Лингвиста и аутор недавно објављене књиге „Говорите ли заједнички“ и један од предлагача Декларације о заједничком језику тврди да нема реалне опасности да ће ћирилица нестати
Ранко Бугарски (Фото: Википедија)
Нема реалне опасности да ће ћирилица нестати, а сталне приче о њеној угрожености служе другим циљевима – између осталог, скретању пажње јавности са правих проблема у вези с језиком и писмом.
Највећи од њих је недопустиво висок проценат функционално неписмених, удружен са веома ниским нивоом језичке културе код великог дела становништва. Много је лакше организовати повремене кампање за заштиту ћирилице него се систематски и озбиљно бавити питањима језичке и образовне политике – каже за Данас лингвиста Ранко Бугарски, професор Универзитета у Београду, одговарајући на питање да ли постоји реална опасност од нестанка ћирилице, што је једна од главних преокупација српских филолога и институција.
При томе, како додаје, ћирилица заправо и није угрожена, с обзиром да је по Уставу обавезна у службеној употреби, „а уз то је прво писмо којим се деца описмењавају; на њој се обавезно штампају школски уџбеници, тако да у Србији нико не може завршити основно образовање без познавања ћирилице“.
– Већ и ово је по мени довољна гаранција за продужен живот, и не видим како би се једно овако привилеговано писмо могло угасити – осим у апокалиптичним визијама оних који, ватрено бранећи ћирилицу, уствари настоје да протерају или макар ограниче латиницу као алтернативно писмо српског језика – истиче наш саговорник, објашњавајући да је поента предложеног новог Закона о службеној употреби језика и писма управо то: да се појам службене употребе, дакле и ћирилица као „матично“ писмо, прошири на целокупну област јавне употребе (на образовне установе, медије, привредна предузећа и јавне установе свих врста), док би латиница као „помоћно“ писмо морала да се повуче из свих ових области и практично сведе на приватну употребу.
– При томе се предвиђају пореске и друге олакшице за све што се штампа ћирилицом, а драстичне новчане казне за непоштовање ових мера, односно „неовлаштену“ појаву латинице. Ове мере су јасно дискриминаторске, а тиме и противуставне: члан 21 Устава Републике Србије изричито забрањује сваку дискриминацију по било ком основу, експлицитно укључујући и језик (а писмо је ваљда део језика). Но то изгледа не смета предлагачима измена и допуна постојећег Закона – каже професор Бугарски, који у недавно објављеној књизи „Говорите ли заједнички“ даје осврт на језичке политике у бившим републикама и приказује настанак и развој регионалног пројекта „Језици и национализми“. Круна овог пројекта јесте Декларација о заједничком језику.
* Декларација о заједничком језику предочава последице националистичких језичких политика (раздвајање ђака по националности, административни трошкови око превођења) у свим државама и позива на прихватање језичке реалности. Најбурније реакције је изазвала у Хрватској, чија званична политика инсистира на посебности и самосталности хрватског језика, али нису изостале ни у другим републикама. Шта је србистима који су се огласили било спорно?
– Неки од њих су у Декларацији видели антисрпску провокацију с намером да се путем заједничког језика Срби у БиХ и Црној Гори „расрбе“ и утопе у већинско околно становништво, па би од ње имали користи сви други, а на штету Срба. Она је чак осуђена као перфидно пропагирање познате Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика из 1967. године. При томе је новој Декларацији приписана прикривена тежња да на Србе пребаци кривицу за ратове и распад Југославије. Такође је замерено да се у исту раван стављају српски (који је „од Вука“) и црногорски (који је „од јуче“). Међутим, са становишта Декларације српски, хрватски, босански и црногорски су националне варијанте једног полицентричног стандардног језика, а у социолингвистичкој теорији – очито непознатој жучним а необавештеним оспораваоцима – варијанте таквих језика су у том свом статусу по дефиницији равноправне, иако се могу драстично разликовати по хронологији настанка, броју говорника, престижу и другим параметрима. Свакоме ко је овај кратак и јасан документ прочитао хладне главе и без предубеђења очигледно је колико су бесмислене овакве оптужбе, на које сам и одговорио у књизи.
* У нападима на Декларацију често се истицало да међу њеним састављачима једва да има лингвиста не би ли се умањила компетентност и значај документа. Шта се у ствари тиме поручује? Има ли ко ексклузивно право да се бави језиком?
