Треба ускоро очекивати још једну ујдурму српског политичког руководства кад је већ започео (албански) рад на стварању бриселског мртворођенчета – заједнице српских општина. Реч је о тумачењу надлежности ове несуђене заједнице
„Нека покажу где то пише“, изјави председник Вучић после објаве Брисела да ће заједница српских општина бити формирана у складу са косовским законима и примедбама косовског уставног суда (према Политици од 11. априла 2018). Па ево: тачка два Првог споразума о принципима који регулишу нормализацију односа (април 2013) утврђује да ће ЗСО имати статут, а у последњој реченици каже да ће „правне гаранције (ће) бити предвиђенe позитивним и уставним прописима (у шта спада и правило двотрећинске већине)“. На које се „позитивне и уставне прописе“ мисли у овом ставу? Да ли прописе Србије. Наравно да не. Мисли се на прописе Косова, и то су Вучић и Дачић добро знали.
У тачки четири истог документа реч је о надлежностима ЗСО „предвиђеним Европском повељом о локалној самоуправи и косовским прописима“. Потом, у пратећем документу под насловом Делокруг рада и мандат Руководећег тима за успостављање ЗСО, у тачки шест каже се да ће „Асоцијација/Заједница (ће) бити формирана на основу члана 1. Првог споразума, и усвојиће свој Статут у складу са Европском повељом о локалној самоуправи и косовским законима“. Најзад, у документу из августа 2015, под насловом Асоцијација/Заједница општина са већинским српским становништвом на Косову – општи принципи/главни елементи, у првој тачки се каже да се ЗСО успоставља онако како је „предвиђено Првим споразумом, законом о ратификацији Првог споразума и законима Косова“. Овде се укључује и Закон о ратификацији Првог споразума који је усвојен у Скупштини Косова.
Најзад, када је реч о уставном суду Косова, у тачки два последњег документа пише: „На основу Првог споразума који признаје њен посебан карактер, влада Косова ће усвојити уредбу која ће се непосредно примењивати и коју ће размотрити Уставни суд“.
Битно је да су сва три документа усвојили чланови нашег преговарачког тима на челу са Вучићем. Мени је то тешко да изговорим, али мора се признати да је Брисел овом чињеничном салвом развалио лажљиву пропаганду државног врха Србије. Рек’о чика Коста, да је било доста.
После више година, рачунајући на заборав и општу јавну игнорантност у Србији према овим документима, а суочен са истином коју је целокупној српској јавности у главу сручила извесна Маја Коцијанчич, Вучић безочно обмањује исту ту јавност кривотворењем голих чињеница. Човек се мора питати: чему се он нада? Неком шокантном ефекту у јавности и стога кривом сазнању да се ЕУ заверила против самог Вучића. Ефекту после мамурног разумевања исте јавности да смо толико слаби и немоћни да ће Вучић опет морати да преузме терет нације и прихвати наводно нови диктат ЕУ. Ефекту контуниутета изнуђених потеза – ако се јавности овако јефтино прода обмана са косовским законима, она ће лакше прогутати још гору ствар: потписивање споразума о признању Косова. Ако је био доследан себи када је рекао „нека покажу где то пише“, дакле ако је опет блефирао, у његовој глави су највероватније била сва три пожељна ефекта. У агонији изазваној неверством Уније, упорношћу Албанаца (да избегну једину обавезу из Првог споразума) и осећајем личног губитка тла, Вучић неодољиво подсећа на Агатона с краја познате Нушићеве комедије.
Због свега овога, треба ускоро очекивати још једну ујдурму српског политичког руководства кад је већ започео (албански) рад на стварању бриселског мртворођенчета – заједнице српских општина. Реч је о тумачењу надлежности ове несуђене заједнице према Првом споразуму и свим пратећим документима.
Посматрам већ годинама, од априла 2013, како повелики број професионалних обмањивача у јавности најпре причају о некаквој аутономији Срба у (додуше, тја!) независном Косову, па потом о наводним извршним надлежностима којима ће располагати ЗСО, све директно на основу Првог бриселског споразума. Да видимо и ово.
У тачки четири се наводе области надлежности ЗСО и то набрајањем: економски развој, образовање, здравство, урбано и рурално планирање. Основно питање је коју врсту надлежности ће ЗСО имати у овим областима. Да ли законодавну, као што стоји у Декларацији Томе Николића коју је Скупштина усвојила почетком 2013. као преговарачки оквир српске стране? Никако. Да ли извршну, како тврде државни пропагатори и дан данас. Никако. У Првом споразуму лепо пише да ће ЗСО вршити „пуни надзор“ у набројаним областима надлежности. И тај се став напросто понавља у свим потоњим документима. Просто говорећи, у тим областима надлежности косовска скупштина ће доносити законодавне прописе, косовска влада ће доносити подзаконске акте о спровођењу закона, а ЗСО ће вршити „пуни надзор“ над спровођењем ових виших прописа. Ово последње припада једнако свим општинама на Косову, а оне имају право да се удружују ради лакшег обављања ових послова „пуног надзора“. То је правна форма и политички садржај ЗСО и тачка.
Дакле, када ово буде на пуном виделу српској јавности – када иста Маја Коцијанчич то сручи у свој бриселски микрофон, треба очекивати још веће запрепашћење Вучића и друштва и још спектакуларнију представу за јавност. Убише нас злотвори, шта да радимо. Па да потпишемо, наравно.
Наслов и опрема: Стање ствари
Categories: Преносимо
Па зар да верујем писцу овог текста, а не безгрешном најбољем студенту права Универзитета у Београду? Икад! Ма, ‘ајте, молим вас.
Сваког шибицара, па и најбољег ухвате у превари кад- тад. Али најбољи студент је ипак само пацер шибицарења и ништа више.
Прочитао сам пажљиво сва документа везана за тзв преговоре у Бриселу и то на сајту Владе Републике Србије. И пред тога што себе сматрам речитим човеком ја једноставно не могу да нађем адекватне речи да опишем како се осећам после тог мучења. ЗСО је у свему томе најмање важна. То је као када би Усташа за утеху дао лизалицу неком избезумљеном детету у Јасеновцу након што му је побио родитеље, браћу и сестре. Пре свега, није ми јасно како се та фарса може уопште звати преговорима? Ко је ту са ким преговарао? Сва документа се позивају искључиво на тзв косовске законе, док се српски ни у једној јединој реченици не спомињу. За тумачење прописа је надлежан тзв Уставни суд Косова док Уставни суд Србије не постоји. ,,Споразуми,, се позивају и на Законе о ратификцији тзв Скупштине Косова, док Скупштина Србије никога не занима иако нигде у свету међинародни споразум не постоји ако га не ратификују Скупштине држава потписница. Не треба бити правни стручњак да би се схватило да држава Србија у Бриселу није била преговарачка страна јер СРБИЈЕ НЕМА НИ У ЈЕДНОЈ ЈЕДИНОЈ РЕЧИ НИ У ЈЕДНОМ БРИСЕЛСКОМ ДОКУМЕНТУ. То је дефинитивно приватни аранжман једне групе људи из Србије и то сраман, неморалан и криминалан.