Залажем се да и наша Црква, слично Московској Патријаршији, донесе и временом изгради корпус докумената и препорука које би чиниле Основу социјалног учења СПЦ

Mиша Ђурковић (Извор: Православље)

Mиша Ђурковић је доктор философије, директор државног Института за европске студије и један од најистакнутијих српских конзервативаца. И као научник, и као ангажовани мислилац, он је веома добро познат и стручној и широј јавности, тако да нема потребе да га посебно представљамо. За наш лист, господин Ђурковић jе говорио о неопходности бављења биоетичким питањима, као и о неким конкретним биоетичким проблемима. А на питање зашто је као „професионални философ“ одлучио да се у великој мери посвети и биоетичким темама, одговара:

– Ја сам докторирао на проблемима политичке филозофије и моја основна тема истраживања јесте политичка теорија у ширем смислу. То је оно што највише волим да радим и где се најбоље осећам. Међутим, поред чињенице да ме много тога занимало у животу, проширењу мојих научних интересовања и преко мере која ми лично одговара допринело је ово тзв. транзиционо време у коме живимо. Многа подручја су ми дошла под руку кад сам схватио да их код нас или неадекватно покривају, или да се њима нико не бави, пре свега из перспективе која би била одговорна према овом народу и његовим интересима. Тако је и са биоетиком. Садашње интересовање за ову проблематику иницирано је пре неколико година појавом контроверзног преднацрта породичне књиге грађанског законика, у којој су на мала врата хтели да уведу сурогат материнство, еутаназију, могућност промене пола in vitro и сличне веома проблематичне биомедицинске праксе. Кад сам схватио да у јавности нико не реагује, да нико не покушава да објасни колико је то проблематична пракса, одлучио сам да се сам подухватим тог задатка.

Додуше, током студирања почетком деведесетих, кад су пре „Болоње“ студије филозофије још увек биле веома озбиљне, ми смо током четворосеместарског изучавања етике имали и солидно увођење у неке од основних проблема биоетике. Тако сам након обнављања тих искустава приступио изучавању савремене проблематике, пре свега оне која се нас директно тиче.

Молим Вас да укратко прокоментаришете неколико основних биоетичких проблема. Пођимо од сурогат материнства.

– Сурогат материнство је веома проблематична пракса. Овде се њиме годинама баве готово искључиво теоретичари лево либералне оријентације и лобисти великих корпорација које су заинтересоване за овај изузетно уносан посао. Све се, као и у другим случајевима, промовише под фирмом људских права, позивајући се на веома мали број случајева жена које су нпр. без материце или имају сличне проблеме. Промотери ове праксе свесно лажу како је то малтене универзална пракса у западним државама и у „Европи“. То је пракса која је, осим у англо­саксонском свету, прихваћена у веома малом броју земаља. Штавише, Европски парламент је прошле године донео резолуцију којом је осудио ову праксу у сваком облику. Она је у католичким државама изразито забрањена, јер у Немачкој, на пример, по члану 1 Устава, угрожава људско достојанство. Француска, рецимо, забрањује сурогат материнство, али је последњих година отворила процес адоптације деце коју су француски држављани добили на тај начин. То је начин на који елегантно охрабрују оне који желе у то да се упусте, да оду и да ту контроверзну праску обављају ван њених граница.

Што се православних земаља тиче, оне су под притиском странаца (често из земаља у којима је сурогат материнство забрањено!) уводиле ову праксу у разна времена, и имају веома несрећна искуства.

Посебно је по злу чувена Украјина, која је уз Индију постала највећа оаза СМ-­туризма са језивим последицама. Грчка је за време Ципрасове неокомунистичке владе усвојила у наводно алтруистичком виду, што се свело на класичну сурогат материнство превару. Углавном младе Украјинке по хитном поступку добијају држављанство и, наводно, без надокнаде носе децу за грчке парове. Руско искуство показује да кад се једном ово уведе, накнадно је готово немогуће укинути је.

