Уклањање Садама била је само ненамеравана последица другог настојања: растакања ирачке државе и институција. Та држава је замењена нефункционалном и корумпираном полудржавом
Иза статуе Садама Хусеина гори зграда Ирачког олимпијског комитета, Багдад, 2003. (Фото: Tyler Hicks/The New York Times)
Када сам имао 12 година, Садам Хусеин, тада потпредседник Ирака, извео је велику чистку и званично је узурпирао потпуну власт. Тада сам живео у Багдаду и код мене се рано развила интуитивна, органска мржња према диктатору. Осећање је само снажило и сазревало заједно са мном. Крајем 90–их година написао сам свој први роман Иџаам: Ирачка рапсодија (I’jaam: An Iraqi Rhapsody) о свакодневици под Садамовом ауторитарном влашћу. Приповедач Фурат је млади студент енглеске књижевности на Багдадском универзитету, што сам и сам био. Он је завршио у затвору зато што је испричао виц о диктатору. Замишљао је и сневао Садамов пад, као што сам и ја често чинио. Надао сам се да ћу моћи да посведочим тај тренутак, било у Ираку или из неке друге земље.
Напустио сам Ирак неколико месеци након Заливског рата 1991. године и отишао сам на постдипломске студије у Сједињене Државе, где и даље живим. Током 2002. године, када је почело навијање за напад на Ирак, ја сам био жестоко против предлагане инвазије. Сједињене Државе су стално подржавале диктаторе у арапском свету и није био њихов посао да извозе демократију, независно од слогана Бушове администрације. Присетио сам се како седим у породичној дневној соби са својом тетком када сам био тинејџер, гледам ирачку телевизију и видим посету Доналда Рамсфелда, изасланика Роналда Регана, Багдаду како се рукује са Садамом. Ово сећање учинило је да ми Рамсфелдове речи из 2002. године о слободи и демократији делују празно и неуверљиво. Штавише, пошто сам проживео два претходна рата (Ирачко–ирански рат између 1980. и 1988. и Заливски рат 1991), знао сам да се прави циљеви рата увек заодену у добро смишљене лажи које експлоатишу заједничке страхове и овековечавају националне митове.
Био сам један од око 500 Ирачана у расејању – у питању су биле особе различите народности, политичких опредељења, од којих су многи били дисиденти и жртве Садамовог режима – који су потписали петицију „Не рату против Ирака. Не диктатури“ (No to war on Iraq. No to dictatorship). Иако смо осуђивали Садамову владавину терором, били смо против „рата који ће узроковати много смрти и патње“ невиним Ирачанима и који представља претњу која може да цео регион гурне у хаотично насиље. Наш глас није био добродошао у медијском мејнстриму у Сједињеним Државама, који је био склон проратно опредељеним Американцима ирачког порекла који су најављивали одушевљене масе које дочекују нападаче „слаткишима и цвећем“. Није их било.
Петиција није имала знатнијег утицаја. Пре петнаест година, 20. марта 2003, отпочела је инвазија на Ирак.
Три месеца касније, по први пут од 1991. године, вратио сам се у Ирак, као део екипе која је снимала документарни филм о Ираку после Садама. Желели смо да прикажемо моје земљаке као тродимензионална бића, изван поделе Садам против Сједињених Држава. У америчким медијима, Ирачани су били сведени или на Садамове жртве, које су жудиле за окупацијом или на присталице и браниоце диктатуре који су се противиле рату. Желели смо да Ирачани говоре за себе. Током две недеље, возили смо се по Багдаду и говорили смо са многим становницима. Неки су и даље били пуни наде, упркос томе што су били исцрпљени годинама санкција и диктатуре. Али многи су били бесни и забринути у вези са ониме што ће уследити. Неки наговештаји су већ били ту: типична надменост и насиље колонијалне окупаторске силе.
Моја краткотрајна посета само је потврдила предубеђење и страховање да ће инвазија бити несрећа по Ирачане. Уклањање Садама била је само ненамеравана последица другог настојања: растакања ирачке државе и институција. Та држава је замењена нефункционалном и корумпираном полудржавом. Ми смо још увек снимали у Багдаду када је Л. Пол Бремер III, начелник Коалиционе провизорне управе (Coalition Provisional Authority), објавио оснивање тзв. Владајућег савета (Governing Council) у јулу 2003. године. Чланови савета су тако набројани да је после имена следила верска или етничка припадност. Многи Ирачани су коментарисали како су тог дана били узнемирени институционализацијом система етничко–верских квота. Етничке и секташке тензије већ су постојале, али њихово превођење у политички капитал било је токсично. Ове неугодне личности у Владајућем савету, који су већином били амерички савезници из претходне деценије, наставили су да пљачкају и створили су једну од најкорумпиранијих држава на свету.
