Нажалост, сада те знамо сви ми који тугујемо за тобом. Твоја слика остаће читав живот у сећањима. Никада твоје окице не могу нестати из нашег ока
Споменик у Ташмајданском парку са бронзаном бистом Милице Ракић († 17.4.1999)
Први пут објављено 17. 4. 2018.
Свакодневно у злочиначкој агресији гину деца. Зликовци су им одузели дјетињство, уместо у вртиће и школе шаљу их у склоништа. На звук сирена дрхте мала срца. Младе животе односе бомбе, а непријатељ се извињава, док зла вештица Мадлен тврди да то чини из љубави према Србима.
Прољеће је најлепше доба у мојој улици – Улици оморика. Тада моја улица процвјета јер се на ливади испод моје терасе, поред бијеле раде, љубичице и маслачка појаве нове плаве, смеђе и црне главице – стижу нови клинци и клинцезе. Сатима их посматрам и уживам у новом животу кога доносе. Кад год осјетим да та безбрижна лица и њихове игре неком сметају изнервирам се.
Ове године стигло је некакво другачије пролеће. Стигли су и нови клинци, али уместо на ливадици испод моје терасе проводе дане у кући чекајући завијајући звук сирена, а после њих ноћи проводе у склоништима. Тамо, дубоко испод земље, играју неке друге игре збуњени због забринутих погледа мајки док су очеви на бранику Отаџбине. Моја унука Сара каже: „Деда, опет морамо у склониште, неваљале чике опет пуцају у бацају бомбе”.
Нажалост, нису сва деца стигла у склониште, неће сва стићи на ливадицу да се играју, неће се неке плаве, црне или смеђе главице појавити на ливадицама између белих рада, љубичица и маслачака. Ваздушни пирати су бацили бомбе на Батајницу. Један њихов гелер прекинуо је живот трогодишњој Милици Ракић, на ноши у купатилу. Гледајући тужно њену слику у новинама не могу да задржим сузу у оку. Било је још суза у мом оку, али ова је због вечите љубави према деци, али и због беса што светске барабе уништавају младост ове земље. Никада им то свет неће опростити, бар онај део света који има душу, бездушни ме не интересују.
Милице, уместо да украшаваш наше ливадице трчећи по њима, разбојници су ти узели живот у време када је требало да процветаш својим родитељима, свом брату и онима који те знају. Нажалост, сада те знамо сви ми који тугујемо за тобом. Твоја слика остаће читав живот у сећањима. Никада твоје окице не могу нестати из нашег ока.
Милице, због тебе нека се роди још много Милица, Милоша, Лазара…
Извор: Твитер
Нажалост, има и оних које твоја смрт није коснула па ни једном речју да се огласе у својим гласилима. Не могу, јер би морали окривити своје заштитнике, оне чији су им интереси ближи од запаљених села и градова којима јашу јахачи Апокалипсе. Поред Милица, Лазара, Стефана и Милоша, нажалост, имамо и Бранковиће.
Милице, почивај мирно у земљи сремској. Као пупољак си убрана када није требало. Живот су ти одузели злочинци, али им нећемо дозволити да својим чизмама прљају земљу у којој лежи твоје мало невино тело.
Моја унука Сара од данас ће бити и Милица.
Чланак је објављен у часопису „Дан” 22. априла 1999, а „Радио – Светигора” га је неколико дана непрекидно саопштавала својим слушаоцима. Касније је чланак објављен у „Ратном билтену Ратне морнарице” број 1. мај 1999. Аутор је контраадмирал у пензији
Categories: Гостинска соба
Пар речи о Дану сјећања, да нас с(ј)ећање не изда.
http://zlocininadsrbima.com/SLIKE/pozadina1_ZNS.jpg
+Мика Антић је говорио да “сваки је тренутак истина, само што понеки има лажног човека”…
ВЛАЈКО
Увек кад се играмо,
мени кажу: бићеш коњ,
и ја — шта ћу: морам.
И још неки буду коњи,
а остали седну нам на леђа,
па се тако тркамо.
Ми, који смо коњи,
док трчимо до циља,
у коње се претворимо, мајке ми.
И срце нам коњско.
И мозак нам коњски.
И очи нам коњске.
И могу вам рећи: кад сам коњ,
уопште ми није важно да стигнем баш — први.
То је важно само оном што ме јаше, мајке ми.