– Тачно је да на самом почетку ту није било много лингвиста, али је ускоро њихов број знатно порастао, па међу око 9.000 досадашњих потписника има (како се може видети и у књизи) бар тридесетак познатијих лингвиста из региона и света, од пре неки дан укључујући и самог Ноама Чомског, водећег теоретичара језика и светски утицајног ангажованог интелектуалца. Међутим, важнији од броја јесте професионални профил. Овде је створен утисак да се као лингвисти, и наводно једини компетентни, рачунају само стручњаци за домаће националне језике, дакле србисти, кроатисти и остали, док на поменутом списку преовлађују лингвисти других оријентација – стручњаци за стране језике, социолингвистику, теоријску и општу лингвистику итд. Насупрот оваквим замеркама, проста истина јесте да језик припада свим својим говорницима, тако да се у оваквим приликама мора чути и глас књижевника, књижевних историчара и критичара, новинара и публициста, преводилаца, уметника и свих других којима је језик део професије, али и тзв. обичних људи. Нема ексклузивног права на бављење језиком.
* Када се покрећу грађанске иницијативе – тзв. приступ одоздо нагоре – са неком алтернативом државним политикама, одмах крећу напади институција, како смо и у овом случају видели. Зашто се алтернативни приступи не би разматрали? Да ли разумемо сврху цивилног друштва?
– У земљама какве су ове у нашем региону политичке институције по правилу гледају на грађанске иницијативе с подозрењем ако не и презиром, доживљавајући их као могуће конкуренте у вршењу власти. Алтернативни приступи се не разматрају јер доводе у питање и сам ауторитет властодржаца, који наводно најбоље знају шта је добро за државу и народ (а заправо их највише занима шта је добро за њих саме). За ову дубоко антидемократску праксу цивилно друштво са сопственим идејама је у најбољем случају нешто што се мора бар донекле толерисати, али неретко и директан противник кога би ваљало некако уклонити. Тако је било и са Декларацијом, која је у Хрватској званично дочекана на нож, а у остале три државе игнорисана на нивоу државне власти, ваљда у очекивању да се прашина слегне.
* Декларација указује и на могућност, супротно националистичким тенденцијама, спајања људи који деле заједнички језик. Верујете ли да бисмо на овим просторима могли да превазиђемо ову ситуацију и освешћеније кренемо у правцу културног уједињења и сарадње?
– Кажу да нада умире последња. Кад у то не бих веровао, не бих ни учествовао у пројекту који је довео до Декларације. Пут ка бар делимичном отрежњењу од националистичке еуфорије биће дуготрајан и мукотрпан, а његов исход неизвестан. Сарадње би свакако могло бити више него досад, али је можда преурањено говорити о културном уједињењу. Ипак, темељи за тако нешто већ постоје, утолико што Југославија упркос њеном уништењу као државе заправо никада није престала да постоји као у значајној мери обједињен културни простор. О томе речито говоре интензивна сарадња и размена гостовања књижевника, уметника и других посленика из региона, заједничке публикације, емисије, пројекти и фестивали, као и друге културне манифестације. Дакле, основа постоји, а и Декларација је ту да мало погура ствари ако дође до застоја. Одзив на који је она, премда одбачена или прећутана од носилаца политичке власти, наишла широм региона, у дијаспори па и даље по свету, допушта извесну меру оптимизма: већ има знакова да она ту и тамо „позадински“ делује на мењање свести великог броја људи о суштинским питањима која покреће.
Језик може и да споји народе
Пројекат „Језици и национализми“, који је покренуло удружење Крокодил у сарадњи са Форумом ЗФД, инспирисан је књигом Сњежане Кордић „Језик и национализам“, а настао је из потребе лингвиста и других интелектуалаца из региона да кроз јавне дебате укажу на погубне последице националистичких језичких политика. Серија веома посећених трибина вођених у Сплиту, Сарајеву, Подгорици и Београду кулминирала је, некако спонтано и сасвим логично, састављањем Декларације о заједничком језику, која до сада има око 9.000 потписа. Књига „Говорите ли заједнички“ Ранка Бугарског, једног од предлагача Декларације и учесника пројекта, описује друштвено-политичке околности у којима се јавила идеја о овом регионалном пројекту, његовом развоју, Декларацији, као и о бурним реакцијама на овај документ. Једна од њених основних порука, коју аутор у својој књизи и потцртава, јесте – ако језик може раздвојити народ, онда га исто тако може и спојити.
