Шкоти имају свој парламент, своје политичке структуре, специфичан облик државног уређења, имају своју фудбалску репрезентацију и не воле Енглезе као и Енглези њих, али ипак живе у некој врсти модерне заједнице која, и поред свих несугласица, и даље истрајава

Извор: Dreamstime.com

Јесу Енглези измислили фудбал и тенис; јесу од зелене траве дома њиховог направили светску моду; имају Шекспира и култ чаја у пет о клок. Чак је и Немац Хендл у Лондону компоновао свој славни ораторијум „Месија“. Маркса и Енгелса и да не помињемо. Поменуло се, не повратило се.

Енглези тврде како су у својим колонијама домородном заосталом становништву подарили светлост културе, религије и научили их како се риба и лови и једе. Код њих су успели, а то сада покушавају и са нама, да они добровољно забораве своју прошлост, традицију, обичаје и сопствену историју како би могли да науче енглеску. И то не ону праву, крваву, људождерску, трбосечну и перфидну, него префињену, у рукавицама, горду, и, наравно, лажну.

Напредак у политици западног дела човечанства је у томе што се данас, уз командну палицу Америке, са много електронике и осмишљенијих метода убијања, ради исто оно што су некад, са више ентузијазма и много више крви и дивљаштва, радили освајачи од Енглеске, преко Шпаније до револуционарне Француске. Сме ли се заборавити историја земаља Латинске Америке, страдања у Вијетнаму, француском дивљаштву у Индокини, историја и судбина колонија и невиних домородаца? Сва недела, непочинства, злочини и геноциди које су Енглези и њихови деривати починили по Индији, Аустралији, где Абориџине приказују као раритете људске врсте, или у Северној Америци где се питање Индијанаца решавало и дефинитивно решило на начин како се то сада ради са Србима и покушава са арапским светом.

Они су борци за демократију, људска права, правни поредак, родну равноправност. Против су расизма и нарочито фашизма где припадају сви остали па је разумљиво због чега су заправо против свих осталих.

У „Коси“ је дата истинита дефиниција демократије како је они виде. „Демократија је“, каже се у култној представи, „када бели човек пошаље црног човека да убија жутог човека како би се заштитила, двадесет хиљада километара удаљена земља, коју су отели од црвеног човека“.

Њихово је гесло: волите људе и играјте се са њима, а нас само волите! Резултат такве индоктринације је да се у Новом Пазару пуним грлом извижди државна химна Србије и пева некадашњем турском завојевачу, што је само реплика загребачке представе где се Југословенској химни звиждало а певало Danke Deutschland!

И поред свега што се зна, а не сме се запоставити када су перфидни Енглези у питању, постоје ипак неки детаљи њихове праксе и организације заједничког друштвеног постојања који заслужују бар ближу анализу, ако се већ не би смело улазити у ризик дословног пресликавања.

Мој предлог је, наиме, а о томе сам добрано размишљао за све време мог дуготрајног рада у Великој Британији, да би решење које Енглези, у односима са Шкотима, успевају да одрже животним, могло бити путоказ успостављања функционално одрживих односа на релацији Београд–Приштина.

Шкоти, Велшани и Ирци имају крвавију историју са Енглезима него што су је Срби и Шиптари икада имали. Велшки језик се од енглеског разликује много више него српски и албански међусобно па опет живе заједно. Шкоти имају свој парламент, своје политичке структуре, специфичан облик државног уређења, имају своју фудбалску репрезентацију и не воле Енглезе као и Енглези њих, али ипак живе у некој врсти модерне заједнице која, и поред свих несугласица, и даље истрајава.

Мој предлог је, заправо, да се изуче свеукупни односи Енглеска–Шкотска и да се, прилагођено нашим специфичностима, њихова постојећа пракса понуди као могуће решење косовског питања. То би могао бити и предлог за размишљање Европи и Америци, Албанцима на Космету, па и Енглезима који нас Србе воле таман колико и Шкоте.

Categories: Судбина као политика

Tags: Енглеска, КиМ, Михајло Килибарда, Шкотска