Наши господари и њихови интелектуални лакеји не схватају да је Вучићева власт тек хипертрофија духовног ништавила у којем су социјални очајници, преко контролисаних медија, ухваћени у замку простачке уцене: „Без мене остаћете без пензија, а ваша деца се никад неће запослити”

Слободан Антонић

Побуну Нишлија због отимања аеродрома подржао је „Пешчаник” (овде, овде, овде, овде и овде). Цео проблем приказан је као самовоља диктатора.

Но, исти тај портал објавиће и текст свог сталног економског коментатора који тврди да је „давање београдског аеродрома у концесију компанији Ванси добро за Србију”.

Овај аеродром је, међутим, 2017. године зарадио 30 милиона евра. То значи да ће током последњих 8 година концесије – дакле трећину времена, Vinci Airports користити београдски аеродром за џабе.

Али, баш то што је „Никола Тесла” профитабилан, за „Пешчаниковог” економисту главни је разлог да га се отарасимо:

„Чак се и поједини економисти буне што држава продаје фирме које добро раде. А одговор је једноставан: који ауто ћете боље продати: покварени или онај који је у добром стању?” (исто).

Но, зашто бисмо уопште продавали странцима ауто који нам ваљано служи? То нам овај економиста неће рећи. За њега је аксиом да ће странци боље управљати нашим предузећима него ми који смо их направили.

Из те позиције, наравно, не може да се схвати повезаност Вансија и киднапера нишког аеродрома. „Константин Велики” није отет зато што Србијом влада самовољни диктатор. Он је отет зато што је Србија колонија.

Нишки аеродром, дакако, није потребан Вучићу да би се самозабављао. Он га је узео зато што страни газда неће конкуренцију.

Извор: tangosix.rs

Из Ниша тренутно лете авиони четири лоу кост компаније, а аеродромска такса свега је 3 евра (у Београду је 15). Цела јужна и средња Србија лети преко Ниша за Немачку и Швајцарску, а све више то чине и Београђани. Отуда је на „Константину Великом” број путника у последњих годину дана повећан за 165% (овде).

Наравно да Француз не жели да му се у посао меша неки алтернативни аеродром. Зато ангажује политичке компрадоре да му обезбеде монопол. Случајно, главни компрадор овде преферира стил аутократе. Али, и да имамо нешто више олигархијску („демократску”) управу, извесно је да би се десило исто,  само у мање грубом облику. Јер, ми смо ипак колонија.

То сада препознају, а баш тако и именују, поједини економисти (овде и овде). Чак и техничка интелигенција почиње да увиђа да нешто озбиљно није у реду.

Знаковит је интервју Ненада Милановића, ИТ стручњака и власника ИТ предузећа са 70 запослених из Новог Сада. Наслов интервјуа је: „Српска помоћ немачкој привреди”. Милановић је, наиме, љут што је немачки ИТ гигант Continetal AG добио од српске владе 9,5 милиона евра субвенције да овде започне пословање.

„Оно због чега се ми бунимо”, каже Милановић у име целог домаћег ИТ сектора, „јесте да је дошао неко ко ради исту ствар као и ми, а ви то хоћете да субвенционишете. Уместо да субвенционишете српске производе који би могли да имају несразмеран приход у односу на трошкове, ви сте одлучили да субвенционишете производе туђе државе”.

Ненад Милановић (Извор: Данас)

На питање новинара: „Програмере и ИТ стручњаке бије глас да су незаинтересовани за политику, а кад их држава овако стисне онда кукају на њу?”, Милановић одговара: „Ово је лекција. Ми смо одлучили да се до краја боримо против ових субвенција. Заиста нам је свима ово добра лекција”.

Тако је у колонији. Сваки страни привредник увек ће бити повлашћен у односу на домаћег (о томе сам писао овде, овде, овде, овде и овде).

У Србији, наиме, субвенције странцима давале су последње четири владе. Вучић, док је био премијер, говорио је „да држава страним инвеститорима треба да даје и више субвенција“, те да он хоће да се даје и „два пута више!“. Сада је то по раднику €10?12.000. То значи да је Вучићев циљ €20?24.000 дотација по запосленом, само ако ради за странца?!