Марјана М. Стевановић
Categories: Преносимо
“Декларација о заједничком језику” је фактички чудна папазјанија лингвистике и политике, без обзира на појединачне жеље Ранка Бугарског и осталих потписника.
Бугарски нам пева слатму песмицу о наводно повлашћеној ћирилици у ситуацији када између Славије и Калемегдана има један ћирилични текст на рецимо стотину латиничних! Какав је то онда повлашћен положај?
Пре бих рекао да се овде ради о задавању још једног ударца националном идентитету нас Срба, који се ради као и обично подмукло, из потаје, од стране псеудо-Срба у сред Србије. Овај стручњак за лингвистику који пати због недовољног лингвистичког образовања српске деце сам би могао да поради на сопственом образовању јер је он специјалиста за – енглески језик! Његов докторат гласио је “Predlozi over, under, above, below i beneath u savremenom engleskom jeziku“.
Да не дужим, толико од мене, а ви читаоци размислите чему служе горње иницијативе псеудо-Срба.
Да цитирам ”Годишњак за изучавање заједничког језика” – у Ужасу илити Латинкиној Србији има 160.000 неписмених. Ако узмемо да има 7 милиона душа, то је неких два процента. Не делује као претерано велика бројка?
Подели, уситни, провинцијализуј, обескорени… Па онда причај о “заједништву” . Што би Црњански рекао: “Иста је наша псовка прва…”
Обична либерална парола. Sama ideja za ocuvanje cirilice izlazi iz osecaja ugrozenosti. Naravno da :”Posle nas, potop!”. Ali prepoznavati crnogorski ili bosnjacki kao jezik je isto toliko strucno kao prasece za jagnjece.
Има неписмених Срба но, дају се описменити; азбуком просветлити очи, руку и језик, дакле, за њих наде има. Безнадежни у својој трулежи и простоти јесу полуписмени представници полусвета, чије је време полураспада југословенштине и малограђанске јаловости, баш како сведочи ранко бугарски, пред истеком, па су наумили јоште да зраче глупошћу и лажју, не би ли озрачили српски језик и ” галопирајућом леукијом бесловесне полуписмености и наказне, малоумне научности “, смртно га разболели у ” заједнички језик “. Не бива! Српски језик и ћирилица својом лепотом, мистиком, дубином, тајном, старином, благодати јесу имуни на белосветска, полуписмена срицала слова, прстоподвлачеће никоговиће који најпре у себи криво прочитају, а онда још изопаченије наглас брабоње… Будите ” ЗАЈЕДНИЧКИ полуписмен полусвет ” ранко, и остали бугарски, колико да не будете тек прах пред лицем ветра, као да вас и није било на овоме свету…
А зашто Хрвати, Бошњаци, Монтенегрини и остали, који тако јако осећају заједнички језик, чак и не уче ћирилицу, а камо ли да је користе? Бити професор доктор не значи бити уман, доследан и праведан. Једино писмо српског језика је српска ћирилица. То што Срби уче и знају и латиницу је вештина више, као познавање било ког другог страног писма и језика. Уосталом, који још то језик има два писма? Зашто бисмо свој језик писали туђим писмом?
Да ли г. Бугарски исто предлаже, заједно с г. Чомским, и за енглески језик? Ситуација је слична као са српским, што се не би звао „заједнички“, уместо енглески?
Занимљиво ми је како се код нас увек и практично за све позивају једни те исти људи, чак и када подобро остаре и у пензији су, а ретко или никако нови, који имају нешто да кажу на исту тему, из друкчијег угла.
Проф. Бугарски једва да зна више шта говори (кажем то на основу једне прошлогодишње емисије на телевизији), и никада не би био ништа посебно да није био политички подобан, то јест пројугословенски и прокомунистички оријентисан.
Има о томе још доста тога да се каже, али, не вреди у овој земљи у којој су новинари исто као и проф. Бугарски, професионалци без подлоге и довољно знања.
И, да, нека нам проф. Бугарски покаже колико потрошачких производа има бар једну од четири стране с текстом на српском језику/ћирилици. И, нека наведе неко проучавање са статистиком о томе како „нема опасности за ћирилицу“. Целе генерације лингвиста се НИСУ бавиле тиме, па су такву статистику (на основу података из Народне библиотеке), која јасно показује сталан пад употребе ћирилице, направили посвећени аматери по најбољим правилима струке. Нека се распита, пошто ни то, очигледно, не зна.