Треба још поменути да су све Православне Цркве (осим наше), слично као и римокатолици, експлицитно осудиле ову праксу. У Америци је то чист бизнис где за 100.000 долара изнајмите жену као инкубатор. У Индији иста услуга кошта само 5.000 долара.

Еутаназија?

– Ако је могуће градирати опасности, еутаназија је још већи проблем од сурогат материнства. Подсетићу вас да су у Нирнбергу, осим нацистичким главешинама, савезници на посебном, тзв. докторском, суђењу судили и једном броју доктора и научника, који су били најодговорнији за језиве биомедицинске и еугеничке експерименте и праксе које су спровођене како у Трећем рајху, тако и на окупираним територијама. Након изрицања пресуда, укључујући и смртне казне за осморицу њих, двојица најодговорнијих су рекли да се ни због чега не кају и да су само били испред свог времена.

Пророчки су рекли да је само питање када ће се Европа поново вратити ономе што су они видели као неизбежну биомедицинску хигијену. И 2002. године су Белгија, а затим и Холандија прве после рата у Европи увеле еутаназију. Изузетно су проблематичне тврдње које садашњу еутаназију, као наводно добровољну, одвајају од нацистичке прислине. Многи од савремених случајева еутаназије ће се тешко подвести под добровољну. Повратак еутаназије је индикација чињенице да је наш континент у великој мери одустао од хришћанства и фактички се вратио паганизму.

Еутаназија је, осим у неким америчким државама, уведена било као асистирано самоубиство, или директна еутаназија само у неколицини европских држава. Негде се толерише, али свакако не охрабрује. Постоје бројни проблеми и у њеним најалтруистичкијим варијантама. Друштва фактички охрабрују еугеничко чишћење сувишних. Чак и у тако правно уређеним државама као што су Холандија и Белгија, половина случајева се уопште не пријављује што пружа могућност за огромне злоупотребе. А да не причамо шта би се дешавало у Србији, која је далеко од било какве владавине права. Уз кооперативног доктора, очас посла би се лишавали баба и деда које су препрека за наследство или чија нега односи велика средства породицама. Па уговори о доживотном издржавању итд., итд.

Најгора ствар са еутаназијом је што кад се једном бреша отвори, нема стајања. Слично као што алтруистичко сурогат материнство без проблема врло брзо склизне у комерцијалу, тако и код еутаназије брзо се заврши са невероватним праксама, као што је ситуација у Белгији и Холандији где су пре коју годину спустили границу на испод 18 година.

Тако тинејџери који болују од депресије, могу данас да се определе за еутаназију.

Абортус?

– Овде смо поменули само нека од веома контроверзних биоетичких и биомедицинских пракси, којих данас има све више и више због наглог ширења нанотехнологије и других могућности. Но, у Србији, нажалост, сви заборављамо да је највећи биоетички проблем управо абортус. Комунисти су 1945. као једну од првих мера увели легализацију и фактички подстицање абортуса. Касније се наставило са његовом либерализацијом и данас је укинута свака препрека да се он спроводи као малтене главни вид контрацепције код нас. Као што је познато, имамо највеће стопе абортуса у Европи, а прошле године је рођен најмањи број деце од 1918. Уместо да као Пољска или Шпанија размишљамо о томе како да се законодавство полако води у правцу рестрикција, које би увеле обавезно саветовање и подстицање родитеља да рађају децу уместо да прибегавају чедоморству, код нас се гура идеја да девојчице од петнаест година могу да обаве абортус (као њихово неотуђиво људско право?!) и да забране доктору да о томе обавести њихове родитеље.

Ниједна политичка партија не сме да покреће ово питање као непопуларно, јер се сматра да ће тиме угрозити своју позицију код једног броја непросвећених гласача. Но, заиста је време да одговорни интелектуални и јавни кругови покрену озбиљну кампању освешћивања јавности о томе шта је абортус, које су његове последице, и да се тражи пооштравање законске регулативе и праксе контролисања. Чињеница да нам децу данас васпитавају ријалити програми у којима се промовише слободан, неограничен секс, сигурно неће помоћи преокретање јавног мнења. Но, неко ипак мора да почне.

