Још једна погубна последица овакве Вучићеве политике јесте повратак Турске на Балкан, са којег је била протерана 1912. године. Турска по природи ствари увек држи страну босанско-херцеговачким муслиманима у сваком њиховом сукобу са Србима

Проф. др Коста Чавошки (Фото: Танјуг Н. Jовановић)

Двадесет три године од пада Републике Српске Крајине и преговора у Дејтону, данас се може рећи да су најпогубније последице политике Слободана Милошевића биле издаја те српске државе на тлу данашње Хрватске и обогаљивање Републике Српске у Дејтону. Том приликом Слободан Милошевић је скоро цело Сарајево, у којем је живело око 170.000 Срба, препустио муслиманима, поклонио им је сва брда око Сарајева да га Срби више не би видели, дао им је коридор између Сарајева и Горажда, чиме је Република Српска пресечена код Трвнова, и углавио наводно међународну арбитражу у погледу Брчког, чиме је Република Српска изнова подељена.

Својим залагањем за мир и стабилност на Балкану, Александар Вучић кренуо је стопама Милошевићеве противсрпске политике. Када Вучић каже да Србија поштује територијални интегритет Босне и Херцеговине и Дејтонски мировни споразум, он нема на уму изворни споразум и Устав БиХ, који је својеврсни међународни уговор, него све бројне противуставне декрете високог представника којима је силно увећана надлежност централних власти у Сарајеву, а смањена и обогаљена надлежност Републике Српске. А како је то била унитаризација БиХ, која скоро искључиво одговарала муслиманима, својим залагањем за мир и стабилност тако преуређене БиХ, Вучић им заправо излази у сусрет, а на штету српског народа у Републици Српској.

Једини суд који је установљен дејтонским Уставом јесте Уставни суд. Високи представник је, међутим, поред њега успоставио и Тужилаштво и Суд БиХ, који су власни да воде кривични и грађански погледи поступак у свим материјама, чиме је битно ограничена, па и деградирана, надлежност судства Републике Српске. Вучићу то, међутим, нимало не смета, па му не пада на ум да захтева укидање тих противуставних правосудних установа, или бар доношење закона којим би се укинула њихова надлежност на територији Републике Српске. Такође му не смета ни чињеница да се средишњи органи у Сарајеву обилато финансирају из пореза на додатну добит, који је такође противуставно уведен, иако је чланом VIII ставом 3. Уставом БиХ било изричито утврђено да Федерација обезбеђује две трећине, а Република Српска трећину прихода за рад тих органа. Чак је био и против референдума којим је била потврђена одлука да је Свети Стефан дан Републике Српске, као да она нема право да то учини.

Изглед текста у штампаној верзији Геополитике

Отуда, када се Вучић залаже за стабилност БиХ, он нема на уму дејтонску БиХ, већ БиХ која је радикално измењена, централизована, па и унитаризована противуставним декретима високог представника. Управо је то навело Бакира Изетбеговића да изјави како БиХ никада више неће имати проблема са Вучићевом Србијом.

Још једна погубна последица овакве Вучићеве политике јесте повратак Турске на Балкан, са којег је била протерана 1912. године. Турска, која се изнова уздиже као муслиманска регионална сила, по природи ствари увек држи страну босанско-херцеговачким муслиманима у сваком њиховом сукобу са Србима. Па које то добро Срби могу очекивати од Турске, сем неколико стотина нових радних места захваљујући турским инвестицијама, док је поменути аутопут Чачак-Вишеград-Сарајевo-Брчкo-Бијељина-Београд још увек на дугачком штампу?

Што је још горе, поменут је сусрет турског председника Ердогана, премијера Албаније Раме и Вучића у Прешеву, где би се такође разговарало о некаквом миру и стабилности. По својој прилици, разговараће се о сигурности Арбанаса у остатку Србије и самозваној држави косметских Арбанаса, а најмање о положају Срба на Косову и Метохији. Јер, да је ово последње превасходни предмет разговора, зар не би било логично да Вучић захтева да се претходно на КиМ врати око 200.000 прогнаних Срба и других не-Арбанаса, па да се тек онда воде било какви разговори. Он то, међутим, никада до сада није учинио, стављајући тиме до знања колико мари за Србе.

Наслов и опрема: Стање ствари

(Геополитика, март 2018)

Потражите нови број Геополитике на киосцима

Categories: Преносимо

Tags: Александар Вучић, КиМ, Коста Чавошки, РС, РСК, Слободан Милошевић, Срби, Србија