У ствари, никада није ништа много ни знао, ни из лингвистике, ни социо-лингвистике. Писао је књиге које су препричане стране књиге из те области.
На основу овога што је наведено да је рекао, г. Бугарски нема много везе с лингвистиком. Што доста оних упућених у ту област зна, јер је он само политички подобан професор, као и толико других из доба комунизма, а не неки стручњак. Највећи успех му је то што се познаје с проф. Чомским, који је са своје стране идеолошки наклоњен социјализму, па су се нашли по тој линији, а не стручној, језичкој.
Када се вајни лингвиста г. Бугарски побунио против вишедеценијског, планског, систематског затирања ћирилице/српског језика? Није му доста што такорећи нема потрошачког производа са српским језиком, ни програма на телевизији, ни новина ни часописа, ни универзитетских уџбеника. Приватних дечјих вртића и погребних предузећа готово нема више на српском језику/ћирилици, што потпуно одговара срозавању свих културних вредности, општем паду образовања и знања и попростачењу друштва и државе. У Србији ни државна министарства не поштују закон о службеном језику! Чак ни Министарство просвете!
О чему овај старац уопште говори?
Када се 9.000 потписника подели на шест некадашњих република и још шест континената с којих су дошли потписи, испада да је мање од 800 људи по земљи/континенту за њу. Толико би их се потписало и за родну равноправност мравица и мрава.
Чему цео разговор с остарелим комунистичким кадром чија је језичка (а и друга) идеологија увек била у суштини антисрпска?
Новинар: ”У нападима на Декларацију често се истицало да међу њеним састављачима једва да има лингвиста не би ли се умањила компетентност и значај документа…”
– Тачно је да на самом почетку ту није било много лингвиста, али је ускоро њихов број знатно порастао,
—- Дакле, јасно је да је Декларација политички а не лингвистички пројекат и да су србски лингвисти продали душу непомјанику ставивши свој потпс на документ који прокламује ову очигледно наметнуту, вашингтонски скрпљену квази-лингвистичку матрицу.
Питање је које је име тзв заједничкогјезика?
Биће да је то ипак србски (неки кажу и српски) а да су тзв варијанте вештачка паралела ономе што су нас професори србског у школи учили да се зову дијалекти. Мада, у случају декларације, варијантом се проглашавају монструм конструкције такозваног бошњачког и црногорског језика на коме ни једно књижевно дело није написано.
Није јасно шта је требало овој седој глави да прода своју (лингвстичку) веру за вечеру, тј. за сумњиву дистинкцију како му се потпис нашао негде на триста осмом месту после имена Чомског. Ако и ово спада у колонијалну сервилност, превише је…
“… забрањује сваку дискриминацију по било ком основу, експлицитно укључујући и језик (а писмо је ваљда део језика).”
Недостојно професорског звања. Дискриминација је забрањена у односу на људе и групе људи (правне субјекте), те не може бити говора о дискриминацији латинице (уз смешан став да је то писмо језик).
Ćirilica nije ugrožena u suštinskom smislu i niko razuman to ne tvrdi. Naravno da ćirilica ne može da nestane, kao što ne može da nestane ni latinica. Uvek će postojati razlozi za njenom upotrebom, a ni sa ovim i ovakvim sistemom školstva ne može se dogoditi da se pojave neke nove generacije koje neće znati ćirilicu. Suština predloga zakona o ćirilici nije u tome, nego da latinica izgubi monopol koji ima u najraširenijem sektoru, a to je izdavaštvo (tu ne spadaju samo knjige, najviše beletristika, nego i periodika, gde se najviše misli na dnevnu štampu). Taj predlog je fer jer se zaista stiče utisak da u Srbiji ništa sem službenih dokumenata ne postoji ćirilično, a pitanje ćirilice i latinice je ujedno i političko, pa samim tim proizlazi da je Srbija bespogovorno okrenuta zapadu.