+мир мученим душама
…”Неколико дана уочи Богојављења, Јелка Јовандић је уснила Светог Јована који јој је рекао: „Дошао сам по своје стадо“. Бележи ту реченицу у својој књизи о породици Јовановић-Вакини, др Вера Јовановић. Јелена – Јелка Јовандић је после причала да тада није знала шта то значи…”
https://video-images.vice.com/articles/595361ae0f2f00541363aa75/lede/1498637560572-Screen-Shot-2017-06-28-at-101207-pre-podne.png?crop=1xw:0.6104323308270677xh;center,center&resize=1050:*
што би реко Власи, …”нек се деца играју…”
… иначе новосадска плажа Штранд је место стратишта, пре пар година је постављено знамење, коцка са натписима… па, Alea iacta јест… ту је тренутно и камп
…”What do you think about putting together a really cool festival where only non-men are welcome, that we’ll run until ALL men have learned how to behave themselves?” Knyckare tweeted…”
„Права према вама никада није било! Увек су вас мрзели и има да вас мрзе док год постојите. Не због тога што сте лоши или добри, већ због тога што сте пркосни. Ако једног дана у очима бар једног Србина, од хиљаду вас, ја не видим тај пркос, ја ћу знати да вас више нема: постали сте робови, оно што су желели од вас да направе. Нисам се ја борио за робове, нисам се борио уз робове, и нисте ви овде мали Руси на Балкану, како неки воле да кажу, већ сте велики Срби код себе кући. И то треба да запамтите! Не бих желео да за вас постоје границе, ни моралне, ни физичке, ни границе срца вашега. Свакога треба да волите, сретнете као пријатеља, али бих желео да не патите од синдрома кратког памћења. Никада да вам се не деси да заборавите оно што је учињено према вама. Док то памтите, бранићете оно што је ваше и бићете оно што јесте – Срби!….
…Када год ми се неко захваљује за учешће у овом рату ја њима увек одговорим на овај начин: не треба да се захваљујете мени, ја сам захвалан вама што сте ми дали прилику да се уз вас борим против већег непријатеља, јер лако је да се бориш кад си јак, али јачина се, колико знам из искуства мога народа, не гледа у бројности твоје војске већ у величини твога срца, и у пркосу.
Ако ниси одустао не можеш да изгубиш, борба је добијена. Никада немојте да се предате!
Ма како да је ситуација безизлазна, предаје нема. Свако на свом месту чиме год да се бавите, ја би вас замолио да за своју земљу дате оно најбоље што има у вама. То је ваша љубав, непопустљивост према непријатељима, љубав према пријатељима, и сачувајте пркос који је особина вашег народа, српског народа. Због тога вас волим, други разлог не постоји. Хвала.“, Алберт Андиев, руски добровољац+
Дан руских добровољаца у Републици Српској је12. април.
Слава Браћи вечна и хвала, мир душама наших покојника+
+„Буди Имја Господње благословено од миња и до века“
(Јуче, у Српској)
ВИДЕО › Снимак › Свечана академија – Дани сјећања
На данашњи дан, фашистичке звери убиле су нашег малог анђела, Милицу Ракић.
Помјанимо је у нашим светим молитвама.
Малом анђелу, песму је посветио српски песник Добрица Ерић, у знак сећања на Милицу Ракић и сву децу страдалу у НАТО бомбардовању 1999. године.
Чико, ја тебе гледам с неба
И видим те као на слици
Чико, ја сам онај цвет-беба
Који си убрао у Батајници.
Ја сам била она мала
Милица, што је задремала
У мамином загрљају
А пробудила се у рају.
Сад нисам она булка румена
Већ бели анђелак оне булке
Што гледа своје најдраже с неба
И види тебе… и твоје руке.
Мој тата се сада брије
А моја мама пегла пелене
Ја их видим и жао ми је
Што не виде и они мене.
Ено и моје розе ноше
И лутке што се смешила на ме
Кад су твоје зле тице дошле
И отеле ме од моје маме.
Тада сам се овде попела
С неком дечицом непознатом
Али бих много више волела
Да сам доле, с мамом и татом.
Да ти кажем још само ово
Па иди и заборави ме
Мама ће да ме роди поново
И даће ми још лепше име!
Вјечна јој памјат !
О малом анђелу, пева и Комнен Вуковић
Не да се преболети. Милице, и сва децо Србска, пуното смисла наше непреболи !