уверењу да ће то да се врати, само од себе, када прође ово (или „овај“) што је сада. Да је та нормалност природно стање и природно право сваког појединца – да мирно живи свој живот и да га нико ни у чему не узнемирава. И да обавезно има довољно прихода да живи такав живот. Што му је, и мир и приходе, дужна да обезбеди држава, на који год начин.
Они који су одговорност за промењене услове живота пребацивали не само на државу, него и на спољне факторе и историјско наслеђе, или позивали на одговорност сваког појединца – од којих нико није од ње ослобођен само зато што припада самопроглашеној елити – и који су самим тим разумевали потребу да различите околности продукују различите идеолошке и културолошке изборе, називани су параноицима, теоретичарима завере, националистима, фашистима или крезубим примитивцима.
Ко је год покушао нешто да објасни на начин другачији од пројугословенске критике српске политичке стварности, искључиван је, макар и само вербално и начелно, из дијалога и права на партиципацију у културној и академској сфери.
У том смислу, идеологија такозване Друге Србије је, пре него било шта друго, па и пре „левог либерализма“, идеологија нормалности. А свака потреба за личном жртвом услед промењених друштвено-политичких околности била је претња тој нормалности.
Затвореност идеологије нормалности је гора од затворености и најострашћенијег национализма. Она је тужна затвореност пред историјом, пред заједницом којој се припада и пред патњом својих ближњих. А подједнако, а то је можда и оно најболније, затвореност пред сложеношћу и богатством свог унутрашњег света.
Нико нам ништа није обећао када смо се родили. Нико нам није обећао да нећемо проћи кроз патњу и, свакако, кроз смрт. Није вам то обећала нити вам је могла обећати ниједна идеологија, ниједан велики вођа, ниједно „природно стање ствари“ и ниједна историјска нужност. Ако су вам и обећали, лагали су вас. Одрастите већ једном.
Categories: Преносимо
овоме је умногоме помогла чињеница да је Србију “водио” убеђени Југословен и комуниста Слободан Милошевић, којем су Срби “послужили” да сачува што више од Југославије, не обазирући се на српски национални интерес, осим ако се није поклапао са југословенским интересом….