Na kraju, Bugarski ovde malo izvrće teze. On kaže da su priče o ugroženosti ćirilice opravdanje za nepismenost, bar je tako izvučeno u naslov, a on zapravo govori o funkcionalnoj nepismenosti, što je etiketa koja je prilično raširena baš u krugovima onih koji su inicijalni potpisnici Deklaracije. Makar bi on kao ugledni lingvista kog i sam puno cenim i od kog sam mnogo naučio, morao da zna šta znači funkcionalna nepismenost. A ne znači ništa. To je samo jedan ofucan, ali oproban izraz. Evo, svi imamo internet. Zna li neko da definiše funkcionalnu nepismenost?
У претходним коментарима Ранко Бугарски је почаствован са :
“псеудо-Србин”, “политички подобан”, “прокомунистички оријентисан”, “да нема везе са лингвистиком”, “да је антисрпски идеолог”, “да је продао веру за вечеру” . . .
Званична хрватска власт је “Декларацију о заједничком језику” дочекала на нож. У СРБ, ЦГ и БиХ политичари су декларацију потпуно игнорисали јер доводи у питање њихов ауторитет.
И сад, кад су идеје Дрездена 1928 и Устава 1974 остварене, а Југославија и све што је било заједничко уништено, појављује се Декларација која тврди да још увек имамо нешто заједничко – ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК.
СКАНДАЛ !
Поздрав Ранку Бугарском кога веома ценим !
Као научника и као храброг ангажованог човека.
Деда Ђоле: “И сад, кад су идеје Дрездена 1928 и Устава 1974 остварене, а Југославија и све што је било заједничко уништено, појављује се Декларација која тврди да још увек имамо нешто заједничко – ЗАЈЕДНИЧКИ ЈЕЗИК.
СКАНДАЛ !”
Шта је то било заједничко у Југославији? Српскохрватски језик? – Не! Хрватска је недуго по објављивању Новосадског договора одбацила његове одредбе и понашала се колико год је било могуће у тадашњим условима онако како се понаша данас.
Политика? Она која је поделила Србију на три дела једнаких права њеног централног дела као што су их имале покрајине? Где су покрајине у Хрватској, на пример, ако је политика била заједничка и равноправна?
Међурепубличке границе, привреда, однос према држави …. шта је уопште било једнако и заједничко? Свест према тој држави?
Што се тиче г. Бугарског, верујем да се то што је речено у коментарима за њега не односи само на Декларацију, већ на његов укупан однос према српском језику и култури, веродостојност његове каријере све време, и његове политичке назоре који су у суштини антисрпски.
Исправка:
“Она која је поделила Србију на три дела НЕједнаких права – њеног централног дела у односу на покрајине?”
Нисам баш хтео да се мешам у српско интерно питање, али ипак морам – јер сам под једним другим “ник“-ом, док сам био млађи и наивнији, годинама веома активно учествовао и борио се за ваше једино српско писмо – ћирилицу. Данас схватам, а желео бих да и остали схвате: српска ћирилица је у јавној употреби практично МРТВА! Осврните се око себе: новине, магазини, фирме, и 90% књига у излозима малобројних књижара је латинично. Ништа вам не вреди то што државне установе званично (и то не баш 100%) користе ћирилицу, то је кап воде на ужареној плотни – одмах испари. Срби немају националног духа (за разлику од Бугара и Грка, нпр. који чак и у за вас омрзнутој ЕУ љубоморно и успешно чувају своја писма) – Срби су прожети, по национални осећај, смртносним југовирусом (тај Бугарски и нпр. @Деда Ђоле су само мали симптоми те заразе), и ту лека нема. Једини спас српској ћирилици би могла донети државна диктатура која би забранила сваку употребу латинице у јавној комуникацији у Србији. Шансе за то су, наравно, мање од нуле. Према томе – жао ми је: српској ћирилици у јавном животу, овако како ствари стоје спаса нема!
За @србски : Ако сте живели и путовали у време велике Југославије, могли сте без проблема да разговарате и дискутујете са грађанима који су живели у СРБ, ХР, ЦГ и БиХ. То није било лако са Словенцима и Македонцима а било је немогуће са Бугарима, Русима и Западним Словенима.
Разбијачи Југославије су променили име језику али, на њихову велику жалост, не могу да промене језик. Језик је остао и остаће вековима непромењен, исти као и раније – наш заједнички језик.
Имате ли ви другачије мишљење поводом језика ?
За @Иоанна : Слажем се. Ипак треба рећи да ћирилица није ни протерана ни забрањена (као што је на пр арабица била законом замењена латиницом у Турској 1928), већ да се њено повлачење одвијало веома споро, кроз цео 20 век. Тај процес је сада убрзан због незадрживог развоја западне економије и технологије.