На Србију се из ММФ-а врши притисак да прода Комерцијалну банку (овде), ту последњу важнију домаћу банку која покрива 12% овдашњег тржишта (преко 200 експозитура), лидер је по девизној штедњи (1,6 милијарди евра; овде), прошле године зарадила је 61 милион евра (овде), а пред Ускрс су њене акције, вредне 30 милиона евра, дословце „разграбљене” (овде).

Пред продајом је и Дунав осигурање – једина домаћа осигуравајућа компанија. Ту је и приватизација ПКБ-а који храни Београд – „обећано је ММФ-у” да се све заврши „до средине године”. После је на реду „реструктурирање” ЕПС-а – у који ће, најпре, да уђе мањински страни капитал, а у следећем кораку ће и преостали део бити продат странцима. Следе општински водоводи, бање, изворишта пијаће воде, Србија шуме, Банка поштанске штедиоице, Телеком и све остало.

Чак је и Дојче веле известио да „сто хиљада српских радника за мале паре шије одећу за велике европске компаније”, радећи у условима који као да су „у предворју Бангладеша” (овде). Када наши компрадорски политичари све буду распродали странцима, и у осталим гранама привреде радићемо као у Бангладешу, а живети као у Индонезији (видети овде).

Призор из Индонезије (Фото: Андре Влтчек)

Али, добро је што су наши ИТ стручњаци и привредници најзад почели да схватају проблем. Но, да би га стварно разумели, потребно је да изађу изван оквира уских гранских интереса. Не упропаштава ова власт само ИТ сектор. Она као (ауто)колонијална управа упропаштава – и мора да упропасти – све у Србији. Јер, како ће другачије колонијалиста да заради?

Врх свега још, Србија је нарочита колонија. Од дела њене територије хоће се направити марионетска држава, као предстража за „највећу америчку војну базу саграђену после Вијетнама” и „највећу америчку базу у Европи”.

Ових недеља наши компрадорски политичари принуђени су да то прављење „државе” озваниче.

„Под све већим спољашњим притиском да се што пре реши питање Kосова, утисак је да Вучић пребира по глави шта би могао да добије тзв. компромисним решењем за које се залаже и које би и њега лично спасло. Још ономад када се јавио из Америке био је видно депресиван и то није била глума, како многи мисле. Неименовани тамошњи саговорници су му објаснили да је прича о Kосову завршена и да ту нема више шта да тражи. Порука је била јасна: то што он жели као компензацију за столицу Kосова у УН неће добити“ (овде).

Пошто смо на прагу великог финала, главном извршитељу задатка у помоћ прискаче колонијална интелигенција. Њена Second Serbia Elite Unit нам већ две деценије туви у главу како нам Косово никад није ни припадало (овде, овде или овде), а ако и јесте, с правом нам је одузето, те да ту не можемо више ништа да урадимо, него да се окренемо будућности и Европи.

И тако, некако баш ових дана, сведоци смо изненада пробуђене потребе useful idiots of a colonial rule да се резимира како смо „Косово одавно изубили” – управо оно које „никада и није било наше” (?!), те да нам је једино преостало да што пре прихватимо „реалност”.

И ево како у дневнику Данас (зa који зли језици кажу да је „углавном болно досадан и испразан”) колумнистичке ведете крећу да објављују чланке о Косову. А њихови наслови су својствени: Алексеј Кишјухас: „Обијање Косова о главу”; Никола Самарџић: „Косово република”; Гордана Суша: „Затрпавање Косовом”; Милојко Пантић: „Света српска земља тражи нове жртве” итд. А у интервјуу овом листу, Милан Ст. Протић нам поручује: „Kосово је за Србију изгубљено… Ми смо Kосово вратили 1912. године, изгубили смо га 1999”.

