И тек кад Он преломи за трпезом хлеб и пружи им њима се отворе очи и они га препознају. У одјеку оних речи са Тајне вечере „Ово је моје тело… ово је моја крв“
Извор: ФБ страница свештеника Ненада Илића
Има и добрих људи који мисле да са Богом могу директно да успоставе контакт, кад год то желе, да им за то није потребна Црква. Неки од њих су саблажњени лошим свештеницима или верницима које су сретали, па не желе да се узмућују тамо где су пошли по мир. Неки су иако добри – једноставно лењи. Па налазе интелектуална оправдања за свој неодлазак на Литургију. А неки се просто инате са Богом, као деца.
У јеванђељу које се чита на Васкршњи уторак, кад обично мало људи због својих послова и успева да дође у храм на Литургију, описан је догађај који нам говори о суштини Цркве и о нашем односу са Богом.
Док узбуђено коментаришу противречне вести и све гласнија сведочења о Христовом васкрсењу, двојици ученика на путу за Емаус придружи се сам васкрсли Исус, али га они не препознају. Он им објашњава о чему се заиста ради у свим драматичним догађајима којима су били сведоци. Они га, пошто су им се срца загрејала Његовим речима, још увек не препознајући га зову да са њима вечера.
И тек кад Он преломи за трпезом хлеб и пружи им њима се отворе очи и они га препознају. У одјеку оних речи са Тајне вечере „Ово је моје тело… ово је моја крв“.
Извор: ФБ страница свештеника Ненада Илића
И чим га препознају он за њих постаде невидљив!
Баш као што се дешава нама на свакој Литургији. Разгоре нам се срца, препознамо Христа при причешћу, али Он до свог Другог доласка који нам је обећао остаје за нас невидљив.
Васкрслог Христа не можемо препознати сем тамо где се ломи и раздаје као Хлеб живота. А ако га не препознамо, знамо ли коме се обраћамо, с киме разговарамо? Са собом самима, са својим пројекцијама, непознатим духовним силама?…
Не значи то да нам се Он не може јавити и на друге начине, али те начине не можемо да бирамо ми, него само Он.
Због тога бирамо оно што је у нашој моћи и на шта смо позвани. Иначе нам прете замке гордости.
Христос васкрсе!
(Фејсбук страница свештеника Ненада Илића)
Categories: Преносимо
“А ако Га не препознамо, знамо ли коме се обраћамо, с киме разговарамо? Са собом самима, са својим пројекцијама, непознатим духовним силама?”
„Љубљени, не вјерујте свакоме духу, него испитујте духове јесу ли од Бога; јер многи су лажни пророци изишли у свијет.“
У наше време лажна чудеса и лажне сензације се међу нецрквеним људима користе са небивалом тражњом. На велику жалост, слична узбуђеност око нових „виђења“ или „откровења“ види се и међу православнима. У вези са тим, пастири Цркве све чешће долазе у ситуацију да упозоравају верне од саблазни „посебног служења“. Добро је познато да они који траже спасење ходе путем покајања, а да они који траже духовна „усхићења“, нова „виђења“ и „откровења“ лако заглибљују у лажну духовност и упадају у прелест.
Ево како о томе говори Преподобни Макарије Велики: „Љубитељ врлине мора веома да се брине о стицању расуђивања, да би у потпуности могао да разликује добро од зла, да би могао да испитује и позна различите демонске замке, које сатана има обичај да подмеће уму под видом добрих предлога. Корисно је увек бити опрезан да би се избегле опасне последице. Не предај се по лакомислености брзо предлозима духова, иако би то били и Ангели Небески, већ пребивај непоколебив, подвргавајући све најпажљивијем испитивању и онда, када видиш нешто као истинско добро, прими, а што се покаже злим, одбаци.“ (Прп. Макарий Великий. „Духовные беседы“. Слово IV, гл. 13). Навешћемо изреку још једног Оца Цркве, Преподобног Григорија Синаита. „Никако не примај, ако видиш, било шта чулом или умом, ван или унутар себе, била то слика Христа или Ангела, или неког светитеља, или ако се у уму узмашта или изобрази светлост; јер и самом уму је по природи својствено маштање и он лако саставља слике, које жели, што је уобичајено код оних који не пазе на себе строго, чиме они себи наносе штету. Човеку је неопходно доста расуђивања, да би стекао разликовање добра и зла. Не предај се брзо и лако појавама, већ буди опрезан, задржавајући добро након многог испитивања, а лукаво одбацуј; јер си обавезан да испитујеш и расуђујеш, и тада већ да верујеш (ономе што се покаже достојним вере). Знај да су дејства благодати јасна. Њих ђаво не може дати, иако се и претвара; не може да да ни кротост, ни тишину, ни смирење, не гаси сласти и страсти, све то је – деловање благодати. Дејства сатане су надменост, гордо умовање, страхови и сваки вид злобе. Од деловања (на твоју душу) можеш да познаш да ли је светлост која сија у твојој души, од Бога или од сатане.“ („Главы зело полезные“ Прп. Григория Синаита. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову) „Слово о смерти“. Т. 3, с. 50-52).
Корисно је додати реченом, да Свети Оци не једном указују да је свака смутња или недоумица, која се јавља у души од додира са нечим „духовним“ поуздан знак деловања непријатеља. „Светлост, која настаје од демона, обраћа се на крају у таму. Шта год чуо, или помислио, или видео, и при томе се за длаку смути твоје срце – све то није од Бога.“ (Прп. Варсонофий Великий. Ответ на вопрос 59. Цит. по Свт. Игнатию (Брянчанинову)).
(Свештеник Димитрије Беженар, Како се правилно односити према јављањима и „појавама“)