Српске земље данас нису ни у каквој позицији да се радују било каквом рату, а посебно глобалном

Извор: National Interest

Надвио се над планетом трећи свјетски рат, вриште дежурни агитатори и по српском и по туђим јавним гласилима. Хоће новинари да се упишају од нестрпљења. Све је спремно, само се чека окидач.  А гдје је свјетски рат, ту ни паљење звијезде над Балканом није далеко.

Трећи свјетски рат је на одређен начин почео америчким рушењем кинеске амбасаде у Србији 1999. године, а знамо да интензитет и облик свјетских ратова у 20. и 21. вијеку не морају личити. Ипак, оружани сукоб глобалног обима још се није распламсао. Локализовани ратови се воде већ скоро 20 година и питање је како би изгледао и у чијем би интересу био глобални рат који би силом прилика прешао у нуклеарни.

Зато и сматрам да док год постоји могућност вођења контролисаних, локализованих, прокси ратова, и док зараћене стране могу економски подривати једна другу путем саботажа, санкција, прецизних захвата и прокси ратова, а без атомског обрачуна, глобалног рата неће бити. Такође, двије највеће силе, Атлантска империја и Кина, још нису довољно оштро супротстављене да би предуслови за свјетски рат били испуњени.

Што је добро за све, а посебно за Србе.

(Осим тога, политичка анализа заснована на бомбастичним твитовима Доналда Трампа је аматерска, неозбиљна или крајње тенденциозна.)

Ипак, што се тиче оправдане забринутости, Срби имају разлога за бригу као мало који други народ. Не само зато што би глобални сукоб могао да прогута и спржи подручја рубна интересним сферама, него и зато што ниједан народ нема тако трагична искуства са свјетским ратовима као Срби. Већина свјетских народа није пропатила кроз свјетске ратове, тако да и ако од њих с разлогом стрепи, та стрепња није код сваког подстакнута истим искуством.

Срби су изгубили два свјетска рата, из оба изашли десетковани, масакрирани и упропаштени као нација. У једном су изгубили четвртину нације и двије државе, а у другом су биолошки скоро докрајчени, а политички потпуно слуђени и дезоријентисани.

Да, Срби су изгубили Први свјетски рат иако га је Александар Карађорђевић добио.  Ко онако напусти мајке и жене и дјецу и крене за вођом преко Албаније, тај може испасти велика жртва и велики ратник, али не може бити побједник. Оно што је Србин предеверао кроз Албанију и преко Солуна је за дивљење, али они који су га на ту Голготу повели су за пријеки суд. Шта значи Геџи, који је крварио на Церу, којем је ђуле одбило ногу, метак избио око, жену му силовали, а дјецу поклали Бугари, па онда изгубио и Србију, то што му је Француска захвална?

У Другом свјетском рату српска држава није ни учествовала јер више није постојала, а Срби као народ, разапети између југословенства и српства, преживљавања и геноцида, пристанка и отпора, Енглеза и Нијемаца, остали су осакаћени, разједињени и обезглављени, кусур Јалте и Техерана.

Још се нисмо опоравили од ове двије побједе. И питање је да ли се уопште може опоравити од таквих катастрофа.

Српске земље данас нису ни у каквој позицији да се радују било каквом рату, а посебно глобалном.

Држава Србија је атлантистичка колонија. Колоније не одлучују о томе да ли ће и како ће учествовати у рату, а Србија авнојевских коријена и не показује вољу да самостално одлучује. За судбину њеног народа она није заинтересована.

Република Српска је окупирани дио империјалног протектората БиХ, државе која то није. Нема могућност вођења самосталне спољне политике, чак и ако у неким тренуцима показује да би хтјела да има. Спољна политика Српске се своди на напоре да задржи своју посебност унутар протектората БиХ. Она може себе одбранити од сарајевске агресије, али не може српски народ у њој од глобалног рата и поред далеко израженије националистичке тежње од оне преко Дрине.

Црна Гора је чланица НАТО савеза, дакле, јединица Атлантске империје. У случају сукоба Империје са Русијом, Црна Гора мора да активно учествује као поданик Империје. Ту нема ништа спорно. Српски народ у њој би имао опцију да бјежи од руских ракета или од Милових читлук сахибија.

Јединствено дјеловање српског народа, те његово посматрање као цјелине која би се бројала као страна у могућем глобалном рату, није могуће. Српска нација практично не постоји као политичка интересна заједница јер нема националне установе које би доносиле одлуке и водиле политику у српском стратешком интересу и у српско име. То је рецепт за сатирање.

Иако има вољних војника, нема националне војске која је способна или која би имала за задатак да брани српски народ. Нема државних установа које би на ползу тог народа преговарале и углављивале споразуме са пријатељима и непријатељима. Нема ни потенцијала да се такво стање промијени без крвопролића међу самим Србима.

Ко нам је зло мислио, није дангубио, јер у оваквом стању, испресијецани империјалним оперативним зонама и без национално свјесног и организованог руководства, Срби у глобалном рату могу само да буду топовско месо или да се упере једни против других, на различитим сукобљеним странама. Ни једно ни друго не гарантује ни голи биолошки опстанак Срба, а посебно не опстанак на вијековним огњиштима.

Опрема: Стање ствари

(Србист, 11. 4. 2018)

Categories: Преносимо

Tags: Владан Ивковић, РС, Срби, Србија