Осим тога, Ранко Бугарски каже “да је данас ћирилица по Уставу обавезна у службеној употреби, а уз то је прво писмо којим се деца описмењавају; на њој се обавезно штампају школски уџбеници, тако да у Србији нико не може завршити основно образовање без познавања ћирилице“.
На крају бих додао да ћирилица даје посебну лепоту, прегледност и изузетност СТАЊУ СТВАРИ.
Људи исправно кажу о југословенству и недостатку патриотизма. Али…
Зашто је @ Иоанн Дубињин као неко ко није Србин има(о) потребу да брани наше српско писмо, или да нам саопшти да немамо национални дух у себи? Може он да буде у праву и 100% али опростићете на изразу: шта се то њега тиче? Ту већ није у питању истина већ елементарна пристојност. Како би било да се ми сви овде одреда прикључимо на форум његовог народа и њему и његовим земљацима делимо буквално лекције и судбоносне савете о будућности и његовој нацији? Схвата ли неко овде колико је то балаво, или злонамерно, или једноставно безобразно?
Срећом Србију не чини само њена претежно отуђена елита као што је госн Бугарски. Не чини је уопште ни странац @Иоанн, ни Весли Кларк, ни Соња Лихт. Не дефинише је ни Иван Клајн (Боже, видите ли ви колико је то све имена не-српског порекла? Немам ништа против људи, али откуд сви они на српском питању као муве на лепак) .
Ћирилицу веровали или не одређује већина Срба, баш они неписмени које неко помену са потцењивањем, они полуписмени и они релативно писмени ван „круга двојке“. Е видите, ћирилица је у нама, савршено лепа, жива и здрава иако понижавана и објективно протерана. Можда је то баш тај национални дух који у нама није видео наш посетилац @Иоанн, зато што се није ни родио као Србин?
@slavne: Све што сам казао је тачно, и стојим иза тога. Ја, на моју велику жалост, нисам само “посетилац @Иоанн, зато што се није ни родио као Србин?“, јер сам се родио у Београду, ту научио српски језик, као први (за мене) страни језик, завршио основну школу, гимназију, факултет, па и неколико година радио, пре но што сам уграбио пристојну прилику пре 47 година и одселио се. Ипак сам, на моју несрећу, после тога протраћио много времена у узалудном раду (не празним причама – него публикацијама са квантитативним подацима о судбини српске ћирилице). А и то је, по Вама, бесправно, јер тачно је да нисам Србин (само ми је једна прабаба по женској линји била Српкиња). Молим за опроштај, више нећу грешити у том смислу. Рођен сам, стицајем несретних историјских околности у Краљевини југославији, у колонији избеглица из Русије после Грађанског рата, Нисам ни Рус, јер су ми само једна прабаба и баба то биле. Оно, истина, не умем ни да снесем јаје – али ипак знам и добро препознајем чулом мириса шта је мућак, па зато у Вашем тексту и препознајем јасне клице шовинизма.
Деда Ђоле каже: За @србски : Ако сте живели и путовали у време велике Југославије, могли сте без проблема да разговарате и дискутујете са грађанима који су живели у СРБ, ХР, …
Живео сам и путовао сам. Још као клинац био сам у гостима код рођака у Загребу и послао ме је отац да купим Политику; отишао сам до најближе продавнице-киоска, и продавац ме је безмало испсовао због ње, и нисам је купио, заборавио сам детаље. Ја то тада нисам разумео, индоктриниран комунистичким системом, као што нисам разумео када се моја рођака студенткиња у Загребу жалила да не може да положи два-три испита на економији јер је Српкиња. У индексу је стајала национална припадност, и њој је писало Југословенка, што је тамо подразумевало – Српкиња. Ми јој нисмо веровали, мислили смо да не може да спреми те испите. Никада није завршила факултет, преко тих неколико испита није могла због те једне – обавезне – речи у индексу, нарочито код једне професорке.
Тако, тај разговор и дискутовање нису били баш увек и свуда пуни разумевања.
Што се тиче српског језика, наравно да је то изворно српски језик, и да сматрам политичким комплексом конструкцију бошњачког и монтенегринског језика. Али, томе су готово највише допринели баш српска држава, српски политичари и лингвисти, па немамо превише моралног основа да се бунимо против тога. Комунизам је разорио Србију и Србе, и као опаки и упоран вирус још кружи њиховим организмима.
slavne каже: Зашто је @ Иоанн Дубињин као неко ко није Србин има(о) потребу да брани наше српско писмо, … шта се то њега тиче?