Имали смо среће да снимимо филм у том кратком периоду током кога је постојао релативно пристојан ниво јавне безбедности. Убрзо након наше посете, Ирак је потонуо у насиље; напади бомбаша-самоубица постали су уобичајени. Инвазија је претворила моју земљу у магнет за терористе („Боримо се против њих тамо, како не бисмо морали да се боримо против њих овде“, говорио је председник Џорџ Буш млађи), и Ирак је касније склизнуо у секташки грађански рат који је однео стотине хиљада живота цивила и током кога је расељено још неколико стотина хиљада људи, што је неповратно изменило демографију земље.
Идући пут вратио сам се у Багдад 2013. године. Амерички тенкови су отишли, али су последице окупације биле видљиве на сваком кораку. Моја очекивања су била ниска, али сам и поред тога био разочаран ружноћом града у коме сам одрастао и ужаснут колико је нефункционална, тешка и опасна постала свакодневица за велику већину Ирачана.
Моја последња посета била је у априлу 2017. године. Летео сам из Њујорка, где сада живим, у Кувајт, где сам требао да одржим предавање. Заједно са једним ирачким пријатељем прешао сам границу копном. Ишао сам у Басру, град на југу Ирака. Басра је била једини већи ирачки град који раније нисам посетио. Ишао сам да потписујем своје књиге на пијаци књига у улици ал-Фарахиди, недељном окупљању библиофила које се одржава петком и које је организовано по узору на чувену тржницу књига у улици Мутанаби у Багдаду. По граду су ме возили пријатељи. Нисам очекивао прелепу Басру какву сам видео на разгледницама из 70–их година. Тај град је давно ишчезао. Међутим, Басра коју сам видео била је тако исцрпљена и загађена. Град је много пропатио током Ирачко–иранског рата, и његов суноврат се убрзао после 2003. Басра је била избледела, у стању распадања и хаоса захваљујући свеприсутној корупцији. Њене реке су загађене и усахле. Без обзира на све, обишао сам познату статуу највећег ирачког песника, Шакир Бадр ал-Сајаба.
Један од ретких извора радости током моје кратке посете били су сусрети са Ирачанима који су прочитали моје књиге и који су њима били надахнути. То су романи које сам писао у иностранству, и којима сам покушавао да се носим са дезинтеграцијом читаве једне земље и уништењем њеног друштвеног устројства. Те текстове прогањају сени мртвих, као и њиховог аутора.
Нико не зна прецизно колико је Ирачана умрло због инвазије од пре 15 година. Неке веродостојне процене говоре о више од милион. Можете поново прочитати ту реченицу. О инвазији на Ирак у Сједињеним Државама се често говори као о „грешки“ или „колосалној заблуди“. То је заправо био злочин. Они који су га починили су и даље у врху. Неки од њих су чак и рехабилитовани захваљујући ужасима трампизма и заборавном грађанству. (Пре годину дана гледао сам господина Буша у шоу програму Елен Деџенерес како плеше и говори о својим сликама.) Зналци и „стручњаци“ који су нам подвалили ратну опцију и даље раде оно што су и раније радили. Мислио сам да Ирак никада не може бити гори него што је био током Садамове власти, али то је оно што је амерички рат постигао и што је оставио у наслеђе Ирачанима.
Синан Антун (Sinan Antoon) је песник, романописац и књижевни преводилац. Сматра се за једног од најистакнутијих писаца савременог арапског света. Рођен је у Багдаду 1967. године, где је завршио студије енглеског језика. Потом се школовао у САД где је на Харварду докторирао са темом из поезије арапског песника Муслима ибн ал–Хаџаџа из 10. века. Одјавио је четири романа, две збирке песама на арапском и једну на енглеском језику
Са енглеског посрбио и белешку о аутору написао: Милош Милојевић
Опрема: Стање ствари
(Слобода, 27. 3. 2018)
Categories: Преносимо
šta su počeli kod nas nastavili u Iraku