Институционално бављење биоетиком у Србији?

– Англо­американци се данас највише баве овом проблематиком јер имају најразвијенију технологију и науку, али, нажалост, и јер њихово законодавство и правосудна пракса иду у невероватним правцима озбиљно угрожавајући основне категорије живота, смрти, родитељства и човека уопште. Почнимо са овом променом дискурзивне и појмовне праксе. Британско медицинско друштво је прошле године послало акушерским клиникама обавезујућу препоруку да се за трудне жене не користи више појам мајка, већ трудна особа, и да се говори о трудним људима. Ово да се не би вређали ЛГБТ и, посебно, трансродни парови. Тако је парламент Малте, који је у јулу донео закон о легализацији хомосексуалних бракова, забранио употребу речи отац и мајка. Британци су недавно дозволили мешање људских и животињских гена, односно такозваних химера. За сада да би се покушало са стварањем органа који би се пресађивали код људи, али нико не зна где ово може да одведе.

Такође су дозволили мешање in vitro гена од три и више родитеља. Дакле, полако се крећемо ка некој врсти генетског инжењеринга.

У Србији су пионирска изучава ове тематике кренула негде почетком деведесетих година прошлог века. Професор Звонко Магић је још половином те деценије, под окриљем САНУ институционализовао једну групу која је правила редовне годишње скупове о одређеним проблемима. На неколико факултета (Филозофски, Медицински) постоје обавезни или факултативне курсеви. Постоји и солидан број чланака, неколико занимљивих монографија или зборника о одређеним проблемима, а посебно бих издвојио превод изванредне Пенсове књиге „Класични случајеви из медицинске етике“, која је одличан увод у највећи броја актуелних биоетичких питања.

Ми смо под окриљем Института за европске студије прошле године формирали једну Групу за биоетику, са идејом да са друштвено одговорних позиција пратимо и изучавамо не само теоријске проблеме биоетике, него и све оно што долази у наше законодавство, а тиче се ових питања.

Ове године ћемо имати серију предавања о најважнијим биоетичким питањима, а планирамо и довођење низа истакнутих страних гостију који се баве тиме. Ту су проблеми побољшавања здравих, трансхуманизма, еутаназије, патенти заштите живих бића, развоја биоетике у Србији, трансплантације органа итд. Значајно је што су укључени људи различитих схватања и који долазе из различитих области, од медицинара, преко филозофа, до правника и теолога.

Српска Православна Црква и биоетика?

– Мислим да су ово питања на која би и наши црквени великодостојници и богослови морали да обрате већу пажњу. Знам да је пре пар година било покушаја на београдском Православном богословском факултету да се на једној трибини нека од ових питања разматрају. Но, чини ми се да је потребно да се то ради на вишем нивоу и континуирано; сматрам да је неопходно на факултету увести и курс о биоетици. Одлично је што је формиран патријаршијски одбор за биоетику (колега Петар Дабић, који је на његовом челу, гостоваће на нашем курсу), и било би лепо да се за почетак попишу све одлуке Синода и Сабора које се односе на ову тематику, а временом да се изнесе званичан став и о осталим важним питањима. Сећамо се како је пре неколико година направљена штета самовољним деловањем једног свештеника, који је поступао потпуно супротно постојећој црквеној регулативи о трансплантацији органа. Чак и тада, мало ко је сазнао да је СПЦ још 2005. донела препоруку и прихватила пресађивање као праксу.

Као што знате, залажем се да и наша Црква, слично Московској Патријаршији, донесе и временом изгради корпус докумената и препорука које би чиниле Основу социјалног учења СПЦ. У ово време смутњи, и пастви, али и свештеницима, па и широј јавности, потребне су јасне препоруке и јасна разграничења између добра и зла, прихватљивог и неприхватљивог.

Разговарао: Благоје Пантелић

Наслов и опрема: Стање ствари

(Православље, 15. 3. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Благоје Пантелић, ЛГБТ, СПЦ, абортус, биоетика, еутаназија, Mиша Ђурковић, социјално учење Цркве