То што сте написали је, без икаквог увијања ћу рећи – бесрамно! Ако Вам отпре није јасно како и зашто може било ко на овој планети да дискутује о било ком питању, онда је беспредметно то сада објашњавати Вам. Надам се да сте то исхитрено рекли и да ћете се обратити лично г. К. да то исправите. До тада, ја ћу се стидети у Ваше име.
Из неколико посредних контаката с г. К. (тако му је почетно слово презимена) током неколико година, и још више из његових текстова и коментара на више наших сајтова, могу свесрдно да потврдим да је реч о изврсном човеку у сваком погледу, што је тако ретко код нас. Није реч само о свестраном образовању (лекар по професији) и завидној писмености, о ширини духа, дубоким спознајама о врсти и природи историјских промена и кретања у Југославији и Србији, и не само у њима, о ванредној марљивости и систематичности у приступу ономе што ради, о великом доприносу у области српског језика и писма (реч је о нечему што целокупна српска лингвистика није смела и хтела, да уради током више деценија), о здравим ставовима заснованим на универзалним, најбољим људским вредностима … Кад читате његове коментаре и текстове онда вам постане кристално јасно каквих је све провразрених људи имала Србија, и колико је због комунизма и лошег менталитета и атмосфере које је он породио изгубила. Зато смо на зачељу Европе сада, потпуно законито.
Без имало двоумљења и икаквог остатка дубоко сам убеђен да је г. К. добронамернији, кориснији и бољи за Србију од целих буљука тзв. Срба на положајима, и да је био у прилици, исто би био у односу на целе генерације политичара који су је опустошили.
ЉВЈ
Сви смо залутали, а свако на свој начин.
Своје се воли зато што је своје. Svoje не даје исти опис истог. Ништа што прочиташ на два различита писма неће ти оставити исти утисак, тако исто се чита и оно што ти напишеш.
Кад Срби сложно имају своје писмо, то је литургијски, то Душмани знају и тога се БОЈЕ.
Они што тебе МРЗЕ што пишеш ћирилицу, твога брата, који је подвио реп и не пише ћирилицу, презиру. Подразумева се присутност или одсуство свести о рату, овим средствима, или условног рефлекса свесно усмераваног. Код обеју страна.
Па и, узму ли из дворишта родитељи најближе или “најчистије д(иј)ете” или које им дају или своје?
…“Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин…”, Лав Толстој
…”Русију вама не праштају,
Не опраштају ни њој вас!”,
Фјодор Иванович Тјутчев – Словенима
https://i.pinimg.com/originals/06/bd/57/06bd57ef660589b446928822c2c4bb7a.jpg
„Луде ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова“ (Приче Сол. 1, 32)
“29. Или како може ко ући у кућу јакога и покућанство његово отети, ако најприје не свеже јакога? – и онда ће кућу његову оплијенити.” (Св. Јеванђеље по Матеју 12:29)
“Точно так же с языком: он отрезан, в общем-то, от языка богослужения”
https://tsargrad.tv/articles/cerkovnoslavjanskij-v-shkoly_63173
Још нешто,
…”Кад је, године 1862, вршен у Русији попис становништва у Херсонској губернији,
нађено је још ХИЉАДУ душа, које су тражиле, да се запише да су они: сербски! Да им
се запише, кад умру, да су том национу припадали и срцем својим били одани.
Кад је тај попис становништва вршен, године 1900, није нађен, сербски, НИКО!
Ако неко данас, чак и данас, узме у руку географску карту те земље, у коју су ти
исељеници сахрањени, у мору руског народа, наћи ће на карти, близу Миргорода, име
места: Мартонош!
На реци Ингул, наћи ће: Панчево!
Наћи ће и једну Суботицу! И један Надлак!
Године и сад пролазе, лето прође и лишће жуто опада, а затим ове завеје снег. Али
ће, на пролеће, Дњепар опет кренути, и ваљати се, весело, кроз ту земљу мртвих, према
мору, уз песму и игру живих.