Извор: Данас

С тиме се слажу и на „Пешчанику” (Весна Пешић – Саплитање у српско-косовском глибу; Надежда Миленковић – Преткосовски циркус; Љубодраг Стојадиновић – Божија зловоља). Свој прилог актуелном брејнвошингу Срба даће и Бошко Јакшић у Политици (Косово ће бити решено, тежи део посла долази), као и Иван Чоловић у Времену (Који завет?).

Јавио се и Саша Јанковић. Поновио је своје раније тврдње (које сам већ критиковао овде) – да је „сувереност Србије на Косову непоправљиво нарушена деведесетих”, „да треба прихватити реалност”, те да он „не би спречавао Косово у чланству у међународним организацијама” (овде).

Тако се још једном потврдио разочаравајући увид да се код нас за власт, нажачост, боре две фракције исте, компрадорске политике. Заправо, изгледа да се програм великог дела наше мејнстрим опозиције састоји у овом: „Ево, ја ћу бити бољи слуга од Вучића. Ја могу да издам више.”

То је та лоша бесконачност српске политике. У њој, као да се хуље и корисни идиоти, с једне стране, такмиче за колонијалне привилегије с нитковима и корисним идиотима, с друге стране.

Потпомогнути (ауто)колонијалном интелигенцијом, ове две фракције компрадорских политичара успеле су толико да хипнотишу Србе да би данас озбиљније протесте, изгледа, пре изазвало избацивање америчких филмова из кабловске понуде, него пад Косовске Митровице.

Међутим, таква рачуница суштински је погрешна. Велики српски историчар Радован Самарџић тачно је приметио:

„Косовско опредељење најдубље је усечена црта која обележава заједнички карактер Срба. Ако се том народу, као што се више пута хтело, из његове историјске свести силом избаци предање о Косову, то неће више бити исти народ”.

Радован Самарџић (1922 – 1994)

Чак и ако званична идеологија у Србији то уради, по мишљењу Самарџића, „корење српске самосвести толико је, расплићући се, урасло у косовско тле, да ће и после најдубљег преоравања понека жилица ипак надживети и то потоње зло, те избацити нове изданке” („Косовско опредељење Срба”, Књижевне новине, бр. 779?780, 1?15. јули 1989. године).

Зато, уверен сам да греше наши господари и њихови интелектуални лакеји када мисле да ће завршити посао чим Вучић (или неки његов представник) потпише „правно обавезујући споразум”. Не схватају да је Вучићева власт тек хипертрофија духовног ништавила у којем су социјални очајници, преко контролисаних медија, ухваћени у замку простачке уцене: „Без мене остаћете без пензија, а ваша деца се никад неће запослити.”

Али, Србија, иако колонија, не може да буде колонија. „Највећа вредност косовске легенде јесте што је жива”, каже песник. „Што није скамењена, ни довршена, ни размршена. Што њена порука није умрла, ни мисао закована, ни идеја заглављена. Што се креће, укључује нове нараштаје, тражи њихов допринос и тумачење”.

То је „свети завет због кога смо пет векова на ватру ложени, мешали зубе и мозгове, пекли душу, прси истављали. Да смо ту сагнули душу, заувек бисмо остали погурени. Да смо се ту покорили, траг би нам погинуо и више не бисмо имали из чега васкрснути” (исто).

– Али то су песничке химере – рећи ћете. Но, да су то само „химере” одавно би већ неко, у ланцу наших компрадора, потписао „правно обавезујући уговор”. Али није. Чак се и наша „елита“ не усуђује да изда тек тако.

И то је оно што је важно. Можда је нешто у знању (о ономе што се дешава). Али, нешто је и у карактеру. Јован Ристић упозорио је још пре 130 година: „Кад Бог хоће да подигне посустале нараштаје, не шаље им велике умове, већ јаке карактере”.

Изгледа да је дошло време да се и у Србији подигну посустали нараштаји. Дошло је време и у Србији за јаке карактере.

И зашто да то не започне од нас?

Categories: Колонија Србија

Tags: Јован Ристић, КиМ, Косовски завет, Радован Самарџић, Слободан Антонић