Године ће пролазити. Ко би могао набројати тице, које се селе, или сунчане зраке,
које Сунце сели, са Истока на Запад и са Севера на Југ? Ко би могао да предскаже, какви
ће се народи селити и куда, кроз стотину година, као што се тај национ селио? Ко би
могао набројати зрна, која ће, идућег пролећа, ницати на свету, у Европи, Азији,
Америци, Африци?
Несхватљиво је то људском уму.
Тамо, куд су Исаковичи и тај Soldatenvolk отишли, као и толики њихови
сународници, који су на својим леђима, као пуж, своју кућу носили, нема више трага,
свему томе, сем та два-три имена.
Било је сеоба и биће их вечно, као и порођаја, који ће се наставити.
Има сеоба.
Смрти нема! …”
KOKAINKA – Zbogom Brus Li & Nikola Pejakovic Kolja
@сp6cku хвали гнс Дубињина….
Дубињину и Сербском.
Поштовани, немам потребе ни интелектуалног разлога да улазим у дубине ваших разматрања јер она везе немају са мојим писмом.
Пошто моје писмо нисте озбиљно читали вратите се поново и прочитајте га тачно онако како је написано.
Да бих вам труд скратио, рећи ћу да је бесрамно рећи на српском форуму, цитирам: “Срби немају националног духа”.
Нећу да понављам своје писмо које је само по себи кристално јасно.
”Да бих вам труд скратио, рећи ћу да је бесрамно рећи на српском форуму, цитирам: „Срби немају националног духа“.”
Цените да би било у реду да се ово каже на неком антисрпском форуму, а да по ”српским форумима” скривамо ту ноторну и болну истину?
Тај став Дубињина јесте крик очајника у пустињи, који потписујем!!!
Kao što to, nažalost, u našoj istoriji nanovo i nanovo biva, ova sredina i ovo vreme ne prepoznaje vrednost ideje i izvanrednu vrednost ovog velikog srpskog lingviste. Ne učimo na greškama, ne poznajemo istoriju. Ljudi nisu sposobni da spoznaju sopstvenu uskoumnost i ograničenost. I čini se toliko prokleto često da u ovoj našoj prokletoj avliji samo još to i postoji. Kada bi ljudi van lingvistike, a pritom ne mislim na srbiste najčešće nacionalizmom zaslepljene uskoumnike, shvatali koliko je ovaj čovek učinio za Srbiju i lingvistiku. Ljudi misle da Novak Đoković afirmiše Srbiju, jer ne poznaju i najčešće ne umeju da prepoznaju vrednost dela Ranka Bugarskog. Neko je pomenuo njegov doktorat, amalo je poznato da je to delo istorije svetske lingvistike po genijalnosti ideja koje je u njemu izneo.
Žao mi je zbog prokletstva ove naše mračne avlije.
Hvala, profesore, za sve generacije koje ste oplemenili, ideje, radove, napisane knjige. Neizbrisiv trag. Inspirišete nas i dalje svojim delom.
Treba nam spajanje, ne samo ovih jezičkih prostora, nego celog čovečanstva i živog sveta. Treba nam plemenitost istinskog duha i mudrosti. Dosta više razdvajanja i destrukcije, gluposti, učmalosti, zatvorenosti. Treba nam da se setimo da smo ljudi.
А прича Ранка Бугарског служи само томе да се неуспешно оконча хиљадугодишња борба Срба за ћирилицу коју су му непријатељи стално забрањивали. Та прича Бугарскогг служи и томе да се сви Срби, после коначног полатиничења, упуте на пут Срба католика који су асимиловани и искључени први из Српства.
Бугарском помажу они српски луингвисти који једино српски језик у Ебропи нормирају на два алтернативна писма да би, на тај начин, Срби коначно изгубили навикзу на своје писмо и да прихвате туђе писмо као “српско”.
Дакле,м није опасан превише Бугарски у својој антићириличкој причи, него му снагу дају сви српски либнгвисти који и даље нормирају у Правопису српскога језика, противно Члану 10. Устава Србије на два писма, и то алтернативно: на српској ћирилици и хрватској латиници.
Реикитхета: “… дела Ранка Бугарског. Неко је споменуо његов докторат, а мало је познато да је то дело историје светске лингвистике по генијалности идеја које је у њему изнео.”
Можете ли нам, најкраће могуће, рећи у чему је генијалност тог доктората о пет-шест енглеских предлога? Наведите, ако знате, и неки извор који би то потврдио. Хвала!